ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Разапета Србија

Четири године пре НАТО агресије на Србију, покојни Марко Марковић, доктор политичких наука са Сорбоне, теозоф, историчар и књижевни критичар, написао је и ове антологијске речи: Чувајмо се комплекса кривице, самоосуђивања и (сопственог) распећа. Највећи успех тоталитарних режима увек се састојао у томе да људима улију осећај сопствене кривице.

Српска кривица измишљена је упорном и агресивном западном пропагандом… Америка и Европа су напустили своје истинске, посебно духовне вредности. Америка не жели мир, хоће да овлада светом, да ослаби Русију… И није реч о томе да ми нећемо Европу, него Европа неће нас. Срби су разапети између љубави према Европи и мржње којом им она на то одговара.

Тако је говорио Марковић, познавалац Запада, доктор политичких наука са Сорбоне који, пак, никада није – у мисли и души – напустио вредности „Византије световите“ којој духовна и цивилизацијска култура Срба припада. Његов космополитизам „окађен светињом“ тог духа и те припадности, никада није ишао ни испред ни мимо његове оданости мајци Србији.

Човек је, од одласка у Француску (1947) па до краја живота, покушавао да оне Србе које је одавно, у песми „На Газиместану“, песник оптужио да их је „захватила западњачка река“, просветли, да свет око себе гледају критичким, отвореним очима, уместо очима провинцијалног фетишизма и цивилизацијске инфериорности. При томе, увек тражећи од њих да буду свесни одакле су дошли и куда им је ићи.

„Већ годинама покушавам да српски народ пробудим и разбијем његове илузије (о Западу). Знате ли шта данас српски народ представља у очима Запада? Вреди мање од животињских врста – брину се више за (еколошку) судбину делфина, слонова, медведа, птица, крокодила… зато што би њихов нестанак био штетан по даљи развој природе. Али уништавање Срба и Руса за њих ни најмање не штети природи. Спасите зоолошки врт у Венсену (Париз) то у Паризу лепо звучи, али када би сутра неко написао чланак да се спаси српски народ, био би извиждан и исмејан“.

Једна од Марковићевих кључних теза – сурово актуелних у данима овог садашњег београдског обољења од евро-атлантизма – био је аксиом да данас бити за Европу (Марковић би, да је жив, овде рекао: Европску унију) значи, неизоставно, дистанцу од Русије.

На реалној, актуелној, политичкој сцени ова истина је транспарентна у прикривеном, али трезном оку видљивом, отклону актуелне српске политике од предизборног, глумљеног ентузијазма за мајчицу Русију. Погледајте само како и колико се Ивица Дачић сваки пут „цмаче“ са бриселском службеницом, Кетрин Ештон, а како се, својевремено, пренемагао у Москви и како се наш председник у Кремљу само куртоазно рукује са Владимиром Путином. Као да никада није рекао да би Србију радо видео као руску губернију.

Господо драга, велики умови Србије попут Марковића, знали су да смисле и изговарају велике мисли; данашњи Патуљци Србије знају само да чине велику штету Србији. Разапети између имбецилне љубави према евро-атлантизму и мржње којом им Европа узвраћа ту имбецилну љубав, Патуљци у Београду, кренули су сада да продају и косовско породично сребро „окађени“ погрешном идејом да им никако, нигде, никада и нико неће жестоко наплатити рачун за добровољну улогу заморчића у евро-атлантском експерименту над Србијом.

Ношени „западњачком реком“, изгубљеног компаса и поремећеног азимута, Патуљци, као, уосталом, и толики епигони у историји пре њих, умислили да су Гуливер. Све док им не дође невесео дан наплате. Али, нажалост, Србију су већ ојадили. И још ће.

Дејан Лукић

извор: Vesti online

Advertisements

Information

This entry was posted on 31. јула 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: