ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Треба ли се вратити на Душанов законик?

Ако би се Душанов законик у потпуности применио у данашњим условима онда би, заједно са криминалцима, били хапшени и председници кућног савета зграде у којој криминалац станује, председник месне заједнице у којој се зграда налази и председник општине којој та месна заједница припада, а оштећени грађани би сву штету коју су им криминалци нанели наплаћивали са личног банковног рачуна командира најближе станице полиције.

„Ја, цар, овима Закоником многих се својих права одричем, и ја, цар самодржавни, подвргавам себе, и царицу, и младога краља, пресуди својих судија, и удесио сам тако да ни један судија не одговара, па ма како нама пресудио“ (Цар Душан, приликом предлагања Законика, који је на двору припреман пуних петнаест година)

„Високо му царство, са свог узвишеног гледишта и са богоданом му речитошћу, доказао нам је да су наша страховања неоснована и према томе, ни ми, велика и мала властела не можемо бити више царска него што је сам цар. Кад он, за љубав опше заједничке правде, жртвује понешто и од својих царских права, кад он себе и царицу подвргава суђењу његових слугу, судија, пристајемо и ми да нам суде царске судије за сваку вољну или нехотичну злоупотребу наших правина и повластица и молимо Бога да овај законик заведе у нашој држави онакву правду какву су замишљали високи писци његови, јер онда никакве жртве његове неће бити скупе…“ рекао је, поред осталог, највећи противник цара Душана и његовог Законика међу српском властелом деспот Вукашин Мрњавчевић пошто је Скупштина Душанове царевине 21. маја 1349. године, како би се то данас рекло, акламацијом прихватила нови законодавни и правосудни акт.

Мада невољно, али притиснут општим одобравањем царевих оданих поданика, првенствено црквених великодостојника, али и многих већих и мањих велможа, деспот Вукашин Мрњавчевић додао је и ово:

„Разни цареви и краљеви у свету, према главној црти својега живота добијају од својих народа разне надимке. Некога народ прозове ‘лепи’, некога ‘добри’, некога и ‘побожни’, некога, чак, ‘без земље’. Наш народ крстио је нашега цара ‘Душан Силни’. Ми се надамо да ћемо томе надимку царевом с правом додати и „праведни“.

Да нашу силу и власт никад на зло употребити не можемо

Сам цар, коме је прихватање Законика гарантовало јачање власти у многонационалној држави, али и учвршћивање међудржавног статуса царевине, у обраћању Скупштини истакао је следеће:

„Ја сам желео да у мом Законику буде правде за свакога, од цара и краља до роба. То се може постићи само тако, ако ми, силни овога света, сами себе, писаним законом толико ограничимо да ни у тренутку срџбе не учинимо никоме неправду, да нашу силу и власт никада на зло употребити не можемо. Да би у томе свима велможама богданог ми царства претходио добрим примером, ја, цар, одрекао сам се у овом законику који ће се данас пред вас изнети, многих мојих права самодржавнога цара, подвргао сам себе и царицу и младога краља пресуди мојих судија и удесио сам тако да ни један судија не одговара, па ма како и нама пресудио.

Надам се да ће се при сабеседовању о појединим одредбама мога Законика, сви достојанственици високог ми царства угледати на мој пример, да ће увек имати пред очима заповест нашег Исуса Христа: ‘Љуби свога ближњега као самог себе’, да ће се сећати оног хришћанског начела: ‘Не чини другоме што не желиш да се и теби учини’.

Предавајући вам на сабеседовање и распру овај Законик, који је плод петнаестогодишњег рада и труда, сматрам за дужност благодарити свима који су ми помогли у томе послу“.

Духовни законик Светог Саве, световни законик Душана Силног

Душанов Законик, упркос многим мишљењима, није представљао јединствен правосудни и законодавни акт, већ је био мешавина неколико закона српске и византијске државе, његово доношење условило је, како је то цар Душан објаснио „неслагањем дотадашњих закона са савременим начином живота“, посебно у области грађанских спорова и кривица.

За разлику од „духовних судова“, применлјивих за великодостојнике и службенике Српске цркве, базираних на номоканону, светог Саве, српски грађански судови заснивали су се на законима владара лозе Немањића и целокупне законске грађе хрисовуља. Њиховим спајањем добијена је база Душановог законика.

„Када је то урађено, видео сам да све то није у стању да задовољи сваку потребу правде у високом ми царству, да има још много чега у нашем данашњем животу о чему наши претходници нису могли ни слутити, што нису могли предвидети“, објаснио је Душан зашто је стапање ових закона било недовољно за тражену „општу правду“.

Допуну Законика, веома вешто, Душан је извео преузимањем појединих одредаба из византијског законодавства чиме је не само остварио циљ веће праведности у пресуђивању, већ је и веома дипломатски придобио Грчку цркву и властелу у оданости престолу.

Али, и такав маневар имао је одређених недостатака. Душан је веома добро знао да се српска и византијска држава у много чему битно разликују те је све законске одредбе преузете из византијског закона преуређивао и прилагођавао ситуацији и потребама његовог царства.

„Сем тога, нашао сам да се могу замислити установе за правду које би потпуно одговарале души нашега народа иако њих нема до данас ни у византијским законима ни у ма којој другој хришћанској држави на свету. Тако ми се учинило врло корисно да заведем, поред редовних државних судија и суд који би се могао назвати и суд душевника, душевних људи, или суд добрих људи, а који сам ја назвао – поротом. Тај би суд имао не да пресуђује како да се казни неки кривац, него да само по души и савести каже да ли је оптужени крив или није, а остало ће бити посао парског судије, који ће пресуђивати по писаном закону“.

Суд душевних људи: порота из сталежа оптуженог

У данашњој критици Душановог законика, после шест и по векова цивилизацијског напредовања, случајно или намерно, заборавља се на тај „детаљ“.

Докле је Душан ишао у усавршавању суда са поротом види се у томе што је он предвидео чак три врсте поротника. Свака од њих састављена је од поротника оног сталежа коме припада оптужени, а не тужилац, чиме је умногоме заштићено право нижих сталежа, јер, практично, није могло доћи до злоупотребе суда и пороте од стране властеле или другог вишег сталежа, а самим тим и цара. Према Душановој замисли једна врста пороте бирана је за питања о земљи, за разбојништва, за крађу ствари и стоке, за убиство намерно или случајно и за друга кривична дела.

Друга врста пороте бавила се питањима међе између имања завађених суседа при чему је сваки од парничара бирао исти број поротника односно сведока. У приморским крајевима таква врста пресуђивања је већ имала своје зачетке изражене кроз састанак свих становника села у коме је настао спор који се називао „станак“, па је то обичајно право само потврђено оваквим законом.

Најважнија од свих порота, када је у питању спољна политика Душанове царевине, била је порота састављена од једнаког броја Срба и странаца за пресуђивање спорова и кривица у којима су оптужени били странци, односно најчешће млетачки трговци. Ова порота, о којој ће још бити речи, углавном је имала задатак да заштити трговце од често упражњаване праксе рекетирања трговаца кроз разне оптужбе и измишљене намете на трговину страном робом. Ове пороте биле су састављене од Саса и Дубровчана који су као гастарбајтери радили у тадашњој Србији, али и од других странаца који су кроз Душанову земљу путовали, или у њој обављали какав други посао у време када се судило њиховом сународнику.

Амерички судови раде према Душановом „процесном праву“

Доласком Турака, као и услед низа других српских недаћа, многе напредне тековине српскога рода отишле су у заборав, али су се, срећом, укорениле у неким другим народима и на неким другим просторима. Нама једино може бити жао што су тиме изгубиле своје српско обличје и порекло.

Савремени амерички судови, рецимо, готово у потпуности примењују Душанову визију праведног суђења, док су се савремени српски судови определили за судско веће састављено или од учених судија или од једног судије и два или четири грађанина који, теоријски, могу и надгласати судију не само по питању да ли је оптужени крив или не, него и у висини одмерене казне. Наравно, и тако донете одлуке, ма колико оне биле ретке, морају бити у складу са писаним законом.

Како се данас одвија сам судски процес углавном је познато, али би Душанова, толико оспоравана и куђена, па чак и исмевана судска пракса, у многим стварима била прихватљивија, не само у српским, већ и у многим другим судовима. А ево и зашто.

„У свакоме суду царства ми треба да суде по три судије, које ће се бирати међу властелима и који ће заједнички судити под председништвом царскога кефалије. Од њиховог суђења биће изузети само духовници, којима ће судити црквени судови по крмчији или номоканову светог Саве, а тако исто и царски дворани, којима ће судити нарочити дворски судија. Они који се суде долазиће пред суд или сами или ће слати своје парце (данашњи адвокати) за које се могу изабрати и судски пристави. Све жалбе противу пресуда судских, као и све молбе за милост имају да се подносе право царству ми, а и судије, кад не могу да пресуде неки спор, треба да пошаљу једнога судију с парничарима к мени да им ја пресудим. Такође, судије царства ми неће само седети у једноме месту и чекати докле неко дође да тражи правду, него ће морати путовати по народу, да би се могла пожалити и сиротиња која често нема са чим путовати до суда.

Један од најокрутнијих икада донетих законика

Главно је да све пресуде судске буду написмено, да и пристави и глобари увек морају најпре показати писмену пресуду судску или царску.“

Што се тиче чланова Душановог законика треба истаћи, што је већ речено, да су само поједине одредбе у том Законику биле нове, а да је већина само преписана из раније важећих закона српских владара и византијске државе. С озбиром на то да се цео Душанов законик данас сматра једним од најригорознијих и најокрутнијих судских докумената, занимљиво је упоредити ондашње и садашње казне за иста или слична кривична и друга дела за која су изрицане казне.

Трећи члан Душановог законика гласио је: „Бракови закључени без црквеног венчања да се разведу“.

„Законик благовернаго цара Стефана“

Данас се у Србији ванбрачне заједнице готово у потпуности изједначавају са брачним, али се за разлику од Душановог закона прописује затворска казна за закључивање ништавног брака у трајању од три месеца до три године.

Члан 9. Душановог законика забрањивао је брак између јеретика и православне жене. Тачније, налагао је да се мушкарци из таквих бракова преведу у православну веру, а ако би они то одбили следила је казна у виду одузимања жене и деце, као и одузимања дела куће, али и протеривања.

Република Србија, као држава свих грађана не протежира ни једну веру у својим законима, па овакав члан не може имати место у позитивном закону. Међутим, када су у питању верски обреди венчања закон је веома јасан кроз члан 239 Кривичног закона Републике Србије који гласи: „Ко изврши обред венчања по прописима верске заједнице пре него што је брак закључен пред надлежним државним органом, казниће се новчаном казном или затвором до једне године. Значи, прво општина и матичар, па олтар и поп или – у затвор.

Неки други обреди, који немају везе са црквеним, а односили су се на обрачунавање са вампирима, вукодлацима и осталим чудесима оностарног живота кажњавани су још у време цара Душана. Тако је члан 20 његовог Законика налагао да село у коме се догоди да мештани из гроба изваде леш и над њим обаве обред убијања вампира плати укупну глобу од 500 перпера, а да се поп који у томе учествује распопи.

Такав догађај у данашњем законику није предвиђен, али се за свако скрнављење гроба или другог места на коме се мртви сахрањују кажњава затвором у трајању од једне године или одређеном новчаном казном. Свештена лица која у томе учествују немају другачији третман.

Батине, одузимање имовине и протеривање оних који мито узимају

За разлику од Србије од пре шест и по векова, у данашњој Србији нема робова. Бар не званично, иако се та реч, нарочито у последнје време све чешће користи. Ондашњи робови, судећи по члану 79, нису могли бити заштићени чак ни на царском или краљевском двору где су сви други рабови божји могли наћи жељену правду, ако до тамо стигну. Властелини су робовима могли да раде шта хоће и само су они могли да им дају слободу. У случају да властелин умре пре робова, они су се сматрали његовом оставштином као и све друге ствари. Слободу је тада могла да им да покојникова супруга или син, али се нису могли добити у ми-раз. Такође, роб хришћанин није могао бити продат иновернику, јер је за то запрећено одсецањем руке и урезивањем језика.

Мита је, међутим, било и онда и сада. Људе који су давали мито Душан није кажњавао, али је онима који су га узимали одузимао све што имају, тукао штапом и протеривао. Данашњи закон кажњава обојицу. Примаоци мита, у зависности од околности и службеног положаја на коме су, могу се казнити затвором од три месеца до десет година, при чему им се одузима само спорни „поклон“, док се даваоци мита могу казнити казном затвора од шест месеци до пет година. Наравно, они који на време пријаве да су некоме дали мито могу бити ослобођени кривице, а оно чиме су подмитили може им бити враћено.

За силовање, одсећи обе руке и нос урезати

За старање о сиротињи цар Душан задужио је манастире којима је запретио свргавањем старешине уколико ту обавезу не испуне, а свештеним лицима је забранио поседовање кућа и материјалних добара ван власништва манастира.

У данашњем законодавству не постоје одредбе које било кога обавезују да нахрани гладне.

Социјалним питањима бавиле су се и Душанове одредбе које су самохраним женама које су се издржавале предући кудељу гарантовале слободу једнаку слободи свештеника, а женама које нису у могућности да саме плате судске трошкове у тражењу правде обезбеђивале бесплатну судску правну помоћ.

Права жена брањена су и чланом 53 који је санкционисао силовања. Према том члану властелину силеџији који је своје необуздане сексуалне нагоне испољио према жени своје класе за казну су одсецане обе руке и урезивао нос. Али, ако је властелинку напаствовао човек ниже класе казна му је била смрт вешањем. За силовање по класи себи равне жене себри су такође кажњавани одсецањем обе руке и урезивањем носа.
Тадашњи закон, за разлику од данашњег, санкционисао је и добровољно сексуално општење, али само у случају када би се у загрљају нашли жена из више и мушкарац из ниже друштвене класе. У том случају, сходно члану 54 Душановог законика љубавном пару би се одсецале обе руке и урезивао нос.

Против кавгаџијске нарави племена арбанаског

Занимљиву област Душановог законика представљају одредбе које су се односиле на царинску службу и пограничне области, као и на кривична дела која би починили Арбанаси и Власи који су у то доба сматрани грађанима другог реда.

Према члану 77 сукоби међу сељанима из два села кажњавали су се новчаном казном у износу од 50 перпера. Исти члан, међутим, предвиђао је да казна износи сто перпера уколико су за сукоб криви Арбанаси или Власи.

Знајући за кавгаџијску нарав припадника ова два народа, цар Душан је чланом 82 покушао да предупреди евентуалне сукобе тако што је забранио одмарање и ноћење другим пастирима у селима где су Арбанаси и Власи већ били на коначишту. Уколико би неко прекршио ову наредбу био је дужан да плати глобу у износу од сто перпера и траву коју је његова стока попасла.

Опхођење цариника према трговцима регулисано је члановима 118, 119 и 120. Према првом од њих никоме није било допуштено да зауставља трговце који путују по Душановом царству нити је било дозвољено да било ко наплаћује дажбине, одузима или распечаћује ношену робу. Такав прекршај плаћао би се читавих пет стотина перпера.

Следећи члан је гарантовао слободу свим трговцима без обзира на квалитет робе коју нуде, а последнји од њих је забрањивао цариницима да трговцима забрањују улазак у царство или да их задржавају на граници, као и да на било који начин натерају трговце да им своју робу продају по нижој цени од тржишне.

Члан 125 данас би био јако добродошао у туристичким местима јер је њиме у приличној мери уређен однос госта и станодавца. Према том члану сваки путник који се одлучи на ноћење у неком граду дужан је да оде искључиво код особа које издају просторије за ноћење. При доласку у такав објекат гост је био дужан да свог коња и све своје ствари преда станодавцу који је био дужан да све то сачува до одласка госта. Уколико би било шта од тога нестало или било оштећено станодавац је био дужан да штету надокнади.

На смрт је осуђен свако ко у рату обори какву цркву

Чланови 129, 130 и 131 односили су се на војнике у рату и миру. Према првом од тих чланова војводама је дата власт равна власти цара за све припаднике њихових јединица.

Члан 130 је на неки начин претеча садашње Женевске конвенције јер је санкционисао један од тешких ратних злочина. Наиме, према том члану свако ко у рату обори какву цркву осуђивао би се на смрт. Тај члан се односио и на царске и на непријатељске војнике.

Последнји нови члан везан за војнике забрањивао је мешање у међусобну тучу два војника. Онај ко би се усудио да такву тучу прекине или помогне једном од учесника у тучи кажњавао би се батинањем штапом.

Цар Душан посветио је пажњу и гастарбајтерима који су из других земаља долазили у његово царство да раде код имућних властелина. Мада су такви људи углавном били ускраћени за сва права Душан им је гарантовао право на правду у случају било каквог спора са газдом. С обзиром на то да је и царско имање имало своје досељенике и да је, практично, тим радницима цар био газда, према овом члану обичан меропах је могао суду тужити чак и владара, као и било ког члана његове породице.

„И ако се пресуди да меропах има право, а не његов господар, царски судија да ујемчи да ће господар меропаху све потпуно платити, и да се тај господар после неће усудити да меропаху какво зло учини“, стоји у члану 139 који је у великој мери заслужан за општу наклоност скупштинара према комплетном законику.

На одобравање скупштинара наишли су и чланови који су предвидели кажњавање пограничних управника који нису предузели одговарајуће мере да своје село заштите од упада разбојника из других држава, као и кажњавање управника села из којих су потицали лопови и разбојници. Међутим, највише интересовања показано је за одредбе које су прецизирале функционисање пороте као сасвим нове појаве у судству.

Порота, у цркви заклета, да каже ко је прав, ко крив

„Од сада и напредак нека се врши порота и за много и за мало. За велико дело нека се употреби 24 поротника, за мање 12, а за мало шест. Овим поротницима није задатак кога год да мире, него само да кажу је ли ко прав или крив. Порота ће се свагда држати у цркви и поп у одеждама има да закуне поротнике. У пороти пресуђује већина. Онај је прав или крив за кога то каже већина поротника“, стоји у члану 151.

Састав пороте регулисан је следећим чланом у коме се каже:

„Поротници великом властелину да буду велики властели. Властеличићу његова дружина, а исто тако и себрима. Поротник не може бити ако је сродник или презимењак коме од парничара.“

Порота која се саставља ради суђења иноверницима и трговцима странцима, према члану 152, треба да има половину Срба, а половину људи из земље одакле је оптужени.

„Кад се поротници закуну па изјаве да је неко прав, а после тога се нађе доказ да је онај ипак крив ја цар наплаћујем од тих поротника хиљаду перпера и унапред да се тим поротницима никад не верује нити да се ко од њих може женити“, стоји у члану 154.

Лопова ослепети, разбојника за ноге обесити док не умре

Када се данас помене Душанов законик прве асоцијације везане су за сакаћење и окрутно шибање, али и на многа друга мучења. Заслуге за то, у првом реду имају одредбе које се односе на разбојништва и крађе. Члан 145, рецимо, прописује да се ухваћени разбојник обеси за ноге све док не умре услед сливања крви, а да се лопов ослепи. Исти члан такође прописује да се уз њих, и то на потпуно исти начин, казни и господар села у коме је неко од починилаца нашао утичиште. Пре извршења казне господар села је био дужан да насталу штету надокнади.

Члан 146 у својој ригорозности чак иде и даље, па се на основу њега за пружање уточишта разбојнику или лопову могу казнити и нешто већи господари.

С друге стране, међутим, поједине одредбе Душановог законика нуде далеко већу слободу и гаранцију безбедности од данашњег законодавства. У данашњим условима тешко је и замислити примену ондашњег члана под бројем 157 по коме су оштећени грађани одштету наплаћивали из личног џепа царског ћефалије који је према данашњој структури полицијског апарата једнак командиру станице милиције.

Узимајући све у обзир, Душан је очигледно при писању свог Законика ишао веома простом логиком: Преступник мора бити строго кажњен, а са њим и сви они који су му на било који начин помогли да такав постане или га у томе нису спречили.

Поједине одредбе, упркос њиховој окрутности, постају много јасније а тиме и прихватљивије, уколико се поред крајњих мера кажњавања размотре и намере законодавца при њиховом одређивању.

Цар Душан, по свему судећи, није могао да се помири са чињеницом да у неком селу неометено живи разбојник или лопов и да нико ништа не предузме у спречавању његових недела. Први који на такву околност треба да реагује, сасвим разумљиво, јесте господар села који ће преступника ухватити и казнити. Уколико то не учини, по свој прилици, и сам припада таквом соју, што значи да и према њему треба применити исте санкције.

Разумљиво је да разбојници често могу бити јачи не само од господара села него и од читавог села са околином, али у том случају поштени житељи могу потражити заштиту од већих и јачих властелина. Ако се они оглуше на те позиве, следи им казна као и криминалцима, а ако су немоћни помоћ траже од царевих службеника који ће преузети надлежност у целој области где се појавио терор разбојника.

С обзиром на то да царски полицајци немају други посао него да штите грађанство, сасвим је разумљива одредба да лично надокнађују причињену штету сваком оштећеном становнику те области, јер свој задатак нису обавили ваљано, а за то су добили одговарајућу (веома високу) финансијску надокнаду.

Нема сумње да би се и данас, уз тако постављене принципе полицијске заштите, криминал свео на далеко нижи ниво од онога на коме јесте. Наравно, то не значи да и данас треба ослепети лопова или обесити пљачкаша, али у сваком случају не би било згорега да делиоци правде и чувари реда и закона имају бар за нијансу већу одговорност (и већу надокнаду) за обављање своје службе. Уосталом, историја и служи за то да из ње извучемо одређене поуке и живот начинимо лепшим и прихватљивијим.

.

Ниле Раков

извор: Српско наслеђе, бр. 9

Законик благовернаго цара Стефана (Душанов законик)

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 23. августа 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: