ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Поглед с Калемегдана“ – Владимир Велмар-Јанковић

“…ми ништа туђе нећемо тицати, но  
сопствено наше од старинах, које је свему  
свијету познато да је рођено наше.”  
Карађорђе
.
“Да знам да ће ме овај корак отечества,  
достоинства, па и самог живота стати, нећу  
од њега одустати.”  
Милош
.
“Проклет сваки, који своју више воли  
неголи општу корист луби. Сад ви радите за  
потомство, а не за вас.”   
Стефан Стратимировић
.
“…познао се с једним народом који је у 
ропству живео патријархалним уредбама и 
песничким мислима, да то обоје претвори 
у сушту збиљу и у рат…” 
Ранке

Човек београдске животне оријентације и њеног погледа на свет поникао је из српске народне револуције. Српску народну револуцију извео је као колективно народно дело ослобођења српски хришћански сељак. Психолошки најизрађенији тип устаника изградио је човек из Србије, у чијој шумадијској крви су се стекли укрштаји србијанских старинаца и српских динарских досељеника из старе области Рашке, Косова, Метохије, Херцеговине, Босне, Црне Горе, а и из осталих крајева. Устанци на почетку ХХ века само су почетни ударци. Револуција, као трајно дело ослобођења, органски је везана у једну историјску целину од 1804. све до 1918.

Српску народну револуцију почео је и продужио сељак роб, сточар најпре, па земљорадник. Рајетин и хајдук, трпљиви роб и непомирљиви одметник, ратник у гуњу и у униформи. Српска народна револуција је самоникла побуна робова, морално потиштених и економски повлашћених, који су сачували своје основе човештва из давнине и кроз њих се понова родили. Ранке је изрекао најдубљу своју мисао кад је лаконски, као да српском народном пословицом говори, рекао да су се Срби у суштини „развили сами из себе“. Та самотворност српског обновног покрета зауставила је дах свих истинољубивих посматрача, то вечито поновно самооживотворавање напора који су никли из најкрвнијег животног врела, то спирално успињање ка упорно држаном, све свеснијем, све ширем, све вишем циљу, тај аутодинамизам српског народног покрета до његове победе 1918. је велики гест историје у корист бољег човека који се остварује кроз балканско тле.

Споредна је ствар дипломатски и војни резултат српских народа у XIX веку. Није важно шта су Срби тражили и шта су добили. Није од важности ни то да су се у судбину Србије и Српства увлачиле велике силе својом дипломатском игром која је неправедно ништила многе оправдане заслуге и црпла своје ћудљиве наклоности из међусобног ривалства великих партнера, а не из разумевања према једном народу који почиње да узим своју судбину у своје руке. Од пресудног је значења сам потенцијал, унутрашња моћност, животни елан српске колективне снаге, духовне и биолошке, која ни пред агонијом није попустила. Само тако је српска народна револуција могла да се прошири од конкретног и готово локалног сукоба са дахијама одмах сутрадан у покрет који треба да буде, по речима самих устаника, „на општу српског народа бесмртну добробит, корист и славу“. Само тако могли су ти циљеви да, за најкраће време, 1844. дозру до високих политичких и моралних формула Гаршаниновог Начертанија, само тако да се пропну до 1912. и да остану своји, у грандиозним остварењима, до 1918.

Српска народна револуција је необорив доказ жеље једног народа да освоји изгубљено место у свету да би у слободи изградио основе свога човештва. Борбу Србије помагао је активним суделовањем српски народ из осталих крајева, изражавајући кроз разне своје потхвате, буне, устанке и политичке борбе, исту насушну потребу слободе и права на самосталан живот. Гинуо је за ту мисао и у Црној Гори и Херцеговини, у Босни и Македонији, у Боки и Војводини, у свим крајевима где Срби живе. а где није гинуо, солидарисао се нагонски, у свим ситуацијама кад је требало да се одлучи куда ће, са историјском судбином предводничке Србије и њеног Београда. У нагону целог Српства као да је биолошки сазрело пред XIX век стање физичко и морално у коме се „са опредјељеношћу зна шта се хоће и кад се стално и крепко хоће…“ (Гарашаниново Начертаније). Резултатима те револуције, после коначних ратова ослобођења, придружили су се хрватски и словеначки народ, напуштајући, изгледа, своју интрааустирјску, бечко-пештанску животну оријентацију која је трајала столећима и поред тога што су се многи слојеви вођа и бораца у хрватском и словеначком народу већ раније слободно приволели животној оријентацији Србије, Српства, Београда.

Устанички и ратни део народне револуције ослобођења завршен је 1918. Остаје цивилни део: међуплеменски, социјални и технички. Али се ни они не могу одвојити од 1804. све док, кроз пуно цивилно и духовно уједначење, циљеви који су запламтели револуцијом 1804. не буду извршени и њихова историјска улога трајно обезбеђена.

Човек који се из српске народне револуције развио психолошки и менталитетски, који је примио животну оријентацију Београда као предводника народних циљева, има свој особени став у свету. Човек са тим ставом је београдски човек. Он је производ органског периода 1804-1918, који је целина, јединствено трајање истог процеса кроз побуне и ратове, политичку и дипломатску борбу, подвргнуту неодступно једном врховном циљу. То је у првом реду човек из Србије, па онда и из осталих српских, хрватских или словеначких крајева, али само од онога часа кад је као полазну тачку свога национално-политичког, а самим тим духовног и економског сналажења, узео животну оријентацију с полазном тачком од 1804. Има људи и крајева наших који су у разним раздобљима тог револуционарног периода почели да служе врховној идеји и њеном остварењу, разним средствима и разноликим учествовањем; има их који су се без предомишљања и са великим крвним и имовинским жртвама уклопили у свесни напор нашег ослобођења, а има их који су се приклонили резултатима, примили готова постигнућа, али примили их са свима последицама у свом унутрашњем ставу према свету, у својој животној оријентацији, и коначно се с њом сагласили, определили се. Има их који су то учинили давно, 1848, 1852, 1876-78. или 1903, 1908, 1912. или чак 1918, у једном активном раздобљу или у часу клонулости, свеједно, али примили, начинили својим тај животни став београдског човека. А има их који до данас нису то учинили, нису могли или нису хтели, било зато што не припадају психолошком типу београдске оријентације, било што тај тип у себи не могу да остваре. То су махом они људи који су се духовно и политички оријентисали према Бечу, Риму или Цариграду, њихови садањи представници, њихови остаци, њихови наследници и последници. Људи дакле који су замишљали да се у оквиру Аустро-Угарске могла наћи коначна животна оријентација Југословена у целини или делимично; људи које је духовна припадност Риму држала делимично или сасвим одвојене од осећања о заједници са циљевима народног покрета 1804-1918; људи које је турска прошлост стварно одвајала од њих. то су психолошке антитезе оријентације београдског човека, без обзира на то да ли је он припадник српског, хрватског или словеначког дела народног, и те антитезе делују и данас, било по остацима, било активизиране изнова, спољним или унутрашњим моментима, свесно и несвесно, у политици и у душама, у дубоким регистрима човека и на дневној површини, – тајне и отворене антитезе београдског и небеоградског човека.

Београдски човек дакле није само Београђанин, београдски становник, него човек београдске животне оријентације и из унутрашњости земље. Између њих постоји једна немеханичка веза, заједница која је створена резултатима 1804-1918. Размимоилажења између разних схватања, сталешких, класних, менталних, техничких, разних типова постоје у људима београдске оријентације искључиво, неопозиво и неодступно само у оквиру тих резултата, никако ван њих; исто тако и слагања. Београдски човек има дакле своје представнике из унутрашњости као што има свој тип из Београда самог. Из унутрашњости добива и Београд свој прилив снаге и помоћу тога прилива Београд ствара и сад, сасвим природно, као што је и раније створио у својству предводника великог потхвата, као центар спремања, као жариште идеја и организација, један свој нарочито активни тип београдског човека који предњачи својим искуством и у добром и у рђавом смислу речи, који је по функцијама својим, по престоничким дужностима и правима, најактивнији израз човека београдске оријентације, разоткривања и његове слабости и снаге. Ако се проблеми београдског човека могу наћи свуда, на целој територији где београдска оријентација превлађује, по свима душама које су се њој подвргле, ипак у самом Београду то доживљавање проблематике београдског човека може бити најинтензивније и синтетично. Калемегдански поглед могућан је истина свуда где се та проблематика попне до својих питања путевима савести; али је у грозничавом котлу београдско врење савести, кад је она будна, живље, изазовније.
Из тог доживљавања рађа се психологија савременог београдског човека, ничу његова питања, и у муци или безбризи траже се одговори. У Београду је XIX век створио нарочиту атмосферу која обавија београдског човека. И оног који је већ ту, и онога који настаје, кроз кризе, кроз нове сукобе са стварношћу, кроз борбу видљиву и невидљиву. Тај дах борбеног и предводничког града нешто је што формира човека, па био он само Београђанин, или уз то још и београдски човек. Тај дах града који је најсвесније припремио наше победе, омогућио да станемо међу остале народе света, то је дах и дух града који је, само да би постигао слободу, читав век и више живео преко своје снаге. Као уопште што је београдски човек живео преко своје снаге.

Само зато је и могао да његов размах од 1804. овамо узме тако џиновске размере.

(1938.)

.

„Поглед с Калемегдана“

Advertisements

Information

This entry was posted on 20. септембра 2013. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: