ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Повратак селу и коренима

Све је било онако како су то генерације наших предака радиле. Полако, са љубављу, пажњом, без хемије, јер је ово моја земља и заслужује од мене и моје породице поштовање – каже Никола Шијан, редитељ, који поред филма, успешно и за „урбане ликове“ неуобичајен начин режира и сопствени живот и живот своје породице.

Ко хоће нађе начин, ко неће нађе разлог. Породица Николе Шијана из Београда је нашла начина и доказала свима нама да се може, када се хоће. Никола, редитељ по занимању, и супруга му Наталија, стоматолог, са четворо предивне деце су свој капитал стечен у градској вреви инвестирали у фарму коза и имање од 25 хектара у селу Козељ, поред Белановице и посветили се органској производњи хране. За разлику од од оних који се декларативно залажу и органску храну производе из кабинета и канцеларија, ово двоје младих људи је изашло на „терен“ и празне речи, оних првих, заменило својих руку делима…

– За почетак нам реците, одакле ви у свему овоме? Мало је неспојиво, редитељ и стоматолог, а баве пољопривредом?

– Идеја да закорачимо у село није нова, у неколико наврата смо покушавали да направимо неку нашу оазу где бисмо побегли од свег оног лошег што носи град. Имати четворо деце је велика одговорност, само покушајте да нахраните 6 уста сваки дан и видећете како то изгледа. А онда помислите какав је квалитет те хране која долази до ваше деце, а коју им ви као родитељи сервирате. Мисли “шта ћу, тако сви па и ми” нам никад нису биле блиске, ваљда то има везе за генетским инатом и личком тврдоглавошћу, те смо решили да нешто променимо.

– За Србију данас, свакако несвакидашњи резон и начин размишљања. Значи, здрава храна и брига за здравље породице су вам били основни мотиви да се упустите у овај, за вас нов посао?

– Бабе и деде су одавно отишле на неко боље место, а димљене кобасице, свежа јаја, домаћа маст или козји сир су нестали са њима. Кад сте у граду, осуђени сте на пијацу и на мега маркете, а између њих, верујте ми, нема неке велике разлике. Кад сам видео да стари продавци продају банане и парадајз једно поред другог и да поред домаћих шаргарепа стоји кинески бели лук, све ми је било јасно. Морало се наћи неко решење за децу, а и за нас, а највеће питање је било како доћи до здраве хране.

– И ви сте га нашли. Да ли сте се консултовали са неким?

– На интернету ћете наћи прегршт информација о здравој храни, од неких шитаки печурака, преко акаји бобица и сличних глупости па до млека од Јака. Па мој деда није умро у деветој деценији живота због тога што је био макробиотичар или се бавио јогом, већ због тога што је живео на козјем млеку и сиру, на свињској масти, на домаћој шљиви, на бакином осмеху! Шта ја имам да се правим паметан и једем неке кошпице и зрна, ко да ми је баба из неког скупљачког племена у Амазонији?! Ми смо са ове земље, испод овог неба живели генерацијама и ако је била немаштина опет смо живели добро и дуговечно. Ако је могао мој прадеда Дамјан да обрађује земљу, па могу бре и ја!

– Ипак сте ви одрасли у граду, са свим предностима „урбане цивилизације“. Како сте се снашли при повратку коренима, то јест животу на селу?

– Тачно, одрастање у граду има својих предности, пре свега мислим на доступност институција система. Дом здравља, школа, факултет, културни живот… Али, када смо решили да се вратимо коренима, дошли смо до тога да је решење крајње једноставно. Ако је човек у могућности, треба направити искорак у неко место и тамо основати фарму здраве хране, направити опет бабину и дедину кућу на селу, направити летње распусте за децу и казане за маст, за нас одрасле. А опет искористити и све оно што град пружа… Да се не лажемо не могу децу одвести тек тако “у дивљину”, јер поред стомака треба хранити и душу.

– Како је пао избор на село Козељ?

– Тражили смо доста дуго, нека идеја је била да заснујемо тако нешто у северној Србији, почео сам да се распитујем о ценама у Банату, Срему, Бачкој, али сем нереално високих понуда нисам добио ниједну цену која би нам омогућила да радимо било шта паметно на северу. Онда смо се окренули југу, ту је било шаролико, па смо тражили, проверавали огласе и слично. Оно што смо временом закључили јесте да како северна тако и јужна Србија има доста загађења. И некако је требало да идентификујемо крајеве који нису загађени, а опет имају приступачне цене. И онда смо схватили шта нам треба. Треба нам “четнички” крај.

– Четнички?

– Е, сад није ово политика, ово је пост-ратна идеологија повезана са економијом. Другим речима, по завршетку Другог светског рата, тадашња држава није инвестирала у фабрике и инфраструктуру у четничким крајевима. И то је добитна комбинација за купца. Јер, чим нема пута, земља је јефтинија, чим нема индустрије, па макар и пропале, земља је чистија. Како кажу, срећа у несрећи. Онда смо почели да проналазимо занимљиве пределе, цене су ишле од 5 до 15 евра по ару, или од 500 до 1.500 по хектару, циљали смо напуштена домаћинства далеко од насеља, јер провести багер и раскрчити пут није сада скупо као некад, довести струју је много јефтиније него купити кућу са струјом. Нашли смо имање са целокупном економијом напуштено од 2001. године и одмах га пазарили. Онда смо гледали шта и како радити, одлучили смо се за козе, коке, зечеве и ратарство. И ту је највећи трик. Пошто живимо у граду и не можемо да се бринемо о свему, морали смо да ангажујемо људе који би радили на имању.

– Да ли вам се и колико то исплати?

– И ту је математика била пресудна, јер, да би нас имање снабдевало храном и “плаћало” наднице и плате морало је да производи и за продају. Ту је пао други план и кренули смо у органско сточарство и ратарство . Другим речима, лепо је имати вољу и жељу, али се мора она и одржати. Иако нам је ово прва година, морам да кажем да смо више од 50 одсто ствари одрадили погрешно, али не кајемо се, све је то ново и занимљиво и надам се да нам се неће поновити.

– Какав је осећај имати свој, здрав производ на породичној трпези, усред престонице?

Када смо први пут ставили наш сир на породичну трпезу, сир који су нам дале наше козе, осетили смо се задовољним, јер смо по први пут после много година знали шта једемо и како је то произведено. Није било ГМО-а, није било пестицида, није било чудних ознака типа Е201, Е304, све је било онако како су то генерације наших предака радиле. Полако, са љубављу, са пажњом, без хемије, јер ово је моја земља и заслужује од мене и моје породице поштовање.

.

Слободан Јовановић

Извор: Новосадске новине

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 27. октобра 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: