ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Хемијско оружје у сукобу нафтних корпорација

Кључ за разумевање преваре у вези са наводним хемијским оружјем у Сирији

Игра око Сирије нема никакве везе са бојним отровима, већ је у питању пословни сукоб приватних нафтно-гасних компанија. Али, они који су задужени да (дез)информишу јавност и скривају бизнис најмоћнијих људи света као да су остали без добрих идеја.

Данас већ и просечно интелигентан човек може да уочи гомилу нелогичности и будалаштина због којих ће светске војне силе да крену у ратни поход на неки регион.

Тако смо тренутно засути вестима о трагичним догађајима у Сирији, где је један мали локални диктатор (који то до јуче није био) насрнуо бојним отровом на сопствени народ који му се успротивио. Овај локални диктатор и злочинац је у ствари кадровик британских властелинских породица постављен на функцију председника Сирије, иначе колоније европске олигархије, која је настала након Првог светског рата, када су открићем нафте као енергента будућности, моћни банкари прекројили читав Средњи, Блиски и Далеки исток тако да је свако, у зависности од моћи и утицаја, уграбио парче земље које му је одговарало за екплоатацију нафте. Нити једна арапска земља, укључујући ту и Персију, као и Турску више није суверена. Моћна Турска империја је тако разбијена да данас служи само као логистичка подршка оном моћнику из Европе уз кога може да оствари неки интерес.

Али, европски и амерички медији у ударним вестима никада не помињу ове најуносније пословне дилове на свету, већ се искључиво фокусирају на измишљотине. Ништа није тако ефикасно као заглупљивање маса (робова) које онда пасивно прате преко медија шта ће даље бити на политичкој позорници, постављајући сами себе као немоћне овце у тору које чекају да их неко усмери и поведе , ако треба негде да се крене. У рат, на пример.

Пошто се америчким, али и британским или руским војницима и официрима не може отворено рећи да морају да иду хиљадама километара далеко у арапске пустиње како би штитили интересе приватних нафтних корпорација, при чему њихово ангажовање треба да буде покривено новцем пореских обвезника, а то су и они, поново је потегнута прича већ више пута истрошена, о „хуманитарној интервенцији“ како би се спречио терор који циљани „непријатељ“ спроводи над сопственим народом. Тако је и лансирана прича да се против Башара Асада подигао незадовољан народ (иако 95 посто тих незадовољника уопште нису Сиријци) те да се он по сваку цену настоји одржати на власти, тако што опозицију убија, сакати, а чашу је посебно прелила информација да је на сопствени народ бацио чак и отрован нервни гас сарин.

Фотографије са жртвама отровног гаса сарина који се у водећим глобалистичким медијима пласирају не значе и да су то заиста мртва деца и могу бити аранжирани. Фотографије осакаћене и спржене палестинске деце засуте израелским фосфорним бомбама ови медији никада нису објавили.

Али, уз јаку медијску сугестију просечно образовани, а посебно необразовани људи верују у свашта. Ипак, највише се овим фотографијама „потресао“ амерички председник Обама, као познати „миротворац“ и нобеловац. Саветници су му рекли (други не смеју јер би га увели у конфузију) да је ово тако тежак злочин да САД морају као демократска сила војно да интервенишу и да се „лудак из Сирије“ обузда. И део америчког Сената је ово одобрио, а ако Конгрес буде против, војска може да се покрене и без тога, јер је Пентагон фактички изнад свих политичких субјеката (читај глумаца) и увек може да покрене рат.

У читавој овој медијској представи, где се на Западу тобоже ломе демократска копља – интервенисати или не, између парламената, влада, безбедносних служби (а које заправо све контролише моћна глобална банкарска елита) посебан је бисер обелодањивање „тајних послова“ Велике Британије са Сиријом која је, упркос санкцијама САД и ЕУ уведеним Сирији 2011, направила уговор са сиријском владом о извозу две хемикалије од којих се може направити бојни отров сарин. И овај уговор је направљен тачно пре годину дана док је у Сирији беснео грађански рат, а све то време британски медији су помињали могућност да Асад почне да користи нервне отрове против сопствене опозиције. Као да су „предосећали“ како ће се ситуација са Сиријом развијати.

d0bfd180d0b5d183d0b7d0b8d0bcd0b0d19ad0b52

„Предосећање“ је можда било присутно јер је Башар Ал Асад био британски ђак (студирао је офтамологију), док је његова жена Есма рођена у Британији и данас има двојно држављанство. И експерт је за финансије, па је чак радила у банкарској групи Дојче банке са хеџ фондовина, (за муљање на берзи), а 1998. је прешла у „Ј.П. Морган“ где је радила са биотехнолошким и фармацеутским компанијама. А онда се као врхунски агент удала за Асада. Тако је читава породица Асад недвосмислено британска агентура у Сирији. Само наиван нека мисли другачије.

Дакле, кад Британија оптужује британског агента да убија „сопствени народ“, то је чиста лакрдија. Зато се Британије неће војно мешати у сиријске проблеме. Али, драмски ратни заплет се комонсима (обичним људима) у Енглеској мора развијати да би се америчка војна интервенција медијски пратила.

Тако се британски парламент сада забавља са „великим открићем“ да је њихова влада преко Министарства за привреду (Department for Business, Innovation and Skills) издала дозволу једној неименованој британској извозној компанији, јануара 2012., да две „опасне хемикалије“, од којих се може направити сарин извезе у Сирији упркос ЕУ санкцијама према Сирији.

На сву срећу, оне нису отишле у Сирију, јер су у међувремену санкције пооштрене. Али, британски Парламент ће овим питањем ипак да се бави да би парламентарци имали о чему да расправљају, а медији да извештавају и да се око Сирије диже политичка прашина.

Тако се Даунинг стрит брани како су добили уверавање, од поменуте неименоване компаније, да ће хемикалије бити коришћене искључиво у производњи алуминијумских оквира за прозоре и за арматуре тушева, а никако за бојне отрове. Извозник и прималац одобрења, иако неименована компанија (!), чак је наводно протествовала због дизања прашине јер су поменуте хемикалије већ годинама у легалној цивилној употреби. И сада се појављује још један бисер: две“страшне“ хемикалије које су у питању су калијум флуорид и натријум флуорид.

А познато је да се натријум флорид већ годинама користи за дезинфекцију пијаће воде у водоводима многих земаља, највише у САД, а уведена је након 2001. и у неколико градова у Србији са пројектима флуоризације воде. Бивши ДОС је хтео да овај пројекат реализује и у Београду, али се на сву срећу од тога одустало. За сада.

Није отров све што је отровно

Познато је да се флуоризација воде врши у циљу „јавног здравља“ јер се на тај начин штите зуби од каријеса, посебно код деце. Каријес (пропадање зубне глеђи ) ваљда настаје тако што нешто падне са неба па глеђ изједе, и нема никакве веза са вакцинацијом и сличним „здравственим превентивама“.

Флуорид је тако прихваћен од стручњака за зубе као савим безопасан ако се користи у прописаним дозама (а то су оне које се стављају у воду, на пример). Али, ако се уноси превише, може и да штети. И то много. Ако се флуор угради у неко другачије једињење… Рецимо ако се он нађе у фосфофлуороводоничној киселини или у једињењу названом метилфосфонофлуорид или флуорометилфосфорилоксипропану и сл, онда је он лако испарљив гас који делује веома токсично на нервни систем човека и назива се – сарин. И то је познати бојни отров.

Дакле, натријум флуорид је агенс за прављење сарина. И ту се одмах створила драма и у САД, јер је државни секретар Џон Кери открио јавности да је управо сарин коришћен као бојни отров којим је Башар Ал Асад употребио против опозиције Отровано је, каже Кери, 1400 цивила, а умрло је 322. Међу њима су и деца.

Како су Американци то открили? Тако што су извршили анализу косе и узорака крви и то коришћењем једне хемијске методе (ICP-MS) којом се разграђују сви органски молекули и остају само они добијени синтетички. Формула сарина је [(CH3)2CHO]CH3P(O)F. Тако су сви органски елементи из једињења разграђени и то су угљеник, водоник, кисеоник и фосфор, који се нормално налазе у људском организму у огромном броју молекула, а остао је само флуорин коме ту није место и он је зато отров. И изведен је закључак да је коришћен сарин. Али, по овој анализи у ствари није могло да се утврди одакле ти флуорини заправо потичу: да ли од сарина или од натријум флуорида који се сипа у пијаћу воду, па је у питању очигледна обмана јавности, а посебно америчког конгреса. У ствари анализом косе оних који пију флуорисану воду, истом аналитичком методом (ICP-MS) такође се открива присуство флуорина.

Дакле, ICP-MS метода не може да направи разлику између сарина и натријум флуорида из флуорисане воде. Што је још занимљивије, новинар Мајк Адамс који је открио ову превару, упућује да је овакво научно испитивање урађено баш у Србији и резултати су објављени 2010. Студија је изведена на Београдском универзитету на клиници за педијатрију и превентивну стоматологију. Тестирани су узорци косе код деце у градовима која пију флуорисану воду да би се открила флуороза (претерана количина флуора у организму). И откривено је присуство флуорина и нико никада није посумњао да се ради о сарину. Али, сарин је оно што сада одговара америчкој ратнохушкачкој екипи која жели да САД уведе у „малу“ акцију бомбардовања Сирије. Тако је и Џон Кери образложио да се анализом добила „назнака“ присутности сарина у узорцима ткива Сиријаца.

Дакле, када је натријум флуорид у води за пиће или у пастама за зубе онда је то добро за здравље, а када се он нађе у Сирији у коси сиријске деце, онда је он коришћен као опасан отров – сарин. Већина обичних људи који примају информације искључиво са ТВ-а и из других медија и немају ова научна знања могу то да прихвате као „доказ“.

У овој смицалици би, како предлаже Адамс, УН по тој логици комотно могле да уведу санкције и да бомбардују сваку државу у којој би код становништва анализом косе нашли флуорине, јер би они могли бити „назнака“ да држава своје грађане трује опасним сарином. И српска влада која је одобрила флуоризацију воде би могла да се прогласи терористичком. Америчка посебно.

Убацивати у пијаћу воду агенс од кога се прави нервни отров је само по себи већ злочин, јер крши елементарна људска права, а то је право на здраву животну средину и чисту пијаћу воду. Иначе, анализа косе је уобичајена пракса да би се одредила изложеност флуору. Тако се у поменутом раду групе са Београдског универзитета каже да се „коса може сматрати као биоматеријал високог информативног потенцијала у оцењивању дуготрајне изложености флуору“.

Натријум флоурид је хемикалија која се често ставља у стерилну воду за децу и бебе. Дакле, оно што Бела кућа назива подлогом за хемијски отров продаје се у америчким велепродајним центрима Wal Mart, Walgreena итд. И код нас је у Србији у продаји је стерилна вода за децу „Хумане“ обогаћена натријум флуоридом (да деци расту „здравији“ зубићи). Занимљиво је да се по оваквој логици и на аеродромима сви они који имају овакву флуорисану пасту за зубе међу стварима могу сврстати у терористе и шверцере агенса за бојни отров. У ствари флуор је одувек био отровна хемикалија, али је намерно пуштено да га цивили користе јер приликом пуњења нуклеарних бојевих глава, огромна количина флуора је коришћена па је неко у Пентагону смислио да то продаје као „здраво за зубе“.

Скривени пословни сукоби

Сиријци гаје овце, козе и нешто памука и кромпира, али преко 70 посто економије зависи од продаје нафте и гаса и од наплате њиховог транспорта цевоводима из Ирана, преко Ирака, а онда кроз Сирију преко Хомса до либанске луке у Триполију. Израел би хтео да део овог нафтовода заврши у Хаифи, те да Израел постане главна лука извозник нафте из Ирака и Ирана.

У сваком случају послови са нафтом и гасом се своде на контролу три кључне позиције: добијање концесије на истраживање и експлоатацију у одређеном региону; градњу нафтовода или гасовода (посебно је сада актуелан течни гас) и обезбеђивање терминала у лукама где се пуне танкери. Прва два задатка захтевају уговор са етничком групом тј. државом на одређеној територији, док пут преко океана значи да ако нисте британска компанија морате овој поморској империји да платите посебан рекет (у виду осигурања код Лојда и сл.). Ако нисте осигурани очас танкер спопадне „гусарска“ армада и уништи или отме товар. У сваком случају много се у овом послу мора платити да би се у њега уопште ушло, а онда се извлачи фантастичан профит јер је цена нафте енормно надувана. Зато се овим пословима баве само најмоћније компаније, углавном у власништву банака односно неколико банкарских картела. Они са парама поткупе све што се може поткупити.

Дакле, у послу са нафтом на Средњем истоку је количина новца која превазилази економску снагу готово свих локалних економија у арапском и персијском свету. Поткупити локалне вође и шеике није проблем, али конкуренција међу транснационалним корпорацијама је зато жестока. Начин њиховог придобијања посла је корупција, подстицање етничких сукоба, финансирање и инструирање опозиције, терор преко локалних терористички организација, обарање влада и парламента, убацивање плаћених агената утицаја и шпијуна и мафијашко уцењивање и рекетирање. Све ово, наравно, ради се испод жита, док се у медијима приказују борбе за слободу и демократију и незадовољство локалном влашћу.

Корпорације имају и картелски механизам међусобног договарања, па им у случају неспоразума и сукоба у решавању криза помаже и нама позната Међународна кризна група. Где год се ова група, као невладина организација, појави да смирује такозване „етничке сукобе“ то значи да су у питању неспоразуми транснационалних компанија. Тренутни нафтни и гасни играчи у овом региону су поред британских компанија, француски Total, холандски Shell, руски Газпромнефть, као и Suncor, Petro-Canada, најмоћнија америчка компанија Exxon Mobile итд…

Где је проблем са Сиријом?

Нама смртницима који не можемо да из сателита шпијунирамо њихове танкере и цевоводе, а још мање можемо да пратимо њихове финансијске трансакције, веома те тешко да ухватимо игру. Али, на основу онога што се пусти у финансијске билтене и медије, неки аналитичари настоје да логиком докуче где су проблеми.

Тако је познато да су Иран, Ирак и Сирија потписали уговор о градњи гасовода тежак 10 милијарди долара. Он ће ићи од иранског јужног гасног поља Парс до Дамаска преко ирачке територије. То том договору Сирија би куповала 20 милиона кубних метара иранског гаса дневно, а Ирак би убирао зараду од транзита. Русија би читав посао обезбеђивала. Августа 2011. сиријске компаније за истраживање гаса су откриле огромне количине гаса у Хомсу близу границе са Либаном и управо у непосредној близини руске ратне морнаричке луке у Тартусу. У Сирију су зато ушле велике количине новца из Русије (које руски нафтни тајкуни износе), па је Сирија планирала да овим новцем прошири свој део гасовода од Дамаска до Тартуса, одакле би се танкирали бродови који снабдевају европско тржиште. Извоз сиријског гаса купљеног од Ирана тако би пролазио ову луку надохват руске војске.

А у посао би се онда укључиле највише руске компаније Газпром и Роснефть. И то би повећало контролу европског тржишта гасом коју Русија већ има преко ових руско-израелских компанија. Сирија је савезник са Ираком и Ираном и они заједно имају око 20 посто удела у продаји нафте у OPEC-у. А њихов савезник је сада и Русија. Тако би Путин постао моћни нафтни и гасни цар за Европу, а што одговара и делу олигархије из Лондона која га подржава и има контролу над Сиријом. А ту се налази и банкарска породица Ротшилд.

Сиријска опозиција ово наводно жели да спречи јер то није у интересу неким америчко-израелским пословима. А неко у САД је довољно моћан да у шаци има Белу кућу. Ту је најмоћнија америчка нафтна компанија под контролом Рокфелер синдиката, Exxon Mobile. Њихове акције су неочекивано пале, иако је цена сирове нафте са кризом у Сирији порасла и то на 110 долара за барел. Још јачи раст цене нафте би им сигурно одговарао. А, порашће и те како ако избије рат. Еxxон Мобиле се нашао и у проблему и када је настојао да преузме улогу једног од највећих гасних играча на Средњем Истоку у снабдевању електрана. Зато је и оборен садам Хусеин који је изгледа више био наклоњен Француским нафтним компанијама.

Октобра 2011. Exxon Mobile је потписао уговор за експлоатацију гаса у великом делу региона дуж Заргос набора, који се сматра највећом потенцијалном зоном богатом сировом нафтом у приобалном делу ирачког Курдистана. Али, курдистанска делимично аутономна влада и Ирак су у дужем периоду у несугласицама и воде борбу око ексклузивног права на извоз сирове нафте. Зато су и нахушкани и подељени у Ираку.
Због договора са Exxonа са Курдистаном , ирачки министар за нафту је избацио Exxon Mobile са листе понуђача за посао у региону Заргос набора, па је уместо њега ушла сиријска компанија Syrian General Oil (која је у ствари истурена рука холандског Shellа).

Економско слабљење Сирије, а што се ради већ две године уназад од када је тамо избио грађански сукоб, подрило би и ову компанију. Погођено је већ и сиријско банкарство (на шеријатском принципу). Већ сада је око 14 приватних банака, које су углавном експозитуре Либанских и других арапских земаља, одсечено из светског финансијског система због санкција наметнутих Асаду. Што одговара Израелу. Познато је и да Израел има право на истраживање нафте на територији Голанске висоравни коју је окупирао, а припада Сирији. Можда би и њима одговарало да се Сирија подели.

Заинтересовани за регион Заргоса су и француски Total, Chevron, Conoco Phiplips. Они сада размишљају како да направе дилове са Курдима, а да не изгубе бизнис са ирачком владом. И то би можда могло да се реши поделом Сирије и преусмеравањем цевовода.

.

Ивона Живковић

(оригиналан наслов текста: „Посао који се не може избећи“)

Извор: Таблоид, бр. 293

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 15. септембра 2013. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: