ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Савршенство у боли

„Био сам тако млад, нисам знао шта значи бити повређен а потом и повредити друге.“

(„Rites of Spring“) 

У време јасне самоспознаје приликом рађања зрелости – када је душа још увек невина и мека, а свет огроман, са наизглед безграничним могућностима, и када се односи међу људима чине тако једноставно савршени, а човек се управо пробудио са снажним осећањем да је одрастао те се запита (први, а понекад и једини пут у животу) ко је и зашто постоји – тада је душа широм отворена и жели да продре далеко ван себе. Човек тада осећа дубоко и интензивно јер још није научио како да блокира и сакрије ова осећања, која се касније покажу исувише болним, и жели да подели своје осећаје, своју самоспознају, свој доживљај и бол са другима и да осети оно сто и они осећају, нарочито ако пролазе кроз исто животно раздобље. Све избија на површину слободно, понекад исувише слободно, и притом се не придаје пажња томе да ли ће неко повредити тај унутрашњи свет. Дете које ауто није ударио, ако не буде упозорено на опасност, неће се плашити да изађе на улицу пуну саобраћаја.

Ипак, како време пролази и човек постаје старији, односи међу „сродним душама“, који су започели онако интензивно, попут чудесно процветалог цвета, доносе све више разочарења, управо зато што нема ничег узвишеног да их држи заједно. Свет, који се у младенаштву чинио пун бескрајних могућности, постаје све мањи, а могућности се постепено, једна за другом, затварају чим се крене одређеним путем (јер у времену нико не може да иде осим једним путем). А онда настаје баш оно од чега се страховало и што је било одбацивано: слој круте формалности, као заштитна опна, на површини рањиве особе. То се не може избећи, јер је отворена рањивост преболна.

Све ово објашњава зашто се млади данас толико плаше старења и зашто ће учинити било шта у намери да га избегну. Многи млади људи, премда су се у својој потрази за стварношћу и јаким доживљајима показали пријемчивим за оно што је порочно, остају – ако су се на време извукли – добра и невина деца, будући да на неки свој припрост и противречан начин настоје да задрже невиност.

Ово, такође, објашњава зашто су речи песама код многих савремених музичара, док су они још млади и тек излазе на сцену, тако оштре и директне, док касније лирика постаје све мрачнија, и све даља од слушаоца који су, такорећи, живели уз некадашње песме.

Покушај да се одговори:

У време јасне самоспознаје и буђења за вечно питање „зашто“, особа мора да усмери самосвесност и болну чежњу ка нечему што је изнад ње саме: ка Богу, Који се оваплотио и трпео као што ми трпимо. Није довољно само поверити своју болну чежњу другој особи – то може помоћи за једно време, али не и за вечност. Човечја душа тражи савршенство, а ништа није савршено осим Бога. Људи, чак и ако се испрва чине савршени, увек се покажу као несавршени, што може бити велики извор разочарења за младост пуну идеализма. Људско биће може бити посредник у достизању циља (Бога), и такви људи су готово увек потребни, али они сами по себи не могу бити циљ. Међутим, у нашем постмодернистичком добу, када се младима негира постојање Бога, савршенство се у правилу најпре тражи у човеку појединцу или (углавном) неколицини људи, или пак у безвредним стварима као што су богатство, лепота или слава. Још једном, болни осећаји који прате самоспознавање морају се окренути ван себе, ка Богу, јер само Он може да их прими Својом бескрајном љубављу. Кроз исти тај бол ми спознајемо Бога: „Сећање на Бога је бол срца који се подноси у духу благочешћа, а онај ко заборавља Бога постаје самопопустљив и потом безосећајан“ (св. Марко Подвижник); „Нико ништа није постигао без боли срца“ (старци Варсануфије и Јован).

Унутрашњи бол и интензитет осећаја, изражени у младости, не само да су потребни, већ су и кључни за каснији развој душе, за њено приближавање Богу. То је тренутак истине, и зато је важно да се та јака осећања – то „све или ништа“ и „не желим ништа осим најбољег“, што су осећаји Богом дарованог идеализма младости – брзо усмере ка Њему, Који је Све. Кад би се то дешавало, онда би се много више младих људи окретало монаштву, које је „све или ништа“ начин живота, у којем се одричемо свега да бисмо достигли крајњи циљ: Царство не од овога света. Но у младим људима мора бити снаге и чврстине ако желе да сачувају пламен своје идеалистичке чежње онда кад свакојаки светски кукољ покуша да загуши тек проклијало семе.

Ако се правилно усмере бол, самосвесност, итд., рађа се могућност за неограничени раст у духу. Али ако се задржавају да колају на хоризонталном нивоу, то ће довести до застоја, очаја или продаје. Па чак и кад неко успе да сачува осећање интензитета и реалности, уколико не постоји ништа друго осим тога, он се непрестано врти у кругу не стижући нигде. Живот не може бити осмишљен само покушајем да се живи интензивно. Живети „пуним плућима“ и проживљавати „пуним срцем“ није крајњи одговор – то је половичан одговор, јер је то само средство, а не и циљ. Крајњи одговор, тј. Истина, јесте Бог Који је распет на Крсту и Коме треба да се окрену млади данашњице са својим осећањем бола у срцу, па ће тада одрасти не у досадне посветовљене људе, него у светитеље, узрастајући по подобију Божјем; и наставиће да расту не само у зрелом или старачком добу, него кроз вечност, све време чувајући своју невиност и детињу безазленост.

Сви напори младих да се не продају уморном „свету одраслих“ су пропали зато што они и даље чине део једне „велике распродаје“: распродаје у којој човек продаје себе свету, одбацујући Распетог Господа у име световног хришћанства, лажних духовних путева, материјализма, хедонизма или отвореног нихилизма.

По речима монаха Серафима Роуза, који је био странац у модерном свету и који је проживео године пакла пре него што је нашао излаз: „Христос је једини излаз из овога света. Сви остали излази – полна зачараност, политичка утопија, економска независност – само су слепе улице по којима леже црвљива телеса оних који су њима прошли…“

+ + +

„Питање које се односи на патњу једно је од најосетљивијих питања. Многи се питају: ‘Зашто нас је Бог створио на овом свету да патимо од болести, жслости, несреће, невоља и немаштине?’ Неки у свом очајању чак кажу да иза гроба нема пакла, него да је пакао овде, на земљи. У таквим случајевима патња у себи не носи никакав смисао који би је ублажио, што је чини двоструко тежом… Патња, по својој природи, није ништа друго до удаљавање од Бога. Са Богом би било добро чак и у паклу.“ (монах Серафим Бугарски)

.

Монах Дамаскин (Кристенсен)

Извор: Часопис „Пут, Истина и Живот“, бр. 5/2001

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 9. августа 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: