ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Смирење је благодатни дар и тајна

Смирење је – благодатни дар и тајна. Некоме је довољно да му се казе једна реч и он се одмах увреди, док неко други не реагује зато што је смирен. Смирење значи бити у непрекидном миру са Богом. Ако је човек смирен, онда је мир – његово душевно стање: било да му је добро или лоше, или да има невоље и неуспехе, – он је без обзира на све смирен, и чува мир са Богом. Притом он може активно да испољава свој однос према животу. Људи обично под смирењем подразумевају неку пасивност, али то је највећа грешка. Баш напротив, смирење је веома активно. Образац смирења је Господ наш Исус Христос, Који је рекао: “Ја сам кротак и смирен срцем”. Господ је Својим смирењем преобразио цео свет, победио смрт.

Смирење подразумева веома активан однос према животу, и може да има своје спољашње пројаве, а може да буде и некако скривено. Например, зна се за предивну епизоду из живота преподобног Силуана Атонског, руског светитеља, који се подвизавао на Светој Гори, и достигао највеће духовне висине, пуноћу благодатног живота. Спаситељ му се јавио, а стекао је дар прозорљивости и многе друге благодатне дарове. У руском манастиру светог Пантелејмона на Светој Гори био је изабран за економа, а било је то после револуције кад је манастир почео нагло да сиромаши. Међутим, један од економа (а њихов економат је огроман) је направио неку грешку у свом раду, и манастир је претрпео тешке финансијске губитке. Окупио се савет економа. Био је тамо и отац Силуан пошто је и он био одговоран за један део. Почела је озбиљна дискусија, у којој је укораван тај економ. По завршеној дискусији, један од економа је пришао оцу Силуану: “Зашто ти ћутиш, да ли ти је свеједно то што се дешава у манастиру?” – “Да ли ме познајеш одавно?” – “Па скоро 20 година.” – И да ли си за тих 20 година чуо да сам некога осудио? – Не, опрости оце Силуане. – Бог да прости. Преподобни Силуан је говорио: “Молити се за свет значи крв проливати”. Он је био молитвеник за свет, и није ћутао на том скупу, већ је ћутке вапио Богу.

Божији угодници се моле за цео свет – такав је дар Божије љубави према сваком човеку. Они у сваком човеку виде Божије створење и спремни су да пролију своју крв за сваког човека. И тако је, наравно, преподобни Силуан ћутке седео и молио се, и његове молитве су биле много ефектније и потребније, него те ватрене дискусије. Смирених људи има веома мало. Смирен човек је, може се рећи, свети човек, јер мир са Богом значи да човек савлађује своје грехе. Само грех раздваја човека од Бога, а уколико човек поседује унутрашњи мир, значи да нема греха. Смирен човек се уподобљава Богу. Господ је рекао: “Ја сам кротак и смирен срцем”. Преподобни оци су превазишли људску природу, уподобљавајући се Богу. Смирење је неопходан услов за то уподобљење. Писмо каже: Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат.

Када се човек смири и узда у Божију помоћ, а не у своје снаге, тада Божија сила делује у њему богато и необично. Господ даје човеку и дарове прозорљивости, чудотворства, исцељења, откровења. И преподобни Силуан је могао човеку да исприча његов живот као и преподобни Серафим. Видећи посетиоца први пут, могао је да му каже његове грехе. То су духовни врхови. И ми такође треба да тежимо да се некако смирујемо.

Први корак је – покајање – када човек нађе у себи храброст, духовно здрав смисао, да узме на себе одговорност за оно што се десило. Раније смо живели у једној кући са великом породицом, у којој је било четворо деце. Глава породице, отац, је био тешка пијаница. Он је сматрао да он није крив, већ сви остали: жена, деца, нико га тобоже не разуме. То јест нема никаквог смирења и покајања. Човек уместо тога да се каје и осуђује себе, осуђује друге. Ако нема снаге и храбрости да призна да је сам крив, значи крива је околина. И ми често тако кажемо да су криви људи који нас окружују, и криве су околности – само не ја. Немамо храбрости да преузмемо кривицу на себе. Покајање је први корак ка смирењу, истинском миру са Богом, које и треба да буде садржина људског живота. Грех је – противприродан, уништава живот, унижава цчовека.

Подвлачим, смирење је активан однос према животу. То није сагласност са спољним околностима, већ напор свих снага да се оне савладају. Смирен човек потчињава себи спољашње околности које чак ни не зависе од њега, али сам им се не потчињава, остајући с Богом.

Протојереј Александр Ильяшенко

Извор: Православие и мир

Подаци

This entry was posted on 8. септембра 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: