ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„По заповести Србије“ – Антоније Ђурић

Ту ноћ, проведену на Дрини, у селу Курјачици, заправо на Ади, неће касније моћи да потисну ни драматичнији догађаји. Те ноћи је управо схватио шта су јунаштво, пожртвовање и оданост отаџбини…

Апис је од мајора Танкосића тражио да још исте ноћи, како зна и уме „обезбеди“ једног аустроугарског официра! Ту поруку је донео каплар Милоје.

Као да је то тако просто и једноставно: ухватити, с друге стране положаја, аустроугарског официра и довести га! Њему, каплару Милоју, невичном таквим подвизима, то је изгледало фантастично. Али, за мајора Танкосића и његове комите то као да је била ситница.

Српска пешадија на Солунском фронту

На том делу, поред реке, у врбацима, било је стотинак људи у копоранима и чакширама. Остали су били распоређени на другим положајима.

– Вечерас ћемо имати један озбиљан задатак! – огласи се шапатом мајор Танкосић. – Потребан ми је човек који зна Дрину боље него своје село. Ноћас морам имати „живи језик“! Ви који сте раније са мном комитовали, знате шта је то. Али, нећу обичног Швабу, потребан нам је официр…

– Ту сам, господине мајоре – јави се неко у мраку. – На Дрини сам одрастао, знам све њене плићаке и вирове, знам сваку врбу и сваки грм. У сред ноћи као усред дана знам где може лако да се пређе на другу обалу…

– То није баш лако – рече неко тихо. – Ко ће у помрчини бирати „живи језик“? Ђаво ће га знати да ли је официр или прост војник?

-Знам све чинове у аустријској војсци! -настави онај први глас. – Ту сам непогрешив. Само, да ли је згодно да идем сам?

– Ко каже да ћеш ићи сам! – рече мајор Танкосић. – Ићи ћемо заједно. Али, да знаш, остаје оно старо комитско правило: будем ли рањен, мораш ме убити! Деси ли се да будеш рањен, убићу те!

– То се подразумева! – рече комита. – Кад крећемо?

– Спреми се! Крећемо за који минут. Кад мине поноћ, бићемо с оне стране.

Убрзо се изгубише у мраку.

Остали су седели и чекали. Некима се пушило, али се нису усуђивали да запале цигарету. Савијали су дуван у папир и држали у устима. Шапутали су. Каплар Милоје је сазнао да су целог дана Аустријанци довлачили чамце и грађу. Ваљда намеравају да праве понтоне. Српска артиљерија је све до мрака тукла приступ обали.

Међу овим људима, опробаним у свакојаким окршајима, каплар Милоје је изгледао некако јадно. Да је био у униформи, био би им раван на неки начин. Овако, могли су у њему да гледају каквог градског господичића који се издалека одушевљава фронтом и ратом. Ипак, указивали су му поштовање, јер су видели да га је мајор Танкосић загрлио при сусрету.

Неко у мраку извади чутуру и сви унаоколо тргнуше по гутљај! Понудише и каплара Милоја.

– Узми, момче, ваља се! – рече му један. – За срећан повратак мајора Танкосића.

Каплар Милоје повуче гутљај!

Приметио је да сви ови људи носе чутурицу, заструг са сиром, комад проје и лука. Није ни чудно: никад се не зна где ће омркнути а где осванути.

– Пст! – зачу се нечије упозорење. – Као да нам неко долази!

И, збиља, већ после неколико минута из мрака изрони тамна људска прилика.

– Јеси ли ти то, Бошко? – чуо се нечији тихи глас.

– Ја сам! – огласи се придошлица.

– Чује ли се шта?

– Ништа! Ишао сам уз обалу добра три километра. Мирно је. Све је умукло. Швабе спавају…

– Јадан им сан! – изусти неко шапатом. За неког Швабу ће ова ноћ бити последња! Само да се мајор врати…

– Шта је, бре, људи, шта сте се забринули! – љутну се један бркајлија. Није му првина! Хватао је он турске и бугарске комите док трепнеш… Знам га ја добро. Годинама сам комитовао с њим по некадашњој Турској… Колико смо само пута изненадним јуришом отварали пут нашој пешадији! Не бринем ја за њега, него за своје грло, суво је…

– Ево, гуцни, утоли жеђ! – понудише га чутуром. – Како и да се не осуши кад си стално покрај Дрине. Ни са реке више не можеш да се напијеш воде. Загадише је Швабе.

– Ту ће им бити и гробница! – рече придошлица после доброг гутљаја. – Видеће чија мајка црну вуну преде…

То рече па се брзо удаљи, јер му се чинило да чује нечије кретање кроз кукурузе. Није се преварио. Мало затим појавише се мајор Танкосић и онај комита. Водили су високог швапског официра и његовог ордонанса. Сви унаоколо скочише.

– Милоје, ево посла за тебе! – обрати се мајор Танкосић Аписовом гласнику. – Хајде с нама да видимо твоје знање немачког. Овај ноћас мора да проговори. Мислим да ће Апис бити задовољан. Имаће шта да јави Врховној команди…

Ишли су ћутећи неколико стотина метара. Нађоше се у некој појати. Упалише петролејку.

– Одвежите господина швапског официра! – заповеди мајор Танкосић. – Тако, сад ћемо моћи комотније да разговарамо.

Мајор Танкосић и каплар Милоје измењаше погледе.

– Шта је господин официр по чину? – упита га каплар Милоје на чистом немачком језику.

– Генералштабни мајор! – узврати овај дрхтавим гласом. – Молим вас, у чијим сам рукама? Хоћу ли бити убијен?

Каплар Милоје преведе. Мајор Танкосић се благо осмехну и рече:

– Кажи му да српска војска не убија заробљенике!

Немачки официр на то узврати:

– Али, колико видим, ви нисте војници! Такве војнике још нисам видео.

– Ово су српске комите! – рече му каплар Милоје. – Неки од њих су официри. Ово је господин мајор Воја Танкосић…

При изговору овог имена, заробљеник пребледе, устаде са клупе на којој је седео и промуклим гласом рече:

– Господин мајор Танкосић! Значи истог смо чина. Али господин мајор је у нашој држави означен као духовни убица Франца Фердинанда!

– Швапска пропаганда! – рече мајор Танкосић кад му каплар Милоје преведе. – То је само покушај да Аустро-Угарска окриви Србију за атентат у Сарајеву! Но, то више није важно. Господин мајор свакако зна шта од њега очекујемо. Нужна су нам нека обавештења…

Кад каплар Милоје преведе Танкосићев захтев, официр се узјогуни. Рече:

– Мада нисам сигуран да су ме заробили српски војници, захтевам да будем третиран као ратни заробљеник! Осим тога, ја нисам издајник своје земље. Не! Царски официр није издајник!

– Море, рекао би он мени кад је последњи пут мајку за сису ујео! – одбруси нестрпљиво комита који је пратио мајора Танкосића. – Препустите га мало мени, видећете како ће да пропева! Причаће и о ономе што га не будем питао… Шта ту ваздан зановета! Ратни заробљеник! Ма немој, да неће можда и кафу да му скувамо…

Официр је забезекнуто гледао високог, снажног комиту коме су о пасу висиле две бомбе и нож. Видело се да је смртно уплашен. Једва је промуцао:

– Шта каже господин?

Каплар Милоје се колебао да ли да преведе. Уплашиће се, па ће му се још више завезати језик. Зато, уз осмех рече:

– Распитује се за здравље господина Поћорека! Интересује га хоће ли и он ускоро овамо, преко Дрине? Волео би, вели, да се сретну…

Швапски официр само слеже раменима.

– А ви? – обрати се каплар Милоје младом војнику из мајорове пратње.

Овај се нагло трже и салутира:

– Петер Брудерман! Ордонанс господина мајора…

– Види, молим те, што ти је господин царски официр! – упаде поново комита у разговор. – Неће ни у ропство без свог посилног! Шта велите, можда ће тражити и личног кувара, а? Не може човек без царске кухиње!

– Петер Брудерман! – понови каплар Милоје. – Имао сам друга у Бечу који се тако зове…

– И ја сам Бечлија! – узврати ордонанс, цептећи од страха. – Хоћу ли бити стрељан?

– Не! – рече каплар Милоје таквим тоном као да је он тај који одлучује о судбини заробљеника. – Зашто бисте били стрељани?

– Зато што су нам тако сви говорили! – рече ордонанс искрено. – Сви! Рекли су нам: „Ако вас Срби заробе, стрељаће вас!“

Онај комита се поново узврпољио. Запиткује каплара Милоја о чему то разговара са Швабом. Кад му овај рече да је ордонанс Бечлија и да мисли да ће бити стрељан, обрецнуо се:

– Е, волим ја такве, налицкане и напудерисане, изгланцане и угојене, одане његовом царском величанству Фрањи Јосифу! Шта вели: да га стрељамо!? Јок, море, да ми је само мало да га пропустим кроз шаке, одиграо би он мени и бечки валцер и пипиревку, а за певање не питај – певушио би ми на уво шта је све радио од колевке до доласка на Дрину ове ноћи…

Мајор Танкосић је истресао све што је било у торби заробљеника: операцијски план и стратегијски развој Поћорекових јединица. Ту је била и наредба да се преко Дрине по сваку цену пређе 12. августа. Једино је то било значајно.

– Могу ли да замолим за цигарету? – обрати се официр каплару Милоју. – Моје су остале…

– Како да не! – осмехну се мајор Танкосић. – Само, ми немамо тако фине цигарете које пуше немачки и аустријски официри. Ми пушимо крџу. Ево, нека савије, ако су његови прсти вешти томе…

Пружише му дуванкесу и папир. Мало због дрхтања а мало и због слабог осветљења, мајор се дуго мучио да савије дуван. Повукао је дим и закашљао се…

– Кажем вам, није ова српска крџа за тако финог царског официра! – огласи се онај комита. – Још мало па ће се и онесвестити. Можда му је неугодно и у овој појати? Можда господину смрде мој гуњ и опанак?

Било је очевидно да заробљеник није био вољан да још нешто каже. Осим ако га мало притегну. Али мајор Танкосић није био за принуду.

– Што је, ту је! – рекао је Танкосић. – И ово нешто значи. Знамо кад непријатељ напада и на ком делу. Апис ће бити задовољан.

Још исте ноћи каплар Милоје се у пратњи двојице комита пребацио до Шапца, а већ у подне био је у Аписовом кабинету. Предао је Танкосићев извештај и допунио га неким детаљима из разговора са швапским заробљеницима.

– Имам за вас још један задатак! – рече му Апис. – Ако немате каквих приватних проблема, нужно је да што пре отпутујете у Солун.

– Немам никаквих проблема и обавеза – узврати каплар Милоје. Нисам ожењен. Имам само мајку и млађу сестру. И једног стрица који ме је школовао…

– Онда, у реду. Кад можете да отпутујете?

– Кад ви кажете, господине пуковниче. Ја сам увек спреман. Могу ли да знам шта ћу радити у Солуну?

– Јавићете се нашем конзулу Рајку Винтровићу. Тамо ћете добити конкретне задатке. Биће, сигурно, доста посла. Пазите, Солун је за нас врло интересантан. Пун је свакојаких шпијуна. Обратите посебну пажњу на бугарски конзулат. Видећете већ шта ту има, ко се све мува и ради за наше непријатеље… Ја од вас доста очекујем…

– Трудићу се, господине пуковниче. – Мислим да сам понешто научио…

– За четири дана биће вам припремљен пасош. За то време посвршавајте послове и одморите се. Будите опрезни на сваком кораку.

.

Из романа: „По заповести Србије“ 

Препорука: “Црвена куга” – Антоније Ђурић

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 1. септембра 2013. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: