ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Ко се сећа смрти не може да греши

Човеку су непознате три ствари: кад ће умрети, где ће умрети и која судбина га чека после гроба. Зато човек увек треба да очекује смрт и да стално има на уму да може да се испостави да је данашњи дан последњи дан. Управо зато је данашњи дан – дан спасења. Господ је обећао да ће примити грешника уколико се овај покаје од свег срца, али Он није обећао неко тачно одређено време за покајање, јер је знао лукавство људске душе.

Знајући дан и час своје смрти човек би говорио у свом срцу: „То је још далеко, стићи ћу да узмем од овог живота све што он може да ми да, а затим ћу, пред смрт, започети покајање.“ Међутим, покајање је жеља да се буде с Богом, то је почетак борбе с ранијим газдом, демоном, којем је човек служио свим својим греховним животом, то је могућност стицања благодати. Лукаво срце које жели да обмане Бога показаће се неспособним за покајање, пред смрт ће постати камено, и човек пада или у хладну равнодушност или у очајање. Због тога је Господ премудро сакрио време смрти: она се не види као путник у магли, она у кућу улази без куцања, она као неочекивани гост не упозорава на свој долазак, одводи човека за собом као што стражар одводи сужња на суд – у ономе у чему га затекне.

Човек увек греши, због тога осећање покајања за хришћанина треба да буде стално осећање, а непријатељи сећања на смрт су брига за много ствари, многословље и шале.

Брига за много јесте узалудно трошење времена. Човек заборавља на главно – на самог себе. Стално му недостаје време да се на крају замисли над тим ко је он, због чега је на земљи? Он личи на куглу бачену на зелено поље билијарског стола која се од невидљивих удараца котрља, као да јурца с једне стране на другу. Човек чак нема времена да размисли због чега и коме је све то потребно: ова журба, ово вечно трчање! Овакав човек није оставио у свом животу место за Бога, заборавио је на смрт, не види своје грехове. Метафизичка питања занимају га мање од живота у далеким галаксијама. Чини му се да сличним питањима могу да се баве само доколичари и сањари, а он нема времена за такве глупости. У овој сталној испразности, у овом ковитлацу послова, он као да се крије од Бога. Смрт га затиче неочекивано. Он личи на тркача који изненада пада спотакавши се о камен. Умирући он размишља о томе да није завршио своје послове. Вечни живот и духовни свет су за таквог човека непријатна, страшна неочекиваност.

Други непријатељ сећања на смрт је многословље, један од облика испољавања скривене гордости. Господ у Светом Писму каже: на кога ћу погледати? Само на кротког и ћутљивог. Заиста је тако: смирење и кротост, које Бог толико воли, сједињени су с ћутањем. Многословље је страст слична пијанству. Она поробљава човека, тако да он као да постаје додатак сопственом језику. Док је човек који се претворио у мрава-радника одузео себи време које му је дато да се припреми за вечност, протраћио га на спољашње и духовно банкротирао, брбљивац није крадљивац само свог, већ и туђег времена.

Брбљивац у дубини душе сматра да он већ све зна и да му преостаје само једно: да учи друге. У ствари, многи људи причају само зато што се нису научили да ћуте. Свети оци су тврдили да човек који је од овог великог дара – речи – начинио разоноду за себе, личи на блудника. Зато је брбљив човек одвратан људима, туђ Богу.

Многословље је бесмислено трошење душевних снага. Молитва брбљивог човека постаје немоћна, расејана, сува, слична закржљалом растињу. Онај ко много говори губи способност да дубоко размишља, не може да се заустави, да сконцентрише своју мисао на питање које захтева пажњу. Он почиње да личи на прождрљивца који гута храну не жваћући је, личи на звонце које звони зато што је изнутра празно. Или – на бубањ пресвучен магарећом кожом, који својим звуком све заглушује. Заиста: „Речи расипају, ћутање сабира.“ Крај многословља је опустошеност душе и губитак благодати. Свевидећи Бог као да „не види“ човека-празнословца, зато што ни овај није у стању да у свом срцу види Бога, неспособан је за богоопштење, које захтева усредсређеност мисли. Рибар извлачи рибу из воде кад она прогута удицу својим устима, а овде ђаво држи брбљивца, као свој плен, за језик.

Смрт је тајна, а човек само у тиховању може да дође у додир с тајном. Брбљивац може да живи непосредно поред гробља, да види како сваког дана поред његових прозора носе сандуке и истовремено да се не сећа тога да ће некада и он морати да умре. Сећање на смрт захтева оно што је брбљивац изгубио – способност за созерцавање, као да човек урезује писмена на сопственом срцу. Сећање на смрт, као и све што је неопходно за спасење јесте благодатни дар, а брбљивац, због буке речи које изговара не може да чује у својој души тихи глас благодати.

Смрт словоблуднику долази исто онако неочекивано као и многобрижном, јер је пребирући туђе ствари и дискутујући о њима потпуно заборавио да постоји. Међутим, ако човек, који је уроњен у испразне бриге одлази из овог света као празан, брбљивац ни из далека није празан: он на леђима има читав џак туђих грехова који су постали његови грехови. По навици ће покушати да заподене разговор са самом смрћу, али неће добити одговор.

Ништа мање од многословља у супротности са сећањем на смрт није и навика човека да се стално шали. Цар Соломон је поредио смех с пуцкетањем запаљене сувади које даје дим, али не и топлоту. Смех и подсмех јесу исто оно празнословље, само напојени отровом који попут змије човек сабира у свом срцу. Човек је образ Божји. Подсмех је жеља да се он прикаже у ружном светлу, то јест да се лиши образа Божијег, да се прикаже као наказан, као Квазимодо.

Шала човека чини циничним и дрским. Она је пород гордости: подсмешљивац тежи ка томе да понизи ближњег како би показао своју наводну надмоћ над њим. Осећамо задовољство кад чујемо шале управо због тога што оне празне потенцијал зла које се у нама накупило. Склони смо да приказујемо шалу као добронамерност, али ниједан шаљивџија не воли да му се људи смеју.

Синоним за реч „ђаво“ је – „лакрдијаш“. И заиста, ђаво се забавља играјући се човечанством, он се смеје погибељи људи. Због тога човек који је навикао да се шали подражава демону. Као мађионичар он ствара неку илузорну „реалност“, јер шаљивџија гради музеј наказности, у који позива посетиоце. Његова душа се налази у свету иза огледала, само што свако огледало има криву површину. Сећам се како су ме једном, док сам био још дете, родитељи повели у луна-парк. На тргу се налазио велики шатор као циркуска шатра, а у њему су била огромна огледала с испупченом и удубљеном површином. Видео сам себе у њима час као Лилипутанца с огромним стомаком, час као да сам извучен на горе, као да ме је неко вукао, као гуму тако да глава додирује плафон, час исеченог на делове, час наглавачке. Нисам схватао због чега се људи унаоколо смеју, мени су та огледала уливала страх као да ће ме украсти и начинити другачијим, као да ћу нестати у дубини огледала, а отуда ће искочити наказе, сличне мени. Почео сам да се привијам уз мајку.

„Да ли ти је досадно?“ упитала је.

„Да,“ одговорио сам.

Било је очигледно да се ова лакрдија ни њој самој није свидела и она ме је брзо извела из шатора. Обрадовао сам се што сам остао онакав какав сам био…

Основа религије је свештени страх. Шале и смех уништавају свештени страх и чине душу мртвом и јаловом, слично као што врели ветар песка претвара цветне вртове у пустињу. Подсмешљивац такође не може да размишља о смрти, не може да размишља о метафизичким питањима: навика да се шали приказаће их у ружном, наказном светлу. Прича се да професионални шаљивци обележавају смрт свог сабрата јавним кловновским наступима. Тако се кад су били сахрањиване краљевске луде сама погребна процесија претварала у карневал.

Господ је рекао: Тешко онима који се смеју, зато што ће плакати. Смех човек приморава да заборави на постојање демонског света, на то у каквој се опасности налази његова душа. Смех и шале рађају дрскост. Колико саблазни и грехова почиње смехом! Док празнослов брзо заборавља на смрт човек-спадало је спреман да се руга смрти. Овде постоји некаква мучна мистерија смеха, човек се смеје мртвачкој лобањи, а мртвачка лобања се смеје њему.

За преподобног Исихија се приповеда да је прво живео немарно и нимало се није бринуо за своју душу. Пошто се тешко разболео Исихије је умро, али је затим Промислом Божјим поново враћен у овај живот. Својим очима је видео лице смрти, видео је рај и пакао. После тога се затворио у своју келију и плакао је даноноћно. Нико од њега није чуо празну реч, нико није видео осмех на његовом лицу. На умору је рекао братији: „Опростите ми, ко се сећа смрти више не може да греши.“ Прва смрт је за њега била неочекивана и ужасна, она га је затекла неспремног, као што стражар задеси лопова на месту злочина. Друга смрт је испунила његово срце радошћу.

Човеку који се не сећа смрти она долази као непријатељ и одводи га у заробљеништво као окованог у ланце. Ономе ко је се сећа долази као пријатељ и одводи га као ослободилац од труда и страдања у земљу вечног спокоја.

Цар Соломон је рекао: „Жури у дом плача више него у дом смеха,“ а често човек од свог срца прави „дом смеха“, „дом“ у којем бесмислено и бесциљно протиче сав његов живот. У сталним бригама за световне послове, многословље и смех, он жели да се сакрије од било каквог подсећања на смрт, тако се Адам кад је згрешио заборавивши на свезнање Бога узалудно и јадно сакривао од Њега међу дрвећем.

Ми живимо у време натопљено фаустовским духом. Човек нуди душу ђаволу, желећи да овековечи земаљско битовање. Ђаво је лажов, зато он радо обећава оно што је за њега немогуће. Фауст за уговор са сатаном, који потписује сопственом крвљу, поставља два услова. Прво је – сатана треба да му да насладу која би испунила његову душу радошћу, као што се пехар испуњава вином, до ивице, да би рекао: „Више ми ништа није потребно.“ Друго је – сатана треба да заустави тренутак, да учини да он вечно траје, време треба да се заустави као бујица реке која се изненада претворила у лед.

Легенде о Фаусту је сакупио Гете – окултиста високих иницијација – и написао је на основу њих своју драму, која у суштини представља розенкројцеровску мистерију. Овде можемо да видимо сатанску стратегију: треба уништити сећање на смрт употребивши страст. Страст је удица на коју се хвата људска душа. Страст је адут у рукама ђавола кад он почиње своју игру с човеком. Ђаво му обећава као Фаусту, да ће му дати насладу кад ће човек ускликнути: „Тренутку, заустави се!“ и продужити овај тренутак као што се одвија нит свилене лутке, само бесконачно. Свака страст се супротставља сећању на смрт. Свака смрт је избацује ван граница свести. Сећање на смрт човеку који тражи срећу у насладама изгледа као црна маска на свадби.

За хришћанина, пак, сећање на смрт, сједињено с молитвом јесте мач уперен против демона. Док се човек сећа предстојећег исхода, док га мистички доживљај смрти приморава да задрхти у срцу, он не може да греши као што не може да спава, док је при себи, поред змијског брлога или да се весели у кући обузетој пламеном.

Испуњење страсти је лажни живот, то је илузија тога да наслада може човеку да донесе срећу. И друга илузија је да наслада може да траје бесконачно (срце треба да поверује у такве глупости да би се препустило страсти!). И сав људски живот је непрекидно рушење илузија – ових и других, њима сличних. Рушење илузија је лекција коју човек стално добија и запањујуће брзо заборавља.

Ђаво не може да заустави време. Он сам очекује Страшни Суд и вечите муке, међутим, он може да учини нешто друго: да одузме човеку сећање на смрт и да му сугерише сигурност и непоколебљивост земаљског битовања.

Постоји чудна секта, код чијих чланова се жеља да живе вечно на земљи претворила у досадну манију. Учење ове секте тврди да људи умиру зато што су поверовали у своју смрт. Дакле, да човек не би умро довољно је да поверује да… неће умрети. А кад неко од чланова ове секте ипак умре, то нимало не отрезни остале. Они кажу: „До њихове смрти дошло је због маловерности, они су се поколебали у вери у то да смрти нема, допустили су у свом срцу мисао да ће умрети и били су кажњени смрћу због сумње. Међутим, то је њихова ствар, а ми верујемо да нећемо умрети и вечно ћемо живети.“

Ова секта је настала у 19. веку, тамо где је морала да настане – у Америци, и постоји и дан-данас. Њени чланови медитирају на тему да никада неће умрети, да смрти нема, а затим, неочекивано за себе, умиру и крећу у крематоријум или на гробље.

Будимо поштени, загледајмо се на прави начин у своје срце да не светлуца тамо нешто што личи на наду ових несрећних секташа? Не тешимо ли себе мишљу да ће смрт, затворивши очи, проћи поред нас, да ћемо се само ми сакрити од њених свевидећих очију? Разум каже: „Умрећу, Промисао Божји ми је пре стварања света припремио гроб у којем ће моје тело остати до Страшног Суда.“ Душа се противи: „Не, нећу умрети, то је превише ужасно да би могло да буде истина.“ Шта да чинимо у овом спору ума и душе? Да молимо да нам Господ дарује, као што је речено у молитви светитеља Јована Златоуста „памјат смертнују и умиленије“, које се рађа од овог сећања у људском срцу. Нека наше срце буде чврсто као камен, а речи молитве меке као вода, али струје воде, падајући с висине на камен постепено га тање.

Постоји следећа слика: преподобни Макарије Велики размишља о смрти. Египатска пустиња. У даљини се виде пирамиде – ови надгробни споменици изнад гробова древних фараона. Поред пештерских келија на камену седи преподобни Макарије. Испред њега су људски скелет и бачени лопата и крамп. Могуће је да он жели да сахрани монаха који је пре њега овде живео. Преподобни је погружен у размишљање о пролазности овог живота. Иза његових леђа стоји смрт. У једној руци држи косу, а у другој – пешчани сат. Сат означава време, које је човеку дато. Коса – неизбежни крај. Десно од Макарија стоји Анђео са свитком у руци. На свитку је натпис: „Макарије, жури да чиниш добро.“

Понекад се на овој слици слика сунчани дан, пешчано пространство пустиње, гомиле сунцем опаљеног камења, поцрнелог и попуцалог као после пожара. Тада цела пустиња изгледа као слика смрти. Понекад се изображава ноћ. Месечева светлост пада на кости и лобању као да их граби из мрака. Пирамиде које стоје у тами негде на ивици хоризонта једва се разликују од околине. Овде, у келији преподобног Макарија као да се води борба мрачних и светлих сила. Макарије гледа на остатке почившег да се свет не поткраде у неки кутак његове душе, да не привуче ниједну од његових мисли одвојивши је од молитве, макар то била помисао танка као влас, коју је тешко видети, коју ми у мраку своје душе не бисмо никад разликовали. Изгледа да је свет као птицоловац поставио своје мреже, али се преподобни, раширивши два крила – молитве и сећања на смрт издигао изнад њих и лебди, попут орла у необухватном небеском пространству.

Архимандрит Рафаил Карелин

Advertisements

Information

This entry was posted on 12. септембра 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: