ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Даље од стварности, ближе сили

Образац брилијантне кетманске интелигенције, Ивица Дачић у реду је ретких који уме да одвали глупост, а да она не буде бесмислица. Речју, много је његових наступа над којима се политичко осећање, логика и морал пристојног света саблажњују, али су ретке такве које немају свој циљ или га промашују. Једна од таквих изјава – како „само луд човек може да каже да улазак у ЕУ није у нашем интересу“ – у склопу актуелних већ галопирајућих рђавих трендова могла би се описати као веома важна, чак гранична.

Маркирајући линију нормалности између себе и својих евроскептичних критичара, Дачић заправо исцртава границу политичког дијалога. Према томе, са противницима ЕУ – на пример, Коштуницом, Бошком Обрадовићем или све већим бројем интелектуалаца и приличним бројем грађана – нема се о чему разговарати. За разлику од, рецимо, Ђиласа и Чеде Јовановића, или Соње Бисерко и Верана Матића, који, према Дачићевој дефиницији, исијавају нормалношћу европског порекла. Отуда се његова дефиниција политичке нормалности креће дамо у уском оквиру у коме се не поставља суштински важно питање смисла наставка пута према ЕУ, већ се дебата смешта у границе тога да ли ће то брже, боље и ефикасније Дачић, Николић и Вучић, са једне, или Ђилас и Јовановић, са друге стране.

Проблем настаје, међутим, тамо где Србија готово сваки дан добија по један аргумент да је наставак пута у ЕУ директно супротстављен било каквој идеји о српској обнови, чак и о пуком преживљавању – и државном, и националном, и економском и културном. Ако је то тачно, онда Дачић из простора дебате једним потезом избацује садржај у коме се налази решење. Како је дошло до тога? Врло једноствано. Замишљени циљ ове владе пре годину и више дана био је да плива између Сциле западних интереса и захтева и Харидбе најбољег интереса сопствене државе и грађана. Тај циљ временом је измењен тако што се влада слепо потчинила западним интересима, тврдећи да је то у најбољем интересу Србије, па чак и онда када су ти западни интереси брутално супротстављени српским. У стварности то, на пример, изгледа овако: иако суочена са тешким буџетским минусом, влада се под притиском Европске комисије одриче прихода од десетина милиона евра од пореза на цигарете из Хрватске, што јој не смета да директно заграби из џепа својих грађана, подижући им ПДВ на хлеб и млеко.

ЗЕМЉА НАДЕ, АЛИ ХРВАТСКЕ

Како се догодило да је интерес Хрватске за српску владу постао важнији од интереса њених грађана, није право питање. Питање је докле то може да траје, односно колико ће то моћи да се трпи, пошто за владу нема пута назад. Она је остала насукана на Сцили, проглашавајући лудим и искључујући из дијалога сваког ко тражи да се брод усмери мало ближе Харидби. Све то дакле довело је до потпуног игнорисања унутрашње ситуације и потреба, и потпуног одељивања власти од било какве стварности коју производе унутрашњи догађаји и захтеви.

Ту одељеност политичког врха од унутрашње политичке реалности најбоље је илустровао Тома Николић, који је, описујући биланс своје досадашње владавине, дефинисао Србију као „земљу наде“. Наравно да изван пропагандног не постоји ни један једини показатељ који би Србију могао да прикаже у том светлу, тек проблем је да је сваком ко зна ишта о данашњој српској реалности немогуће полемисати с тим, преостајући му да се спрда или згража пред толиком неосетљивости српског председника на живот. Једна таква изјава чак није ни могла да узбуди било кога из евроскептичног света: са чиме уопште полемисати, шта ту може да буде основа супротстављања ставова? Али изазвала је вероватно јединог који нема морално право да било шта замери владавини Николића. Јавио се Борис Тадић да опонира Николићу, на најбољи начин показујући шта зачи кад се политичка дебата сузи на простор толико мали да унутар њега нема ни решења ни смислене расправе, што је све скупа само друго име за поменуто одељивање од стварности.

Ради се о томе да се то одељивање, које исијава из Дачићеве и Николићеве изјаве, пре свега догађа у кристалисању једне посебно критичне ситуације за Србију. Са једне стране, после септембарских догађања у Сирији, ствари у међународним односима нису као што су биле, и онај зрак светла који је потребан Србији да преживи ближи је за бар један корак са добрим прогнозама за будућност. Али Србија се за то време од тог зрака одмакла барем за два корака својим галопирајућим жртвовањем свега за ЕУ интеграције – катастрофалним финализовањем проблема Косова, који се тамо претвара у опасан сукоб Срба и Срба, својим очајним економским мерама по жељи ММФ и западних сила, и коначно својим самоубилачким регионалним укопавањем, где се гуши између Хрватске и Албанаца. То значи да Србија изнутра пропада много брже него што јој повољни међународни процеси, не тако спори, отварају прилика. Ако је то тачно, лако је закључити да прокламована „реалполитика“ српске владе нема никаквог смисла, јер, колико год да међународно време ради за њу, она сопствено време прождире двапут брже. Резултат тога је да Србија својим убрзаним пропадањем поништава све за себе позитивне ефекте међународних догађања. И то нас води закључку који је више него забрињавајући: Србија више не може боље дане да чека споља, него, хтела не хтела, мора заокрет да изведе изнутра.

ЈЕДИНИ РАЗУМЉИВ ЈЕЗИК

Једнаком брзином којом се убрзавају рђави трендови у Србији, тај закључак измешта позицију Србије у односу на свој проблем. Она више не може да чека повољан међународни тренутак да се дигне и почне да решава своје проблеме, већ ће да се дигне онда кад јој постане неиздрживо. А то је много боља позиција за стварање нових, него за решавање старих проблема. Утолико пре што би онај први расплет значио организовану озбиљну акцију, док ово друго подразумева хаос и унутрашњи сукоб. Речју, својим понашањем влада тај сукоб заправо призива. Како?

Ограничавање дебате на сличномишљенике, док су они други „луд“ свет, и задавање њене теме о Србији као „земљи будућности“, док све вредно у њој умире у болу, јесте измештање решења из свих оних простора где би оно морало да се тражи. Конкретно: да ли је било икога међу пристојним светом да у последњих пет година није са доста аргумената и бриге за Србију саветовао и Тадићевој и Дачићевој влади да се мане геј-параде. Никог нису хтели да слушају, сваке године су је покорно изнова припремали, и сваке године, осим једне, су се уплашили голе уличне силе, која им је на крају била уверљивија од сваког разумног аргумента. А онај ко не слуша аргумете паметних људи, већ аргумент сирове неартикулисане силе, тај је паметне послао да ућуте, а силу да ради.

Зар је власт, и извршна и судска, призвала нешто друго осим силе кад данима није показала ни зрно емпатије за малу Реу Матијевић. А кад се Љиг дигао у њену одбрану и кад је Србија показала да је све ове године ћутала копајући шанац око своје породице, пола владе је почело да се утркује ко ће више и боље да помогне. И оно кад су ћутали, и ово кад су се растрчали, два су лица једне исте поруке – сила је једини језик који се овде разуме.

Признајући само језик силе и уцене западних сила, власт све време, не осећајући, призива силу сопствених грађана. Не бих се ја на њиховом месту уздао у свемирске рејтинге и технологије обмане, пре бих бринуо над тиме да сам се нашао на путу без повратка, без могућности да променим смртоносни курс, стварајући и понашањем према странцима и према грађанима нешто страшно што се више не да избећи.

Јер до сада је некако таљигало, а шта ће кад се ствари почну међусобно сударати. Шта ће ако Срби на северу, подељени на Вулинове, Тачијеве и своје једни другима проспу крв; шта ће кад ове зиме сазнају да је пола власти обећало Путину Јужни ток, а пола Клинтоновој да га неће бити; шта ће када им Берлин закуца нове захтеве на врата и шта ће када више ни физичкки не буду могли да из извршавају; шта ће кад се покаже да су српске економске реформе, нацртане по захтевима ММФ, биле од користи свима осим Србима; шта ће кад Србија схвати да су све ратове које су последњих годину дана отварали преживели сви, осим Срба, оних због којих су наводно све те ратове подизали.

Онај ко са толико елана призива силу тешко да ће ишта осим силе успети да искука. Колико ће та стрела да путује зна само онај који све зна, а да је одапета, сад знају и они који не знају ништа.

Жељко Цвијановић

Извор: Novi standard

Подаци

This entry was posted on 19. октобра 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: