ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Шта ако сте, ипак, умрли?

Приближавање смрти. Тренутак смрти

Сада ћемо говорити о смрти. Какве су етапе? Сазнавши за дијагнозу, човек у почетку не верује, затим се буни, протестује, затим се успокојава и почиње смирење. То бива код маловерних људи. Код верних треба да постоји време за сабраност, за то да се на време заврше сва своја дела. Схватате да имате још мало времена? Слава Богу што знате да имате ограничено време. Зато се и можете припремити. О дуговима сам већ говорио. О речи Божијој сам већ говорио. О врлинама које треба вршити, проверу коју треба извршити – говорио сам. Трудите се, ако можете да ходате, да будете у храму Божијем, може чак и ван службе. Можете седети са књигом. Са речју Божијом, са делима Светих Отаца. Учите свој разум да више мислите о Богу. Трудите се да што је мање могуће гледате телевизор. Он вас расејава и није вам потребан. Посебно вам у таквом тренутку забаве нису уопште потребне. Поразговарајте са својим рођацима, поразговарајте са њима. Обавезно дајте завештање својој деци. Какво завештање? Не само финансијско, већ и духовно. Усмерите их на светлост Божију, јер ви одговарате за њих. Наши преци се нису бојали смрти. Раније су владари писали велика завештања где су описивали финансије, земљи и главно је – давали су духовно завештање. Шта чинити а шта не. Нису имали паничну хистерију, она је почела тек у данашње време.

– Сви су се увек бојали смрти.

– Није тачно!

– Хистерије није било, али су се бојали смрти.

– Није тачно! Нису се сви бојали смрти. Хришћани се нису бојали смрти, они људи који су озбиљно прилазили вери нису се бојали смрти.

Сада почиње да се приближава смрт. Како се то одређује? Прво, треба памтити да при малигним обољењима често дан пре смрти болови престају, јер се организам предаје – то је последња велика милост Божија. Како сам говорио, неопходно је причестити се Тела и Крви Господње. Неопходно је, наравно, окупити своје рођаке, ближње, да би са њима поразговарали, а затим остати сами, да би, пребивајући у молитви, били са Богом. При том ближњи може да седи са вама у тишини. Тако. Можете га замолити да чита наглас Свето Јеванђеље, које има најмоћнију силу. Оно и душу у време смрти доводи у одговарајући мир. Зато се трудите да не остављате људе у болници, немојте их испоручивати у болнице. Боље је умирати кући. Слава Богу, постоји много православних болница (у Русији), али ипак је боље не радити тако.

Често пред смрт човекове очи почињу постепено да се отварају. Он почиње да види други свет. Долазе често умрли рођаци, долазе Анђели Божији или обрнуто, зли духови – ђаволи. За то треба бити спреман, јер се код човека постепено тањи тај кожни покривач, који је на људским очима од тренутка греховног пада, и он се отвара за другу реалност. Овде треба памтити да је ђаво – брбљивац. Он има много мању силу него што представља. Како је речено у Писму „Непријатељу нестаде мачева на крају“ (Пс. 9:7). То јест непријатељ се потпуно лишио оружја од тренутка распећа Исуса Христа. Зато ако се одједном појаве нека привиђења, ако демони буду плашили, не заборављајте да је то њихова задатак – да вас уплаше. Они немају силе. Сетите се како сам говорио једном приликом, када је Светом Антонију Великом дошао демон. Огромни џин, грмаљ до облака са црвеним очима, скроз црн. Антоније му се просто ругао:

– „Па што си дошао до мене“, говори Антоније Велики“, ако хоћеш – ево мене, Антонија, ако си нада мном добио власт од Бога – изволи, молим. А ако ниси, зашто си дошао? Зашто си дошао? Јел ти треба нешто од мене? Ево ја ћу те закрстити и бежи одавде.

Антоније га је закрстио и ђаво је побегао.

Ево Анђео Божији када га је Бог послао да убије Асирце, није правио пред њима никакве демонстрације. Кренуо је, погубио их и отишао. Када је Бог послао Анђеле да убију египатске првенце, шта, зар су правили неке демонстрације? Не, једноставно су дошли, извршили дело и отишли. Схватате, без објашњавања. И тако је у стварности било често, Светитељи су се тако односили према вољи Божијој, зато се и ви тако односите. Разумете? Крсни знак, молитвено обраћање Богу, али само без гордости. Схватате са нама је сила Крста, али уз услов да се Богу молимо. Зато и говоримо: „Огради нас Господе силом Часног и Животворног Крста и сачувај нас од сваког зла“. Прекрстимо се. При тим речима, како је говорио Свети Јован Златоуст, никаква ђаволска сила нам не може наудити.

Ако видимо да се приближава време смрти, неопходно је читати, наравно, 118 псалам „Блажени непорочни“. То је 17 катизма. Замолити свештеника да прочита, ако је ту, Канон за исход душе од тела, или неког ближњег. Боље је да прочита свештеник, јер постоје посебне свештеничке молитве, које веома помажу. Ако почиње тешка агонија, чита се посебна молитва. Када човек дуго страда, опет је неопходно позвати свештеника. Чак и ако не може да дође, може да прочита и код своје куће ту молитву. Господ ће услишити ту молитву.

Једном приликом сам био позван код једне жене, када је умирала. Исповедио сам је пре пола месеца, када сам служио у Јасењеву. Дошао сам код ње око девет увече, а знате да се пред смрт човек причешћује независно да ли је јео или не. То уопште није важно. Пред смрт причестити се у сваком случају. О томе говори правило првог васељенског Сабора. Јео, не јео – потпуно је неважно. Ако човек чува Православну веру, неопходно је причестити га. Долазим и видим тужну слику. Лежи на кревету, очи избачене из дупље у буквалном смислу, никада нисам видео тако нешто. Рукама се брани од некога, десно – лево и виче: „Бојим се, бојим се, бојим се“. Говорим: „Надежда, да ли желиш да се причестиш?“ „Хоћу“, говори и нестаје јој речи. То је било последње што је уопште рекла. Причестио сам је Крвљу и Телом Господњим и она се одмах смирила, осмехнула и умрла. Ето напада митарстава, које је било, и милости Божије. За то се треба молити.

– А ако је човек без свести?

– Када је човек без свести, неопходно је молити се за њега, прочитати Канон за исход душе из тела, али Тајне се над несвесним човек не врше, сем Тајне Светог Крштења, ако је човек изразио жељу за то. Ни Причешће, ни Јелеосвећење не врше се над људима без свести. Памтите, шлог не значи губитак свести, може да значи губитак речи, али ако постоји свест може се причестити човек. Уз услов да покаже сагласност очима, чиме год, али опет, ако се трудио да живи по вољи Божијој, како сам већ рекао. Њега је Бог почаствовао што може да се причести. Ако је човек живео без „кочница“ Господ обично таквом човеку не пружа могућност Причешћа.

– Жена је била без свести, а свештеник је одлучио да изврши Јелеосвећење. Почело је Јелеосвећење, чим су почели да читају Јеванђеље, пробудила се рекла: „Кајем се“, причестила и – умрла следећег дана.

– Овако значи: по правилима Цркве не сме се вршити Јелеосвећење над таквим човеком. Шта треба радити у таквим случајевима? Ја сам радио. Обично почнеш да служиш молебан за здравље, такав молебан постоји, ако је Господу угодно, човек ће доћи у свест. Тајнама, осим Крштењу, не треба пуштати људе у коматозном стању. Крштење се не врши једноставно у сваком случају, већ само у случају да је човек још раније изражавао жељу да се крсти, али из неких разлога није успео. У таквом случају крсте га са три обливања.

Сада што се тиче тренутка смрти. Када се човек приближава смрти, јавља се разлика између људи различитог духовног стања. Како говори Писмо: „смрт је грешника зла“ (Пс. 33:22). и Господ, сећате се, о безумном богаташу је говорио: „Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе.“ (Лк. 12: 20). Буквално изгонити уз кажњавање. „А оно што си припремио чије ће бити“ (Лк. 12:20) заиста људима реално долази неки дух у оном облику у коме га сликају: у облику смрти са косом, и са другим оруђима. То је дух – анђео смрти, који убија људе, лишава их живота. Зашто су неопходне ове ствари? Да би одсекао привезаност за земљу. Ако човек није привезан за земљу, ако верује у Христа Спаситеља, он смрти неће видети у буквалном смислу те речи. Када је Господ рекао, да „ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот„, рекао је буквалну ствар, не посредну, не алегоријску. Схватате? Зато и они људи који праведно умиру, не виде смрти. Они виде Анђеле Божије, па и Самог Христа Спаситеља. Знате за чувену причу када је дошао човек у Александрију и када је тамо умирао монах, кога су људи сматрали за великог подвижника. Пришли су му демони и изгонили душу из тела уз муке. Глас Божији је рекао да Му тај човек није дао да се успокоји ни на минут у њему. Иако су га споља сматрали за праведника. А у то исто време поред је умирао сиромах. Он лежи у јарку. Бог шаље Арханђела Михаила да би му узео душу. Арханђео Михаил долази, а сиромах говори: „Нећу“. Тада Арханђео иде Богу и говори: „Господе, он не жели“. Господ одговара: „Добро“, и зове Пророка Давида: „Иди и пој, и одмах ће изаћи“. Давид почиње да поје такву анђелску песму, да душа од усхићења излази из тела и узноси се ка Небесима. Управо се за то молимо и молимо се. О томе је говорио Господ. Сећате се? Он је рекао: „Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи.“ (Јн. 10:9). Где ће ући? У Цркву. И изаћи ће Христом из овог света и пронаћи вечну пашу у Рају. Зато човек који се правилно припремио заиста не види смрти. Смрт му је лака. Зато се чак и смрћу не назива. Како се назива смрт у Писму? Разрешење. Апостол Павле је говорио: „имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; Али остати у тијелу потребније је вас ради“ (Филип. 1:23-24). Нормално, ми маштамо да тако умремо. То јест умирати тако да човек напушта овај свет кроз Христа, у присуству Христовом, да би га љубав Божија испуњавала у тренутку смрти, да би га молитва довела томе, да би умирао са Богом.

При чему пред смрт могу постојати различита стања. Ево Свети Сисоје Велики када су му дошли Анђели, молио је да му дају време да се покаје, иако су му говорили да је већ савршен. Он је сматрао да још није ни почео да се каје. А затим је одједном засијао и рекао: „Ево иде Христос и говори: „Принесите ми изабрани сасуд пустиње““. Један подвижник, Аполоније, веселио се и ликовао пред смрт. Његови другови га питају: „Зашто се радујеш?“, а он одговара: „Био сам кротак као Мојсеј, ревностан као Аарон, храбар као Исус Навин, побожан као Давид,премудар као Соломон. Ако ми је Господ Бог дао све то, зар ће ме лишити Небеског Царства?“

Веома интересантно, зар не? Може се рећи да је нескромно рекао. Али ипак то је – смирење. Господ је дао то, Господ је све дао зато – зар ми неће дати Небеско Царство? Сетите се да је наша нада (и то је посебно важно не заборавити у тренутку смрти) није заснована на нашим добрим делима, већ на смрти и Васкрсењу Господа Исуса Христа. Зато се трудите да држите руке крстообразно прекрштене, ставите крст на себе. Замолите да вам пред очима окаче Христово распеће да би вас сећање на Њега пратило приликом изласка из овог света, да би из овог света прешли у живот. И човек који се правилно припремио може да рачуна на то. Знам примере када су људи тако спокојно одлазили. Телесни бол притом уопште није важан. Преподобни Свети Григорије Палама је умирао од рака црева. Јаки болови. Али притом, без обзира на бол, знате ли шта је говорио? Човек који је седео поред њега – будући патријарх Филотеј – чуо је ове речи: „Горе, горе, ка светлости“. Он се осмехнуо и са осмехом изашао из тела. У том тренутку цела соба се испунила предивним мирисом и светлошћу, иако су болови били телесни али они су – као мучење за Мученике. Тело Мученика муче, а њему је свеједно. Схватате? Душа је захваћена неземаљском радошћу, која уопште није повезана са телом. То је стање које је доступно и за нас данас: када је хришћанин толико захваћен небеском чежњом да му телесне муке нису важне.

Постављена слика

Ако човек није припремљен како умире? Обично постепено почиње да се одсеца живот, као да отпада. Смрт почиње од крајева палаца ногу и руку. При чему она иде у почетку од палаца, а затим јасно по зглобовима. Блажена Теодора је, као што знате, видела, како је смрт одрезала зглоб по зглоб. Често чак и прост човек види то. Затим се живот фокусира у две тачке: срце и чело. А даље ако човек види смрт, он као да осећа да испија напитак или да смрт пресеца последњу нит. Или само јак безболни ударац. Постоје различита осећања. На тренутак губи свест, као да пропада, а затим многи виде тунел. Шта је то? То је враћање свести. Понекада бива и без тунела, и човек се одмах налази са друге стране. Дешава се да човек није одмах свестан да је умро. То се догађа прилично често, посебно када се није припремио пред смрт. При чему је овде веома важно знати да и након смрти људи остају при својим убеђењима. Нигде у Светом Писму није речено да се људи мењају након смрти.

Обрнуто, речено је да у паклу не исповедају Бога: „Јер нема ко би Те у смрти спомињао; и у аду ко ће Те славити?“ (Пс. 6:6), јер се човек налази још увек у власти својих сујеверја. Штавише, како сам говорио, након смрти страсти са којима се нисмо борили излазе на видело.

Осећања након смрти

И ето, човек се нашао у другом свету. Њему је у почетку веома лако, ако је боловао пре тога. Па чак и ако није боловао, њему свеједно постаје веома лако. Зашто? Зато што, како је говорио Свети Григорије Богослов, наша душа је након пада постала носилац тела, то јест она која носи тело. Тело смета души. Али то сте ви сигурно и сами приметили. Желиш да размислиш – заболи те глава, желудац крчи, срце прескаче, желиш да спаваш. Зар не? Колико има таквих случајева. Свако деловање душе повезано је са телом.

У вечности душа осећа, као да се налази у природнијем стању. Она још не зна да један од главних задатака – одушевљење тела – она више не може да испуни. Затим обично има неколико минута у којима човек не може да ступи у контакт са ближњима, док се не убеди да је умро. Али ако се човек припремао за смрт, то му је природно. Он већ чека тај тренутак. И тада, шта је неопходно радити? У том тренутку не треба покушавати отимати се тамо-вамо, него треба умирати са молитвом на уснама. Која молитва?

„У руке Твоје, Господе, предајем дух твој“, како је Господ рекао на Крсту. Како говоримо пред спавање тако је потребно и, излазећи из тела, прослављати Свету Тројицу, да би се то прослављање продужило и надаље.

Сећате се како је умирала Блажена Макрина? О томе волим да говорим увек. Она је пред смрти тешко боловала и толико је ослабила да су мислили да већ умире. Наступило је вече, унели су лампе, упаљене фењере у собу. Она, као и сваки нормални хришћанин… Шта раде увече, када уносе светиљке? Почела је да пева црквену песму „Свете тихи“. И запевала је тихо вечерњу химну овако: „Светлости тиха, свете славе Бесмртног Оца Небеског, Светог Блаженог, Исусе Христе! Дошавши на запад сунца, видевши светлост вечерњу, појемо Оца и Сина и Светога, Бога. Достојан си у сва времена да певан будеш гласима светих“. Са тим речима она је изашла из тела и затим наставила даље: „Сине Божији, који живот дајеш зато Те свет слави“. Ето, то је предивна смрт. Зар не? Заиста добра смрт. Зато је добро пред смрт почети са песмама Богу, песме захвалности за то што нас Бог изводи из тела, да би нас вратио у тела опет.

Памтите пред смрт да ћемо се са телом поново сусрести у дан Васкрсења. Управо са овим телом које ће Бог очистити. И човек који одлази уз захвалност Богу, обично одмах покушава да се уздигне до Бога. Како је речено у књизи Проповедника, „дух се врати Богу, који га је дао“ (Проповедник 12:7).

По раширеном предању, човек који је живео обичним животом ходи по земљи три дана. Може ићи на она места која су му била најближа. Ето препоручујем вам да идете до Гроба Господњег у Јерусалим. По православном учењу за душе умрлих нема никаквог растојања. Било је многобројних случајева када су се у тренутку смрти душе јављале разним људима, рођацима, говориле о смрти, долазили да се опросте. Препоручујем вам да одете на Гроб Господњи или на најближу Литургију. Сетите се да на њој можемо учествовати у молитвама, јер се жртва приноси и за живе и за умрле. Зато је и речено „молимо Те, Господе, да би жртва која се приноси за умрле, била искупљење за њих, очишћење, да би их Твоја Животворна Крв наситила“, говори се у молитви Светог Амвросија Миланског. Чему ми онда треба да стремимо? Живом извору благодати Божије – Светим Христовим Тајнама. Нажалост, многи људи стреме некаквим земним стварима. Свако наравно чини свој избор. На силу нећеш бити добар.

Неки лутају по земљи обично у току прва три дана, али не више. Даље им нико не дозвољава. Чиме је човек живео пред смрт, томе и стреми. Зато је речено: у чему те нађе, у томе ћу ти судити. Ако човек има много навика за земљу, где ће стремити? Земљи. Разумете?

– У том тренутку треба да се молимо?

– Ако сте научили да се молите, доћи ће молитва, ако нисте, неће. Разумете?

Непријатељ одмах граби и – готово.

– Оче, а онај монах за кога је Бог рекао: „Ни дана ми није дао да се упокојим у њему“ – како то?

– Веома једноставно. Није му дао да се успокоји уопште. Сви његови подвизи су били ради сујете и гордости. Он се причешћивао, а души није дао покоја. Богу није да се успокоји.

Дакле, мој савет: треба излазити из тела са молитвом. Ако желите да мало будете на земљи, ако вас нешто ипак вуче ка њој, онда идите у храм. Сетите се да за вас ту појављује велика могућност: можете отићи у сваки храм на планети Земљи, у свако свето место. Зато, наравно, нормални хришћанин, ипак, ако пожели, може да оде или на Голготу, или на Гроб Господњи, да би се поклонио пре него што напусти земљу. Али три дана је довољно дуго време. Већ за то време често нападају ђаволи, и у том истом дану почињу први напади непријатеља. Ђаво делује различито: он може да плаши, а може и да заводи.

.

Свештеномученик Данил Сисојев

Из књиге: „Упутство за бесмртне или шта ако сте ипак умрли…“

Advertisements

Information

This entry was posted on 6. октобра 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: