ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Еволуција империјализма и одбројавање до војне агресије на Сирију

„Од свих горућих питања, морамо пронаћи решење за главно – мирну коегзистенцију између земаља с различитим економским и социјалним системима. Али империјализам, нарочито амерички империјализам, сматра како право на то имају само велике силе“ – Ернесто Че Гевара, 11. децембар 1964., говор пред Генералним Скупштином Уједињених Нација у Њујорку.

Ови тренуци у којима се управо налазимо, одбројавање до новог империјалистичког напада, „историјски“ су само за оне који историју поприлично слабу познају. Уистину је тешко пронаћи један једини војни конфликт у последњих неколико деценија у којем САД није био иницијатор или саучесник. Стога нимало не чуди како је данашњи амерички економски систем, као и његова есенцијална егзистенција, директно везан уз вођење ратова. Амерички „модел“ је еволуирао до те тачке да данас његов опстанак зависи од ратног стања, постигнута је симбиоза између ове две стварности.

Империјализам није само некаква офуцана увредљива фраза коју ћемо укомпоновати с прикладним говором Че Геваре како бисмо нагласили анимозитет према ратним злочинима који се догађају и онима који се управо припремају. Империјализам је највиши стадијум капитализма, изопачене анти-људске економске доктрине која све лепо под Сунцем своди искључиво на брутално остваривање профита. Зашто је империјализам „последњи стадијум“ капитализма? Зато што он пуном снагом ступа на сцену онда када се капиталистички систем већ толико проширио да долази до својих крајњих граница издржљивости.

Погледајмо око себе – где се остварује највећи профит? Ако занемаримо енергенте који су есенцијални за живот, примарни профити остварују се у зонама које све теже уопште можемо описати и класификовати, далеко изнад владавине права и закона, у сферама спекулативног коцкарског финансијског капитализма.

Зашто „високо“ тамо? Зато што је систем већ исцрпео могућности остваривања увек веће зараде из сектора као што је производња. Наравно, и даље се производи, али под јасним императивом – мора се производити тамо где ће трошак производње бити најмањи могући. Већ сада се спекулише како ће се производња почети селити из Кине у неке друге, неразвијеније, делове света.

„Остварити већи профит“ уједно значи и спроводити трајну експанзију или у капиталистичком речнику – „освајати нова тржишта“. Могли бисмо навести безброј компоненти капиталистичког економског система, али ниједна није толико експлицитно нужна за његов опстанак као трајна експанзија. Експанзијом се осигуравају дуготрајне инвестиције, садашњост и будућност актуелног система. Но, теорија о константној експанзији има један поприлично неугодан проблем, а проблем представља физички изглед наше планете Земље. Наиме, ако кренете с једне стране Земље, рецимо с истока према западу, на крају ћете доћи на исту тачку. Управо тако, наша планета је физички ограничена, као и све на њој, а простор за бесконачну експанзију напросто не постоји.

Капитализам није могао бити угрожен док је пред собом имао велика пространства тек откривених континената, као и далеких култура које је тек требало подредити себи. Но, то је све сада у прошлости. Наша новија људска историја је историја ширења капитализма на све тачке, па и оне најудаљеније, ове планете. Где год постоји простор за остварењем профита, он се мора подредити – остварењу профита.

Тражи се максимална искоришћеност, максимална ефикасност. Зашто? Зато што је систем већ досегaо свој физички врхунац, простор за експанзију више не постоји. Стога, у недостатку других опција, креће се с хипер експлоатацијом постојећег простора, а простор укључује све – па и све нас. На глобалном фронту тражи се потпуна подређеност, на то ћемо се осврнути ускоро, али та инсистирања присутна су и на микро нивоу. Зар их је тако тешко уочити? Од радника, а то сте Ви, не тражи се више само послушност, податност, конзистентна продуктивност… низ нових „вештина“ морати ћете имати ако уопште желите задржати статус радника: перфекционизам, конкурентност, креативност, стално повећање властите продуктивности, не само адекватна, већ савршена производња/обављен посао, целоживотно учење и још многи други фактори. Фраза „радите на себи“ у пуном издању звучи овако: „радите на себи како би радили боље за нас“.

То нам показује како је притисак постао потпун. Он се примењује од најситнијег нивоа, од самог појединца, па све до глобалних нивоа које имплицирају покретање ратова како би се систем додатно учврстио, како би му се осигурала снажнија егзистенција на ионако лимитираном физичком простору.

Империјализам је нуспроизвод капитализма. Он настаје као „природна“ реакција система на све већу ограниченост. Ствара се из чињенице да је експанзији дошао крај и да се сада доступна територија мора уредити на начин да што дуже и профитабилније служи интересима тог система. Другим речима, сваки простор који још увек није у потпуности комплементаран водећој идеологији, постаће – или ће се барем покушати – уз директну примену војне компоненте империјализма.

Када кажемо да „империјализам трује све“ онда полазимо од претпоставке да војна компонента није његова једина снага којом шири доминацију. Подједнако су јаке и медијске, културолошке и политичке компоненте. Штавише, оне често делују заједно и с војном компонентом. Шта је империјалистичка америчка војска учинила након улаза у Багдад? Опљачкали су и разбили ирачке музеје. Ирачки археолог и архитект, Ихсан Фатхи, рекао је како су САД „украли на хиљаде културних блага“ за време рата. „Око 35.000 мањих и већих објеката недостаје из Ирачког Националног Музеја“, рекао је Фатхи, и истакао: „Велик број докумената који су од историјске важности и уз које се не може везати новчана вредност, однети су од стране САД-а“.

Ово нимало не чуди, јер један од задатака империјализма је уништити све што представља претњу актуелној доминантној економској доктрини. Капитализам културу презире, осим „културе“ од које остварује профит. Култура и историја,народа и нација сведоче о нечему, о некаквим идеалима који прелазе сирову и нељудску трку за профитом. Људске врлине као што су храброст, част, понос, одрицање, љубав, страст, знање, човекољубље – то су све непостојећи, а самим тиме и претећи, елементи за капиталистичку доминацију. Свака људска врлина, свака на свој начин, систематски је брисана, исмејавана, поткопавана неком новом тзв. „културом“ која представља само обожавање новца.

Из геостратешке и економске перспективе рушење Блиског Истока има све потребне аргументе за активацију империјализма на овом простору, но постоје и секундарни разлози. Дамаск, Алепо… то су колевке људске цивилизације, најстарији градови на свету који су били градови давно пре Париза и Лондона, о Вашингтону и Њујорку да и не говоримо.

Дамаск је према археолошким налазиштима насељен још од 9. миленијума пре наше ере. Ратови на простору древне Месопотамије и Леванта су ратови на простору колевке људске цивилизације. Ако ових дана империјалистичка сила нападне Дамаск, то је напад на центар човекове цивилизације. Хоће ли их та чињеница одвратити од напада? Не, управо та чињеница бити ће додатни аргумент за напад на Сирију.

Империјализам трује све и отрована јавност идеална је зато што не пружа отпор. Сведочимо брзом развоју империјализма и свих његових компоненти. Погледајмо колики је развој остварен у свега 10 година. Пре 10 година америчка империјалистичка војска спремала се за напад на Ирак, на свог дојучерашњег савезника којем су наменили задатак држања Ирана под контролом. Широм Европе и САД-а букнули су заиста масивни антиратни протести који се могу упоредити с активизмом који је последњи пут виђен за време вијетнамског рата. Нису то били „про-Садам“ протести, нимало, већ у првом реду анти-империјалистички протести. Стотине хиљада изашле су на улице истичући како одбијају рат на Блиском Истоку, мада је хистерија око 9/11 тада била још поприлично „свежа“.

Била је то природна, хумана и искрена реакција људи који су одмах препознали суштину империјалистичких планова. Наравно, протестима нису зауставили рат који ће, на крају, коштати живота преко милион Ирачана. Страхоте Рата у Ираку још увек се откривају, као примери ратних злочина окупаторске коалицијске војске која је користила осиромашени уран против цивилне популације.

Није битно, знали смо како империјализам није нешто што би се дало застрашити протестима, али отпор ће остати запамћен и сведочиће да империјалистичке силе нису имале одобрење народа. Тај отпор је произашао из исте, идентичне ситуације коју имамо и данас. Кренуло је медијско хушкање огромних размера, кренула је незаустављива пропаганда и народ је реаговао на једини смислени начин – масовним протестима.

Али, од тада је прошло 10 година. Пре две године сведочили смо истој пропаганди, по истим принципима, дословно од тачке до тачке, пред напад на Либију – и? Мук. Застрашујућа тишина, можда по први пут у историји империјализма дала је агресорима прилику да разбијају једну земљу без имало отпора. Антиратни протести, ако их је и било, бројили су неколико десетина особа у градовима од неколико милиона људи. Шта се догодило? То је питање на које морамо потражити одговор, јер ништа до сада није империјализму дало крила као ова стравична тишина која је завладала светом.

Неки ће рећи како је проблем економска криза, и како људи више не стигну пратити спољна догађања. Има истине и у томе, но нажалост постоје и други елементи. Империјализам трује све и страшно брзо учи – масовни антиратни протести 2003. морали су се трајно елиминисати у будућим случајевима. Зато, након 2003. креће огромна монополизација медија, од малих до великих, комплетна медијска сфера пролази дубоку и темељиту трансформацију.

Донета је кључна одлука да се више никада не сме десити „случајно“ цурење објективних информација у етер. Новинарство на Западу у идућим годинама дословно је престало постојати. Та професија се данас не може назвати новинарством јер то вређа оне пре њих који су се заиста бавили том професијом. Запослени у медијима су данас обични шириоци пропаганде и за то добијају плату. 1983. године око 50 корпорација је контролисало већину медија који емитирају вести у САД-у. Данас се тај број смањио на само шест.

Тај процес је одрађен врхунски, до те мере да нови нараштаји, конзументи пропаганде, не само да више не протестују против империјализма, већ сада и „навијају“ за њега. Пре свега 10 година готово сви су знали како је Бушево „довођење демократије“ на Блиски Исток само маска за ратне злочине, но данас немали број истински верује у „хуманитарну“ компоненту империјализма што је највећа могућа антитеза.

Неки ће рећи како је у данашњем информацијском добу „незнање избор“, но у пракси догађа се нешто сасвим другачије. Људи јесу засипани информацијама, но небитним, тривијалним, „жутим“ и бескорисним информацијама које служе само за попуњавање „информацијског капацитета“ појединца како исти никада не би случајно набасао на стварно стање ствари. Трансформација медија је комплетирана и они данас једногласно служе империјализму као каквом божанству. Агенде, претпоставке, тврдње и аргументи империјализма једини су који се икада појављују у медијима.

У исто време популација, која је до сада већ привикнута на јефтини сензационализам, кондиционира се коришћењем истог и у политичко пропагандне сврхе. Тако смо ових дана имали прилику читати од стране бројних медија о новој „књизи“ о мучки убијеном либијском вођи Муамеру Гадафију, свега неколико дана пред припрему напада на Сирију, у којој се истичу подаци који те, сада нам већ тако давне 2003. готово нико не би схватио озбиљно. Без имало провере о извору отворено се тврди како је Гадафи био „толико страшан монструм“ да је чак силовао и децу, мушку и женску, па чак и децу страних дипломата (!). Силовање се овде свакако догађа – силовање мозгова масе која увелике конзумира искључиво конкретне медије.

Империјализам трује све, а ум појединца дошао је на ред. Можда већ сутра, или данас, отпочне страна агресија на Сирију, а многи се неће ни осврнути, неће знати показати Сирију ни на карти света. Једнолинијска фраза, као блокада здравог разума, биће једина информација о тамошњим догађањима: „Добри момци кренули су у рушење диктатора који убија децу“. За многе ће то бити и више него довољно, те ће се вратити натраг својим патетичним животима у којима су већ срозани на обичног корпоративног роба и потрошача кисеоника.

Конвенционални медији претворени су у пропагандне машине, но неки су наивно сматрали како им у помоћ стижу комуникацијски канали нове генерације, тзв. „друштвене мреже“. Но, актуални НСА подаци показују како су и оне под потпуним надзором, те се заправо користе за масовну шпијунажу појединаца . Објаснимо то мало – наиме, пре 10-ак година кренуло се у систематску елиминацију диверзитета медија, те су сведени на свега неколико корпоративних власника који кроје све важне вести. Али, империјализам трује све, па се и његово тровање наставља и даље – након рушења медија на ред је дошла и она последнња карика: појединац. Сада је појединац предмет шпијунаже, њега, у његовом дому надзиру, прате се његове тенденције, интересовања, изјаве, самим тим и његова интимна размишљања. Неподобан појединац биће доведен у ред, као и медији пре њега, као и државе пре њих.

Ништа што егзистира на свету више није изван домета империјалистичке агенде, па чак и лична размишљања и ставови. Имајући све то у виду, тај силни развој доминације који више ни појединца у његовом дому не оставља нетакнутог, морамо закључити како је анти-империјализам у нашем данашњем добу најхуманија и највећа вредност. Анти-империјализам више није само борба против империјалистичке производње, капитализма, већ и борба за опстанак човечанства у сваком погледу.

Империјализам пред вратима Дамаска

Империјализам сматра како је до сада потровао довољно да може чинити шта жели, па и продати причу о најновијем наводном хемијском нападу у Сирији. Невероватне тезе се склапају како би се за напад окривиле сиријске власти. Но, по свему судећи изгледа како је цели напад био помно осмишљена операција која је имала за циљ покренути страну војну интервенцију. Ако амерички службеници могу тврдити, без доказа, да су „сигурни“ у одговорност сиријских власти, то показује како за доказе и не маре.

УН истрага за њих је фарса, небитан детаљ око којег се ни не обазиру. Амерички државни секретар Џон Кери тврди како је прошло превише времена од наводног напада до почетка истраге и како због тога истрага није „кредибилна“. Како Кери зна колико времена треба проћи од напада да би истрага била кредбилна? Сами УН истражитељи тврде како није прошло превише времена и како се узорци могу прикупити.

Напад се догодио непосредно након доласка УН инспектора у Дамаск. САД су знали да власти у Дамаску не могу тек тако, на прву вест, одмах пустити УН инспекторе на терен који се налази под контролом побуњеника. Сада се тај временски период од 5 дана истиче као „доказ“ да сиријске власти нешто скривају, па и више од тога – тај детаљ користи се као „доказ“ да су сиријске власти починиле напад.

Империјалне силе, предвођене САД-ом, знају како не могу ни домаћој ни светској јавности више „продати“ причу о „обичној“ хуманитарној интервенцији, па се стога поводи дижу на вишу разину. По идентичном моделу као и раније, јавност се бомбардује узнемирујућим сликама – у овом случају мртве деце у наводном нападу. Ниједном се не помиње хипотетска могућност да су те цивиле можда побили милитанти који се боре против сиријских власти.

Побуњеници, који су од самог почетка логистички, војно, политички и на све друге начине, подупрети од стране Западних сила, налазе се пред сломом. Како да империјализам допусти овај слом? То је за њих недопустиво, од првог дана било је јасно како САД никада неће допустити пораз својих амбиција у Сирији, и актуалне вести то потврђују.

Империјалне силе су се ујединиле с најгорим регионалним актерима, највећим реакционарима, екстремистима, па и терористима. Ово није први пут, ова накарадна симбиоза егзистира већ деценијама и служи као још један доказ како фашизам, у овом случају фундаменталистички, и капитализам иду руку под руку.

Нема сврхе да сада поновно преписујемо комплетну хронологију рата у Сирији, они који су до сада желели тачне информације о позадини сукоба већ их знају, они који читају овај текст по први пут и нису упознати с детаљима могу прегледати нашу архиву текстова о сиријском сукобу до сада. Јер, коцка је изгледа бачена, већ је касно за аргументе о томе колико је сулудо и наивно веровати да је сиријска војска у оваквом тренутку – када се налази на корак до војне победе – одлучила све упропастити употребом хемијског оружја.

Сви тврде како ће напад на Сирију почети ускоро, имајући у виду историјске примере, то значи да ће напад заиста и почети те од сада ситуацију треба посматрати кроз ту перспективу, кроз чињеницу да је империјализам већ кренуо из индикретног у директни обрачун са Сиријом.

Сви досадашњи планови империјалистичких планера око Сирије су пропали. Сиријска војска није поражена, није се распала, народ није устао против власти и своје погрешне калкулације империјалне силе морале су спашавати довођењем „старих савезника“, радикалних исламистичких екстремиста, на сиријски фронт. Но, чак ни инфилтрација терористичких група у Сирију није озбиљније угрозила ни сиријску војску ни сиријске власти.

За империјалистичке планере сада више нема другог решења, једини начин да спасе своју агресивну кампању у Сирији је извести директне нападе на положаје сиријске војске како би спасили своје милитанте који се готово свугде – нарочито око Дамаска – налазе у обручу и прети им слом.

У медијима се појављују информације како ће напасти „само“ ракетама и како немају у плану искрцавати трупе или изводити нападе авионима. То је обична пропагандна лаж, они имају план за све врсте ратовања против Сирије, па и искрцавање на њену територију уколико овим нападима не успеју промиенити равнотежу сукоба на терену.

Напад на Сирију бити ће криминал јер крши међународни закон. УН Веће Безбедности након овог, сада већ поприлично извесног, напада, може комотно престати с радом јер очигледно више не служи ни за шта. Русија је имала добру идеју, „легалистички“ се супротставити рату гладној империји, али сада видимо како од таквог приступа нема ништа. Било би дивно и лепо да се словом међународног закона могу регулисати сукоби у свету, но набујали империјализам се више не осврће ни на шта. Једина кочница била би против-сила, а она у данашњем свету не постоји. Русија је потврдила како не планира ићи у рат због сукоба у Сирији, мада би Русија стратешки губитком Сирије изгубила много. Иста ствар вреди још и више када је реч о Кини.

Друга прича је Иран. Напад на Сирију на неки начин је заправо и напад на Иран пошто су две земље изузетно блиски савезници. Губитком Сирије Иран би био отворен директном нападу империјализма. Претпоставимо да Русија и Кина могу „чекати“ још коју годину пре него што силе империјализма стигну на њихова врата, али Иран не може. За Иран ће ово бити преломни тренутак, најважнији од Револуције 1979. – имају само две опције: покорити се или бранити се. Знамо што значи једно и знамо што значи друго.

Сплетом околности Иран и Сирија нашли су се у ситуацији када ће морати бранити себе, а самим тиме и цели свет, од империјализма. Било би страшно да се у потпуности препусте да сами воде овај рат, јер јасно је да сами не могу против уједињених Западних сила. Русија и Кина се неће директно укључити у сукоб, то је сигурно, али историја им не допушта да се понашају као пасивни посматрачи.

Рат у Сирији је оркестриран извана и они који су га покренули директно сносе одговорност за све жртве. Рат се могао зауставити, Русија, Кина, Иран и Сирија нудиле су мировни процес, организацију Женевске мировне конференције. Анти-сиријске силе одбиле су мир и желе рат, још већи рат и још крвавији рат. Жеља за ратом је толика да изгледа како хушкачи не би имали ништа против да избије и рат светских размера. Русија је јуче поручила како се то неће догодити, али зато би могао избити опасан и крвав регионални рат на простору Блиског Истока ако крене напад на Сирију.

Много тога је „унапређено“ од рата који је покренут против Ирака 2003. до данас, па могли бисмо рећи како је унапређена и функција самог председника. Против Џорџа В. Буша било је чак „лако“ побунити се. Убрзо је постао омражена фигура широм света због рата у Ираку и Авганистану. Али, када је реч о Обами – добитнику Нобелове награде за мир (!) – ситуација је знатно другачија. Нико није претерано вољан протестовати против демократског председника. Из те перспективе можемо закључити како је за анти-империјалистички отпор боље да на власти у САД-у буду Републиканци,иако је у суштини њихова спољна политика идентична. То видимо и сада код ове ескалације око Сирије, из једне и друге странке гласно се навија за рат, тек понеки глас позива на отпор, а јако ретки – можда тек двоје, Кучинић и Паул – тврде како САД не би требало да иде у рат.

Могли бисмо од државе до државе анализирати какав ће утицај потенцијални напад на Сирију имати. Довољно је рећи како неће бити државе у регији на коју овакав рат неће утицати. Најснажније ће утицати на суседне земље: Ирак, Турску, Израел, Либан и Јордан. На Иран ће утицати зависно о иранској одлуци. Последице ће се свакако осетити и у Египту о којем се управо у врху америчке владе воде бројни разговори.

Заливске монархије и даље мисле како су сигурне и да хаос њих неће захватити, али ни то није гарантовано.

У припреми је ратни злочин против Сирије, а силе империјализма данас су толико моћне – или се барем тако осећају – да су у стању најавити почетак напада неколико дана унапред, док остатак света, нарочито онај разуман остатак света, може само гледати и чекати…

А тек сиријски народ, можемо ли уопште замислити како је њима? Након свих патња и муке које су прошли задње две године, сада им се можда спрема оно најгоре. Измишљени су појмови попут „хуманитарна интервенција“ и „колатералне жртве“. Огромна већина становника Сирије одбија овакву интервенцију. Тешко је веровати да и „домаћи“ побуњеници могу одобрити овако нешто, да на њихову земљу врши напад страна сила. Но има оних који мисле да су војне победе уз помоћ САД-а нешто пожељно или чак вредно истицања.

Присетимо се вечерас, и сутра ујутро, и опет ноћ иза, милиона људи у Дамаску и ширем Сирије које прогони само једна мисао: хоће ли наша земља постати нови Ирак? Сиријци су итекако свесни што то значи „постати нови Ирак“, свесни су како би та екстремно трагична судбина могла сада задесити и њихову земљу.

Сирија има право да се брани против ове агресије свим силама. Против ње се припрема удружена коалиција про-америчких земаља и складно томе свака земља сиријски савезник има право деловати против ове агресије. Ако империјализам тријумфује над Сиријом постаће незаустављив, а снови о мулти-поларном свету можда ће и заувек нестати. Свака држава и сваки човек којем је драга слобода и независност мора схватити да ће рат у Сирији бити преломни тренутак који ће одредити наставак људске историје. Тешко је замислити сценарио у коме империјализам може бити војно побеђен, то је немогући сценарио. Но, реално гледајући западна интервенција има конкретних проблема – становници нису показали неку вољу за протестима, али анкете показују да ипак у великој већини не одобравају агресију против Сирије. Надаље, западни капитализам и даље је у тешкој економској кризи мада се о томе у последње време ретко говори.

Сирија мора издржати овај ударац, не допустити да је напредно оружје морално сломи и – мора се надати чуду. Каквом чуду? Ко зна. Ако агресор пошаље турску војску на Сирију, можда дође до побуне унутар њихових редова. Поједине групе у Јордану познате су по свом анти-империјалистичком ставу и неће тек тако допустити да се Јордан користи као полигон за инвазију. Ситуација у Либану је на ивици рата, могло би доћи до знатнијих напада на израелску териториу због чега би западна интервенција могла још једном размислити колико је ово мудро – јер безбедност Израела увек је била приоритет.

Турски народ жестоко се противи сваком уплитању у сиријска унутрашња питања, код њих антиратни протести неће изостати. Народи Европе у последњих неколико недеља, захваљујући Сноудену, сазнали су како су њихове владе само обичне марионете за интересе САД-а и непријатељи властитог народа.

Западни план доминације руши се у Египту, Либији и Тунису, за њих је слом Сирије императив. Упркос огромној војној надмоћи, ово није време за малодушност, Сирију не треба отписивати као поражену пре но што је врући рат уопште отпочео. Сетимо се колико је месеци – упркос знатно слабијим и географски лошијим условима од сиријских – одолевала либијска Зелена војска на челу с пуковником Муамером Гадафијем. Можда звучи претенциозно, али сетимо се Вијетнама где су САД такође потпалили грађански рат претходно интервенцији – и изгубили.

Сирија се бори за голи опстанак, али немојмо заборавити да је империјализам у истој ситуацији – мада изгледа како они нападају „из далека“, чињеница је да је и за западни империјализам ово сукоб у којем су улози „бити или не бити“. Опстанак Сирије нагло би довео до новог мултиполарног поретка у свету, а снага САД наставила би да пада. Америка је у кризи и ово је њихов главни испит на коме ће покушати да докажу своју доминацију. Они који прогнозирају да ће у томе сигурно успети су исти они који су прогнозирали пад Асада кроз „неколико недеља“ још у пролеће 2011.

Последице овог сукоба могле би бити колосалне на међународни поредак, нажалост – судећи према западној реторици која је данас и јуче дошла до усијања – изгледа како ће бити познате поприлично брзо.

Д. Марјановић

извор: advance.hr

Advertisements

Information

This entry was posted on 27. августа 2013. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: