ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Самртно коло четничко“ – Станислав Краков

Пољубили су се. Затим образовали круг, клечећи један крај другог, загрљени као у колу. Мали Денко је запалио фитиљ… Страшан тресак, камен и дим разнели су самртно коло комитско. Турци их, живе, неће ухватити.

Одела влажног, натопљеног росом у провидној јутарњој магли, седам четника пробуђених свитањем лено је протезало уморне удове. Сваку ноћ су на другоме планинском врху преноћиште тражили. Потере дигнуте још од Челопечке битке непрекидно су кроз шуме пролазиле. Сам са четом у Пчињи, млади војвода Петко Илић увек им је вешто измицао. Склонио се сада у шуму козјачку више Светог Оца Прохора, задовољан што је јуче и прекјуче и сваког дана од како је Саватије оставио да чету води, срећно избегао аскерима.

Лежао је пробуђен са рукама под главом и гледао у влажно лишће, дрхтаво и светло на раном сунцу и један мали комад неба који су широке гране уоквириле. Одједном га је тргао тихи писак као песма тетреба. Скочио је и шест његових другова стајало је већ спремно са оружјем. Стражар је са ивице пропланка јављао птичијим гласом опасност која се ближила. Од манастира се дуга војничка поворка пењала.

Један за другим, блиски, без речи, похитали су четници ка Буковљанској шуми да прегазе Пчињу и да се широке, непровиходне старачне горе дохвате. Њихов хитри ход је пушчани вихор зауставио. И са те стране аскери су долазили вичући и пуцајући.

Збуњени, али безумно храбри пошли су натраг. На месту где су час раније лежали спазили су војнике, који су пажљиво у круг обилазили и загледали изломљене гране и траву угажену.

Петко је одлучно повео другове ка високом каменитом врху који је још слободан остао.

Распоредио је млади војвода седам другова за стене умивене јутарњом кишом и погледао замишљен пролетње сунце које је изнад шуме излазило. Цео дан неизвесности, борбе, близине смрти и безумног надања, дан 30 априла био је пред њима.

Нестрпљиве комите дочекивале су већ прве аскере, који су се неопрезно појављивали иза дрвећа, пљуском усијаног челика.

Грмљава на планинском врху под ведрим небом испуњавала је немиром и тешком слутњом сва срца у Пчињи.

Када се за тренутак одјек барута утишао, као кликтање орла разносио се над врховима дрвећа кроз свежи зрак глас Петков који се ругао пркосно султану и Турцима, веселио четнике и певао. Сва је планина његовим гласом одјекивала.

По подне осушено жеђу његово грло је умукло. На стенама није било више влаге да је попију, у торбама није било хлеба. Четници су између два хитца гризли комадић воска који су заједно са бомбама носили.

И пушке су се све ређе јављале. Забринуто су другови Петкови тражили последње мет-ке по реденицима и тарачугама. Када се сумрак већ приближио, над врхом брега завладала је тишина. Само су још залутала зрна ударајући о стене прштала. Ни једног куршума Петкова дружина није више имала.

Охрабрени, пузећи између дрвећа и камења, аскери су се врху брега примицали. Заклоњени иза дебелих стабала, позивали су комите на предају.

Прва вечерња звезда заблистала је на небу. Још једна за њом обасјала је врх брега и полетела ка шуми. Четници су бацили прву бомбу. Пламен је осветлио сенке и гвожђе је у дивљем вриску кидало стабла и тела. Пред страшним комитским жариштем узмакли су аскери.

Петко је погледао своје другове. Сви су ту били око њега. блиски, свих седам: Манасија Николић, Ђоша Бељановче, Коце Јанковић, Михајло из Кошине, Божин из Отљана, Анђел из Четираца, сви бледи и одлучни, сви потамнели од земље и барута, сви млади. Ни један није имао више од двадесет година. Денко Кумановче, најмлађи, још није напунио ни осамнаест.

Дуго је он молио проту Ташка, кога је увек возио фијакером од вароши до станице када је из Куманова за Скопље ишао:

– А, бре, господин прото, прати ме у чета.

Када су му се прота и учитељ Шарпланинац на то смејали, он је скоро кроз сузе говорио:

– Море, бре, пратите ме, па ће видите кој сам.

– Нека га ђаво носи, рекао је једног дана прота, нерасположен и узнемирен блиском смрћу и претњама егзархијским. Нека иде.

Денко је отишао у чету решен да реч одржи. Сада је дошао тренутак да покаже ко је. Последњу бомбу он је у рукама држао.

Петко је погледао другове. Срео је у њиховим очима исту дивљу одлучност, неустрашиву решеност као код богова. Разумели су се погледом. Силним ударцима о стене на комађе су поломили оружје. Само је Петко скривао о појасу револвер који му је Саватије поклонио.

Кратка тишина покрила је врх и уплашене Турке. Брзо су прилазили четници један другоме и љубили се. Примакли су се блиско у круг и попадали на колена. Сваки је руке другу на рамена ставио. У средини је клечао мали Денко, фијакериста из Куманова, и ударао у кресиво.

Судбоносни фијук запаљеног фитиља прострујио је кроз сва устрептала срца младићска. Још су се једном брзо, кроз последњи осмех погледали. Само су се руке јаче упиле у другарска рамена и страшан тресак, пламен и дим разнео самртно коло комитско.

Када је отворио очи Петко је видео још увек пламени застор између себе и потамнелог неба. Одело, руке и лице било му је топло и влажно. Више његове главе једна бела жила је као пуж дрхтала. лежао је у сред самртног вира од људских тела, без облика. Чинило му се да чује јечање крај себе. Подигао се тешко ослањајући се на руке које су клизале. Видео је у сумраку светле очи Божинове и чуо је речи:

– Утепај ме, Петко, Турците жив да не ме фатат.

У Божиновој торби нашао је Петко два револверска метка. Погледао је још једном друга и разумео је неизбежну молбу његову. Још само су њих двојица остали. Спустио је своје изгореле, крваве усне на његово чело. Прислонио је цев на место руменог пољупца.

Носећи одјек смртног хитца као последњи опроштај, вукао се Петко сада потпуно сам у сред смрти, ка ивици стрме литице која се ка Пчињи спуштала.

Нагнут над понором, испалио је последње зрно у стомак. Дубина је повукла снажно крваво тело себи.

Ноћ је пала над Козјаком, над реком и над мрачним шумама.

.

„Самртно коло четничко“

„Пламен четништва“

Advertisements

Information

This entry was posted on 19. септембра 2013. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: