ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Ћирилица више од лингвистике

Тамо где нестане ћирилице и српског језика, врло брзо нестане и Срба – истина је која се прећуткује, док се истовремено у школски систем Републике Србије уводе новопроглашени језици успостављени некаквом скупштинском већином. Такво деловање у образовању започело је на северу наше републике, а наставило се и у Рашкој области, супротно лингвистичкој науци, језичкој пракси, вековној традицији и здравом разуму, ради јефтиних дневнополитичких потреба, где се препушта језичко благо нашег народа, не схватајући да се тако топи и његова суштина, идентитет и сече корен који нас држи столећима. Jер без свога језика и ћирилице престајемо да постојимо као посебна нација.

Затирањем српског писма и језика, као наставком политике новосадског договора из 1954. године, када су српски лингвисти по диктату српских комуниста препустили свој језик другима и који је увођењем лажног богатства са два писма довео до сумрака ћирилице, данашњи „експерти“ налазе суптилније начине за порицање сопственог језика и писма. Новосадски договор престао је да важи свуда осим у главама домаћих лингвиста и, на наше разочарање, и појединих књижевника. Другачије се не може разумети када водећи српски лингвиста, академик Иван Клајн за ћирилицу каже да је „једнонационално и режимско писмо“. Ако је неко стручан и образован, поготову ако је образовање стекао по с/х моделу, не мора аутоматски бити способан да разуме позадину процеса којим се задаје судбоносни ударац свему што подсећа на темељно српско. Или се ради о свесном диктату оних што не одустају, јер су нашли смишљену формулу са два писма, две аутономне покрајине, два дијалекта, два ратна покрета са две идеологије, као највећим богатствима. Само то богатство није западало другим народима, било је резервисано искључиво за Србе, сервирано од стране њихове елите, добро плаћене за такве послове.

Уместо да се налазе начини да се зауставе вечите двојбе и поделе у народу и коначно интегрише ћирилица у све поре друштвеног живота, јер „тамо где јединство влада ту станује Бог“ и да напокон „плетемо своју националну песму сходно својим моћима“, како каже деспот Стефан Лазаревић, институције српске државе настављају са политиком самопорицања српске културе и духовности.

Другачије не можемо разумети, а камоли оправдати поступке Министарства просвете и Матице српске када на почетку 21. века настављају да претварају Србију у својеврсну културну и духовну колонију Запада, сводећи је на србијанску и поткултуру суседне Хрватске. Сваки добронамерни интелектуалац лако ће препознати матрицу о нашем поновном, пожељном пројугословенском понашању ради евроунијатске подршке „пријатеља“ из Загреба. Прећуткује се да управо они желе односе сличне онима који су створени формирањем Југославије 1918. године, када је нова држава постојала док је служила хрватској ствари. Чим се појавио и минималан захтев за равноправност у таквој држави, са појавом Милошевића, таква СФРЈ се распала. Дакле, она је могла да функционише само под јурисдикцијом Загреба. Тако је и враћање ћирилице 1990. у Устав Србије, заслугом академика Радомира Лукића, био додатни камен који је позивао „браћу“ на разбијање заједничке државе.

Данас смо сведоци догађаја којима се позивање на евроинтеграције и сарадњу у региону своди на враћање под доминацију еврохрватске независне државе и прећутно признавање водеће улоге доглавницима из Загреба. Иако је још Конфучије тврдио да „народ чувају симболи а не држава и војска“, очигледно је да у задатим односима на простору „југосфере“ нема места за ћирилицу као препознатљиви симбол српства. Уосталом, то се лако могло уочити на улицама Вуковара и Загреба приликом протеста против увођења ћирилице. О преправљању злокобне историје НДХ и прославама „a la Tompson“, не вреди говорити.

Водеће културне институције Србије остаће упамћене и по непрестаном залагању за увођење латинског писма у образовни систем Србије, као и по штампању српско-хрватског речника, супротно традицији и супротно Уставу и закону Републике Србије. После неуставног Правописа 2010. године, где је латиница први пут у историји именована као стандардно писмо српског језика, сада се Предлогом закона о основном образовању покушава увођење и озакоњење латинице и када је реч о школској евиденцији или издавању јавних исправа: ђачких књижица, сведочанстава, уверења и осталог.

Тако је чланом 86 предложеног Закона о основном образовању омогућено да се за званичну писану документацију у школама поред ћирилице користи и латинично писмо – незабележено у историји српске просвете, али и супротно Уставној одредби (члан 10) „да је у Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“.

Чланом 89 предложеног закона је дато за право онима који то желе да јавне школске исправе издају на српском језику и латиничном писму. Дакле, ко буде хтео, по својој сопственој вољи и опредељењу, моћи ће да издаје ученицима и сведочанство на латиници, као незабележен случај у историји писмености овога народа и као пример брисања свега што нас је чинило православним Србима почев од свете браће Ћирила и Методија, који су први уждили кандило писмености и благослов слова, до светомученика Петра Зимоњића. Оно чиме смо сведочили вековима да смо Срби и да смо деца Светога Саве, предаје се на вољу и лично нахођење и тумачење управним органима сваке школе појединачно, као још један очигледан пример растакања српске свести, духовног бића и идентитета сваког појединца и, оно што је најопасније, наставак разарања суверенитета и јединства српске државе.

Никада у својој историји, од настанка српске државности и писмености, није у српској просвети издавано сведочанство осим на ћирилици. Другачије је било могуће само када је Србија била окупирана, као у време аустроугарске окупације Србије 1915 – 1918. године. Колики је значај српске ћирилице сведочио је и својим делом свети владика Николај Велимировић, када је враћао писма написана латиницом, желећи да личним примером подстакне Србе на очување сопствене свести.

Да ли се настављањем политике према српском писму жели продужити даљи губитак суверенитета српске државе и показати да нам ништа није свето и да је затирање ћирилице, даља латинизација и кроатизација општеприхваћен процес урушавања свега националног зарад неизвесне европске будућности?

Да ли је дошло време за одрицање од наше прошлости и наших часних предака и да ли је почело спровођење захтева о промени колективне свести као што је то јавно, нескривено и недостојно тражено од нас. Ми знамо да „без ћирилице нисмо оно што морамо бити, ми без ње нисмо Срби“ (проф. Лазо М. Костић), истовремено прихватајући све оно што је у прошлости написано и другим писмом, укључујући и латиничну књижевност Дубровника и савремену с/х књижевност као део српске културне баштине.

Треба ли подсећати државне структуре да Међународни стандард 12199 не наводи српски језик као језик данашњице који користи латинично писмо и да се све написано на таквој, Гајевој абецеди, бележи у корпус хрватске културне баштине? Супротно другим европским народима који уз свој језик имају само једно писмо, српском народу се непрестано подмеће теза о богатству са два писма, иако је то основ за растакање нације и представља извор непрекидних подела.

Ако као народ пристанемо на оваква понижења, показујемо се недостојним својих цивилизацијских тековина и прелазимо у повлачење и тамо где нема нити једног ваљаног разлога за попуштање и промену своје историјске свести. Непрестано народно повлачење, засигурно потенцира мањак самопоуздања и воље да се може кренути напред. Као и увек, проблем је у главама и пројектованој свести о другоразредној улози која нам припада у свим расподелама на „међународном“ тржишту.

Зато је стварање суштински јаке основе, духовног преображаја и враћање традиционалним и провереним вредностима предуслов за сваки, па и економски просперитет. И питање ћириличног писма, као стуба националног идентитета, не треба везивати само за историјско, духовно или културолошко-социјално питање, већ је то питање и од егзистенцијалног значаја у неприхватању наметнуте свести о вреднијем туђем писму и доминантности комплетне стране (пре свега западне) технологије. Када се уз подршку домаће политичке елите и увозничког лобија крене у формирање поданичког менталитета, а тиме и пристајања на разне врсте самопорицања, постаје прихватљиво и пожељно, да се зарад ничега одричемо сопствених вредности.

Историјски је препознатљиво да појединци који су решили да промене свој српски идентитет, свесно тај пут започињу најпре напуштањем свог писма, и то им се не може бранити. Овде се и не ради о њима и њиховом искушењу на путу који су самоиницијативно одабрали. Оно на шта имамо право је да такве појаве називамо правим именом и по прихваћеним друштвеним теоријама дефинишемо на једино прихватљив начин. Уосталом православни човек са вером у срцу и не може другачије него да шири истину и само истину, ма каква она била.

.

Миодраг Којић

Потпредседник Управног одбора Српског удружења Ћирилица“

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 5. септембра 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: