ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Тужни октобар

Ево нам долази још један Пети Октобар. И ако питате како су деца оног Октобра, она су добро, здраво и дебело само су мало променили униформе, идеале и олтар. Патриоте постали – Квислинзи; радикали – либерали глобализма; црквени мишеви – богаташи, а фукара – неко и нешто… Једино је Србији пук’о колан и кола окренула низастрану… Шта нам је чинити?

У „Србији између евро-фанатизма и политичке неутралности“, Војислав Коштуница пише о катастрофи фанатичног пута данашње Србије у Европску унију и слепог везивања за Запад. Тачно. Али, Коштуница још ту каже да је Пети Октобар био „победа“.

Некога и нечега? Демократије? Није. Србије? Није. Просперитета? Није. Пир је код Аскулума изашо слабији него побеђени Римљани и остао у историји као смбол „победе“ у бици коју је било боље изгубити, ако се рачун већ мери салдом…

Стога је – са становишта данашњег јада и чемера у Србији – готово легитимно упитати да ли је генерал Павковић био херој или антихерој када се у бурној ноћи Петог Октобра пет пута оглушио о питање Милошевића што не покреће тенкове и шта му раде ти тенкови док му побуњеници руше Београд, пале Скупштину, улазе у Телевизију, освајају Студио Б…

Тринаест година после, мизерија живота у данашњој Србији показује да је Пети Октобар био пут у економску катастрофу и политичку стрампутицу. Они који су рушили Милошевића могли су да имају – било је таквих – „извесну идеју“ о Србији после Петог Октобра, али то их не аболира од Бриселског споразума о продаји Косова у бесцење и народних кухиња у Србији овог Октобра.

Под слоганом рушења Милошевића, а у име примитивне фасцинације „европским вредностима“ Србију су у своје руке узели апологете западног либерализма. А, под изговором рушења Тадића, Србију су преузели још гори – еврорадикали и фанатици на челу са „Тројком изгубљених у пустињи“.

И „победа“ од Петог Октобра две хиљадите испаде почетак тешких падова Србије и једина, мада мизерна, утеха је у нади да ова продаја Косова за митску испразност ЕУ буде последње дно које смо дотакли.

Коштуница погађа у дамар нације када говори о ЕУ миту, али као и у оцени Петог Октобра, греши када миту слепог евроунијаћења „Тројке изгубљене у пустињи“, супротставља мит неутралности Србије. У данашњој констелацији света нема места за још једну Швајцарску. Србија не сме да у овој пустињи остане неутрално сироче. Србија мора да има јаког савезника. Јеси ли или ниси?

Коштуничина идеја о неутралности Србије имплицира – ipso facto – да је у данашњем свету могуће живети и преживети без јаког савезника иза себе. Америчка империја и западне силе које је прате, укључујући и обожавану нам Европску унију као „меку силу“ новог империјализма, не трпе твоју неутралности. Јеси ли или ниси? Или си са нама или ти оде Косово. Ако ниси са нама следи ти одстрел са кратког одстојања, право у чело (Гадафи); рушење режима у Сирији; припрема удара – укључујући и атомски – на Иран…

На западној страни света јаких савезника Срба и Србије нема док не измениш свест и промениш веру. Ако си неутралан, господине Коштуница, ти си „сламка међу вихорове“. Не само да ниси ничији него ниси озбиљан партнер ни оних који би нам још притекли у помоћ, били јаки савезници и заштита у невољи.

Србија не може себи да дозволи још један Пети Октобар – леви мигавац, десно скретање. Не може, дакле, да буде неутрална. Не може се „и уз гусле и уз дипле“ – око ти на Јужном току, уво ти у Вашингтону, а срце ти у Бриселу. Мада, истине ради, има и од неутралности гори пут; овај куда је кренула Тројка изгубљених у пустињи – Дачић, Вучић, Николић.

Дејан Лукић

Извор: Vesti online

Advertisements

Information

This entry was posted on 1. октобра 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: