ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Папизам као најстарији протестантизам

На европском Западу, Хришћанство је почело постепено да се трансформише у хуманизам. Дуго времена и са напором, Богочовек је умањиван, и био промењен, сужен и коначно сведен на човека: на непогрешивог човека у Риму и једнако „непогрешивог“ човека у Лондону и Берлину. Тако је папизам дошао у једнакост, узимајући све од Христа, заједно са протестантизмом, који тражи мало од Христа, а често и ништа.

И у папизму и у протестантизму, човек је постављен на место Богочовека, и као највиша вредност и као највиши критеријум. Болно и тужно исправљање Богочовековог дела и учења је постигнуто.

Чврсто и тврдоглаво, папизам је покушао да замени Богочовека човеком, док догмом о непогрешивости папе – човека, Богочовек није једном и за свагда замењен пролазним, „непогрешивим“ човеком; јер са овом догмом, папа се јасно и одлучно објавио као нешто више, не само од човека, већ и од Светих Апостола, Светих Отаца, Светих Васељенских Сабора.

Са овом врстом одласка од Богочовека, од Васељенске Цркве као Богочовечанског Организма, папизам је превазишао Лутера, оснивача протестантизма. Тако, први радикални протест у име хуманизма против Богочовека Христа и Његовог Богочовечанског Организма – Цркве – треба да се тражи у папизму, а не у лутеранизму.

Папизам је у ствари први и најстарији протестантизам.

Ми не би требали да сами ово чинимо. Папизам је заиста најрадикалнији протестантизам, јер је пренео основу Хришћанства са вечног Богочовека на пролазног човека. И ово је проглашено као највиша догма, што значи: највиша вредност, највише мерило свих бића и ствари у свету.

А протестанти су само прихватили ову догму и разрадили је у застрашујућој величини и детаљима. У суштини, протестантизам није ништа друго, до генерално примењени папизам. Јер у протестантизму, основни принцип папизма је спроведен у живот од стране сваког човека појединачно. Након примера непогрешивог човека у Риму, сваки протестант је клонирани непогрешиви човек, јер претендује на личну непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протестантизам је вулгаризовани папизам., само лишен тајни, власти и моћи.

Кроз свођење Хришћанства, са свим његовим Богочовечанским вечним квалитетима, на човека, Западно хришћанство је претворено у хуманизам. Ово може изгледати парадоксално, али је истинита, необорива и неизбрисива историјска стварност. Јер је Западно хришћанство, у својој суштини, најодлучнији хуманизам; јер је прогласило човека као непогрешивог и јер је претворило Богочовечанску религију у хуманистичку религију.

А да је ово тако, показује се чињеницом да је Богочовек отеран на небеса, док је Његово место на земљи испуњено Његовом „заменом“, Vicarius Christi – папом. Какво трагично дело алогике: успоставити замену за свуда присутног Бога и Господа Христа! Али то дело је оваплоћено у Западном хришћанству: Црква је претворена у државу, папа је постао владар, бискупи су проглашени за кнежеве, свештеници су постали вође клерикалних партија, верни су проглашени за папске поданике.

Јеванђеље је замењено ватиканском збирком канона; Јеванђеска етика и методи љубави су замењени казуистиком, језуистиком, и „светом“ инквизицијом. Шта све ово значи? Са систематским уклањањем и уништењем свега што се не клања папи, чак са присилним преобраћењима у папску веру и спаљивањем грешника у славу кротког и благог Господа Исуса!

Нема сумње да све ове чињенице доводе до неодољивог логичког заључка: на Западу нема Цркве, ни Богочовека, и зато тамо нема истинског Богочовечанског друштва у коме су људи смртна браћа и бесмртни другови.

Хуманистичко хришћанство је у ствари најодлучнији протест и устанак против Богочовека Христа и свих Јеванђелских, Богочовечанских вредности и мерила. А чак и овде је очигледна омиљена европдка тежња, да сведе све на човека као на основну вредност и основну меру. А иза тога стоји један идол: Menschliches Allzumenschliches. (свечовечански човек).Са редуковањем хришћанства на хуманизам, Хришћанство је без сумње, упрошћено, али и у исто време – уништено! Сада када је замена Хришћанства са хуманизмом била постигнута, неки у Европи траже повратак Богочовеку Христу!

Међутим, крици индивидуалаца у протестантском свету – „Zuruck zum Jesus! Back to Jesus!“ – јесу празни крици у тамној ноћи хуманистичког „хришћанства“, које је напустило вредности и мере Богочовека и сада се гуши у немоћи и очајању, док из дубине прошлих векова одјекују горке речи, меланхоличног Пророка Јеремије: „Проклет је човек који се узда у човека!…“

У широј историјској перспективи, Западна догма о човековој непогрешивости није ништа друго него покушај да се оживи и обесмрти умирући хуманизам. То је последња трансформација и коначна глорификација хуманизма.

Након рационалистичког Просветљења у осамнаестом веку и кратковидог Позитивизма у деветнаестом, ништа друго није остало европском хуманизму, него да се распадне у сопственој немоћи и противречностима. Али у том трагичном тренутку, религиозни хуманизам је дошао у помоћ и са догмом о непогрешивости човека, спасио европски хуманизам од блиске смрти.

И иако, догматисан, Западни хришћански хуманизам није могао да не апсорбује све кобне противречности европског хуманизма, који су сједињени у једној жељи: да протера Богочовека са земље. Јер најважнија ствар за хуманизам јесте да човек буде највиша вредност и мера. Човек, не Богочовек.

Према нашем Православном осећању: Хришћанство је Хришћанство само и једино кроз Богочовека, кроз Његову Богочовечанску идеологију и Богочовечанске методе. То је основна истина ради које не могу бити прављени компромиси.

Само као Богочовек, Христос је највиша вредност и највиша мера.

Човек треба да буде истинољубив и чврст до краја: ако Христос није Богочовек, онда је Он најдрскија превара, јер је Себе прогласио за Бога и Господа. Али Јеванђелска историјска стварност неодољиво показује и доказује да је Исус Христос у свему и у свим стварима, савршени Богочовек.

Према томе, човек не може бити Хришћанин, без вере у Христа, као Богочовека и у Цркву као Његово Богочовечанско Тело, у коме је у потпуности оставио Своју Чудесну Личност.

Спасавајућа и животодавна сила Христове Цркве, лежи у вечно живој и свуда присутној Личности Богочовека. Било каква замена Богочовека човеком, и било какво провејавање хришћанства да би тако покупили само оно што задовољава човеково индивидуално првенство и разум, претвара Хришћанство у плитки и немоћни хуманизам.

Изузетна важност Хришћанства за стварање, лежи у животодавном и непромењивом Богочовечанству, којим моделује човечанство као целину, доводећи га из таме непостојања у светлост Свепостојања. Само својом Богочовечанском силом, Хришћанство је со земље, со која спасава човека од труљења у греху и злу. Ако се раствара у различитим хуманизмима, Хришћанство постаје бледо, постаје со која је изгубила укус, бескорисна, подобна да се згази и избаци.

Свака тежња или покушај да се Хришћанство замени духом времена, са пролазним покретима и режимима одређених историјских раздобља, одузима од Хришћанства ону посебну вредност која је чини једином Богочовечанском религијом у свету.

У Православној философији друштва, правило изнад правила гласи: не прилагођавати Богочовека Христа духу времена, већ пре прилагођавати дух времена духу Христове вечности – Христовог Богочовечанства. Само на овај начин, Црква може сачувати животодавну и незамењиву Личност Богочовека Христа и остати Боговчовечанско друштво, у коме су људи браћа и живе уз помоћ Божије љубави и правде, молитве и поста, кротости и смирености, доброте и мудрости, миостиње и вере, љубави Божије и љубави према ближњем, и свим осталим Јеванђелским врлинама.

Према Богочовековој философији живота и света, човека, друштва, народа и државе јесте да се прилагоде Цркви као вечном идеалу, али се Црква ниакд не сме прилагођавати њима – још мање да им се потчињава.

Народ има истинску вредност само док живи у јеванђелским врлинама и оваплоти у своју историју Богочовечанске вредности. Шта се примењује на народ, примењује се и на државу. Циљ народа као целине је исти као и циљ појединца: да оваплоти у себи Јеванђелску правду, љубав, светост; да постане „свети народ“ – „народ Божији“ – који у својој историји објављује Божанске вредности и врлине (1: пет. 2:9-10; 1:15-16).

✞  ✞  ✞

Питаће нас, који су конкретни плодови Богочовечанског друштва? Како то, да је управо на пољу Православног зрачења, дошло до појаве „најрадикалнијег секуларизма у људској историји“? (Joseph Piper). Зар не постоји такође Источни „хуманизам“ (као бивши „цезаро-папизам“, итд.)?

Успех атеистичког друштвеног хуманизма на тлу Православља; зар то није доказ „неспособности Православља“ да реши најосновније друштвене проблеме?

Чињеница је да свет лежи у греху и злу. Свођење свега на човека је у ствари атосфера у којој грешна људска природа и човек уопште – без обзира где се налази – живи и дише, и нешто према чему тежи. Према томе, није чудо, да таласи ове грешности, слично таласима европског псеудохришћанских отрова, са времена на време запљускују и Православне народе.

Међутим, једна стар је неопозиво истинита: Православна Црква није никад еклисиолошки догматизовала било какву врсту хуманизма, док ми говоримо о „цезаро-папизму“ или неком другом „-изму“. Уз снагу изворног и неисквареног Богочовечанства и Јеванђелске пуноће истине, и кроз стални позив на покајање у вези са свим што није од Богочовека, Она је сачувала, силом Духа Светога, мудрост и непорочност своје душе и срца. И овим, Она је остала и наставља да буде „со“ земље, човека и човечанства.

Са друге стране, несрећа Западног хришћанства лежи управо у чињеници, да је, или исправљањем слике Богочовека, или њеним одбацивањем, покушало да још једном представи демонизовани хуманизам, тако карактеристичан људској природи – а где?

У срцу самог Богочовечанског организма – Цркве, чија суштина лежи управо у ослобађању човека од тога. А кроз њега и сва поља живота, личности и друштва, проглашавајући то као врховну догму, као универзалну догму. Уз ово, демонизована интелектуална гордост човека, сакривена под огртачем Цркве, постаје догма вере, без чега нема спасења!

Ужасно је мислити, много мање говорити: уз ово, једина „радионица спасења“ и сазревање Богочовечанства у овом свету, је постепено претворено у демонизовану „радионицу“ насиља над свешћу и дехуманизацију!  Радионица унакажење Бога и човека, кроз унакажење Богочовека!

Православна Црква није проглашавала отрове, ни грехе, ни хуманизам, ни земаљски друштвени систем као догму – нити кроз Саборе, ни кроз „Тело“ Васељенских Сабора. Док Запад, авај, само то и ради. Последњи доказ: Други Ватиканки Концил.

Православна вера. У Њој, покајање је неопходна света врлина; и Црква увек зове на покајање. На Западу, псеудохришћанска вера у човека не призива на покајање; напротив, она „свештенички“ обавезује на одржавање ове, кобне за човека, хомо-идолизације, псеудохришћанских хуманизама, непогрешивости, јереси, и гордо сматра, да ни у ком случају то нису ствари, за које неко треба да се покаје.

Савремени атеистички друштвени хуманизам – идеолошки и методолошки – је у свему плод и изум псеудо-хришћанске Европе, ожењен нашом сопственом грешношћу. Питају нас: како је стигао на тле Православља?

То Бог проверава трпљење праведних, посећује децу за грехе отаца и објављује снагу Своје Цркве, водећи је кроз ватру и воду. Јер, према речима, Богомудрог Макарија Египатског, то је једини пут истинског Хришћанства: „Где год је Дух Свети, тамо следи, попут сенке, гоњење и борбе… Неопходно је да истина буде прогањана.“

Шта су, са друге стране, плодови Богочовечанског друштва (Цркве)? Светитељи, Мученици, и Исповедници. То је његов циљ, његово средтсво и смисао, то је доказ његове неразрушиве снаге. Не књиге, библиотеке, системи и градови – све су то ствари које су присутне данас, а сутра их нема. Различити псеудо-хришћански хуманизми испуњавају свет књигама, док Православље испуњава свет Светима. Хиљаде и стотине хиљада, чак милиона Мученика и Новомученика, палих за Веру Православну – то је плод Богочовечанског друштва.

Тако чини чувени Франсоа Муријак, римокатолик, на мрачном хоризонту савременог света, са сваким даном све више и више гураног у таму, у Европи рођеног, душепогубног хомо-идолопоклонства, видећи само једну светлу тачку, која даје наду за будућност овог света: окупаног у крви Мученичке и Новмученичке Вере. Православне Вере.

Али на Западу? Они нити знају за Цркву, нити за стазу, нити за пут из безнађа; све је потопљено у душепогубну идолатрију, у љубав према задовољствима, самољубље и љубав према похотама. Сада у Европи видимо ренесансу политеизма.

„Лажни Христоси“, лажни богови који су заразили Европу и који су из ње извезени на тржиште света, имају за свој главни задатак, убијање човекове душе – јединственог блага за човека у свим световима и на тај начин чине немогућим и саму могућност за изворним друштвом.

У писању овога, ми не пишемо историју Европе, њених врлина и мана, нити историју европских лажних цркава. Ми само износимо суштину њене онтологије, силазећи у језгро европске интелектуалне гордости, у њено демонско подземље, где се налазе црни извори, чије воде прете да отрују свет.

Ово није пресуда Европи, већ срдачни молитвени позив, ка једином путу спасења, кроз покајање.

Свети Јустин Ћелијски

Advertisements

Information

This entry was posted on 3. септембра 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: