ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Каква је разлика између страха и страхопоштовања према Богу?

Сви се људи нечег боје. Пренатални психолози пишу да се већ људски ембрион у мајчиној утроби грчи када прети нека спољна опасност, или када се мајка нечег јако уплаши. Страх нас не напушта до краја живота, некад је и сам чин умирања праћен траумом (мада нас танатолози уверавају да ово није чест случај). Страх осећају и биљке када им прети уништење, уверавају нас фитолози.

Човек се плаши „свега и свачега“, зависно од узрока (спољашњих или унутрашњих: ови други некад су јачи), зависно од места, времена и доба старости. Страхови у детињству и у адолесцентном добу могу да буду веома јаки и могу да оставе трајне последице на развој човека. Наравно да сви страхови нису болесне природе (неуротичне или психотичне), постоје и оправдани страхови који су нам опомена и заштита пред опасношћу. О страховима су писали многи: психолози, психијатри, психотерапеути (и сам сам о томе писао у неколико мојих књига), али не мање добро, можда чак и продорније и ближе истини, писали су философи и теолози.

А сада ћу се вратити на Ваше питање, шта је са човековим страхом од Бога? Да ли је овај страх оправдан? Без обзира што се никад нисмо сложили са одавно раширеним материјалистичким схватањем, по коме је страх у човеку створио богове, страх „природног човека“ пред непознатом и још неистраженом природом, десетинама хиљада година морао је бити веома јак (довољно је сетити се и данас природног страха свих људи пред земљотресом, поплавом, пожаром, ерупцијом вулкана итд. ). Није за човека могло бити тада (делимично и данас) другог објашњења за настанак природних катастрофа ван представе о богу или боговима који управљају природом, а сеју смрт међу људима кажњавајући их због њихових грехова.

Стари завет је испуњен гневом Јахвеа према преступничком и „тврдовратом“ јеврејском народу, Јахвеа, при свему томе вољеног и изабраног међу свим народима света, Јахвеа који се грозно свети своме народу шаљући му свакојаке пошасти. Књига пророка Језекиља врви од пламених, живописних, ужасавајућих призора страдања јеврејског народа, који се никад нису могли верно насликати или музиком изразити – па је давно, с правом, упозораван верник (јеврејски и нарочито хришћански) како треба да се припреми када приступа читању Старог завета.

Сећам се Енрика Јосифа, који је једном рекао: „Не постоји Божија доброта без Божијег гнева. Придодавати Творцу гнев није антрополошка придодавајућа врлина. У Божијем гневу лежи најдубља тајна мистичке, пречишћене Божије љубави,“ док је хришћански светитељ Тихон Задонски упозоравао сентименталне хришћане овако: „Ђаво представља човеку само Божије милосрђе, а избегава правосуђе Његово, да би тако лакше наводио човека на грех и у гресима га одржао. Јесте Бог милостив, али је и праведан.“

Позната нам је „еволуција божанства“ кроз миленијуме људске преисторије и историје. Човек је увек веровао у оностране и натприродне силе; ове силе – богови били су или наклоњени или ненаклоњени човеку, али најчешће су они били амбивалентни, поседовали су двојаку вредност (добру и рђаву страну свога бића), па су се тако, крајње ћудљиво и непредвидљиво, и понашали према човеку; јадно, уплашено чељаде морало је непрестано да се довија и смишља нове начине како би се умилостивиле ове натприродне силе, не би ли се тако не само ублажила њихова јарост већ и ближе упознала њихова стварна природа. Овакво људско осећање у односу на богове, открило је људима пут бољег познавања, а онда и лаганог овладавања законима природе.

И када се Бог открио Мојсију на Синају и први пут у историји човечанства објавио човеку јасне, недвосмислене и универзалне законе људског моралног поступања, увек вредне и актуелне за све народе света и за сва времена (прошла, садашња и будућа), Јахве је задржао нешто од амбиваленције старих паганских богова. Његова срдитост је често немилосрдна и неумерена, али (од времена Мојсија) увек је таква, када би се морална правила, објављена Мојсију, кршила и изневеравала од стране јеврејског народа. Овај народ је највише страдао онда када би напуштао веру у једнога Бога (од времена Мојсија почиње да важи строги закон монотеизма), и враћао се (психолози би рекли, регредирајући) на многобоштво и незнабоштво. Колико је миленијума укорењивана човекова политеистичка вера (али увек вера у неко натприродно биће!), најбоље су доказивали, нажалост, и данас доказују, јеврејски и хришћански народи када би напуштали старозаветну, али онда и много захтевнију новозаветну Христову веру и враћали се (регредирајући) на веру у идоле. Ових паганских и неопаганских идола данас, на крају XX века, као да има исто толико или чак и више, него што их је било усред политеистичких царевина Сумерије, Вавилона и Асирије.

Све што је речено о страху код људи, односи се и на њихов страх према Богу. Пагански човек, присутан и данас у несвесном, колективном бићу старозаветног и новозаветног човека, када верује у Бога, плаши га се као немилостивог судије који стално контролише његове мисли и поступке, кажњавајући га за преступ; када, пак, овај пагански човек у савременом човеку, који није стигао да се преобрази у старозаветног, а онда и у новозаветног, Христовог човека не верује у Бога, он тада, несвесно, свој природан страх од Бога гнева и правде (тамна страна старозаветног Јахвеа) замењује најразличитијим манифестација страха из видљивог и невидљивог света (пре свега, невидљивог у смислу сопственог, непрепознатог, несвесног психичког живота). Страх, једном речи, као да се не може никако избећи! Па ипак, није сасвим тако.

Откривањем новозаветног Христовог бића у себи, његов прастари пагански, делимично и старозаветни страх од Бога успешно се замењује – страхопоштовањем према Богу. У чему је заправо разлика између страха и страхопоштовања? Једноставно речено: страх осећам према О(о)номе кога се бојим, а страхопоштовање осећам према Богу кога волим. Што је шира и дубља љубав у човеку, не само према Богу, људима, већ и према целом свету и свему живом, смањује се и његов страх, а расте страхопоштовање, да би најзад, истина тек уз Божију помоћ, љубав, збиља, истерала страх напоље – како нам поручује дивним речима апостол Јован у својој И Посланици – и тако нас изнутра, а онда и споља обасјала, загрејала и очистила, и тако очишћене, припремила нас за онострани живот. Само љубав може да нас одржи будним на стражарском месту, на коме нас страхопоштовање према Богу спречава, не да наљутимо Бога, већ да Га не ожалостимо. У јутарњој хришћанској молитви упућујемо Богу и ове речи: „Господе, научи нас да (у току данашњег дана) никога не разгневимо и не ожалостимо!“ пре свих, Тебе, Господе!

.

Др Владета Јеротић

Из књиге: „50 питања и 50 одговора из хришћанско-психотерапеутске праксе“

Advertisements

Information

This entry was posted on 31. августа 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: