ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Фармирање јавног мњења

Могли бисмо данима да вапимо за истином, али слабо би нас ко чуо. Готово да не постоји медијски простор који би задовољио потребе становништва и основно начело новинарске професије, јер је она одавно у функцији естаблишмента, државне политике и крупног капитала. Гледалац је усамљен, неми посматрач. Он је неко ко не учествује, нема утицај, његов глас је попут хватање ваздуха рибе на сувом. Сатеран у ћошак – читалац, гледалац или слушалац, свеједно – губи својство „јавног мњења“, коректива друштвених догађаја. Присиљен је да узима наметнуто и то усваја као друштвено корисно, вредност од јавног значаја.

Како се то постиже? Применом техника о којима је писао, између осталих, и амерички лингвиста и филозоф Ноам Чомски, наводећи више стратегија којима се – коришћењем медија – манипулише становништвом. Чомски каже да је „кључни елемент друштвене контроле стратегија дистракције или ометања која ће одвратити пажњу јавности од важних питања и промена о којима одлучује политичка и економска елита, кроз технику континуираих ометања пласирањем безначајних информација. Стратегија дистракције је врло битна и за спречавање јавног интересовања за основна сазнања из науке, економије, психологије, неуробиологије и кибернетике“.

Друштвена контрола и одвраћање пажње, кључни су елементи којима се постиже уљуљканост становништва у процесу дисциплиновања масе и њеног помирљивог става о сервираном медијском садржају. Амерички писац научно-фантастичних романа, Коди Гудфелоу у књизи „Тиха оружја за тихи рат“ прецизније поткрепљује оно што каже Чомски: „Држите пажњу јавности далеко од стварних друштвених проблема, окупирајте им мисли питањима без важности. Држите јавност заузетом, заузетом, заузетом, тако да нема времена за размишљање, вратите их натраг на фарму међу друге животиње“.

Узмимо фарму као пример који нам се догађа сваког дана на једној од телевизија с националном фреквенцијом. У ријалитију таквог имена – „Фарма“, догађа се управо оно о чему Чомски и Гудфелоу пишу. Гледалац је обузет тривијалним садржајем – неретко ласцивним и вулгарним – и тако уроњен у животе актера те квазидраме, губи идентитет несвесно се поистовећујући са учесницима таквог ријалитија и његовим испразним садржајем. Сатеран је у тор.

У том тихом рату, како каже Гудфелоу, гледалац губи битку са самим собом занемарујући своје друштвене активности зарад конзумирања бљутавог садржаја туђих живота. Актери, који му свакодневно посредством медија гостију у дневној соби, увлаче га у простор у којем својом приземношћу доминирају „Фармом“. Хипнотисан догађајима унутар простора које припада „фармерима“, гледалац је под непрестаном тензијом у очекивању „драме“, сукоба који често клизи по оштрици жилета. Он је опседнут, заборавља да је саучесник у пролазности живота оних које посматра и чије наредне потезе очекује с нестрпљењем. То што му водокотлић у стану не ради данима, мања је брига од тога ко ће на „Фарми“ коме више пута поменути фамилију, разбити нос и изговорити више простаклука. Све док водокотлић у стану не изазове поплаву и комшије се не побуне, наш ће гледалац уживати у утеривању самог себе на исту ту „фарму“. А комшије, које – као и он – „уживају“ у таквом телевизијском садржају, такође не примећујући покварен водокотлић. Ни у свом, ни у туђем стану. Можда отрежњење дође оног тренутка када вода поплави целу зграду?

И док очаран новим „догађајем“ на „Фарми“, стрепи за свог фаворита међу „фармерима“, гледаоцу изнад – за сада непоплављене – зграде пролеће авион српског авиопревозника „Аир Србија“. Или бар он тако мисли! Помпезно најављен први лет авиона нове српске компаније, један је од елемената замајавање нације која при том не зна да ли та компанија уопште постоји. С обзиром на чињеницу да Влада уговор с компанијом „Етихад“ из Уједињених Арапских Емирата чува као свету тајну, прво путовање, првог потпредседника Владе Александра Вучића, првим авионом домаће компаније (за коју не знамо да ли постоји) представља још једну „фарму“ у низу оних које настају за вишедневну употребу. Постоје индиције да страни партнер „Етихад“ није уложио ни цент у српску цивилну авијацију, чији су авиони већ два пута пунолетни. Њихова старост мери се деценијама.

Промотивни лет и давање „првом“ авиону име Новак Ђоковић, само је бацање прашине у очи становништву које свим чулима упија “Фарму”, и само животарећи на „фарми“. Надлетањем зграде нашег гледаоца, авион прави буку која сакрива суштину, истину о српској авиокомпанији. С обзиром да гледалац о позадини партнерства српског и уједињеноарапског капитала у новој фирми не зна ништа, наставља да посматра „фармере“ у њиховом свакодневном послу измузавања здраве логике и вређања интелигенције просечног становника. Уосталом, наш гледалац много и не брине о чистоти потписаног уговора, он ионако новац за путовања авионом нема, потребан му је за случај да примети да му водокотлић у стану одавно не ради.

Иста телевизијска станица с националном фреквенцијом, на свом трећем, кабловском каналу преносила је сахрану Јованке Броз, некада прве даме комунистичког света и супруге бившег машинбравара, маршала и доживотног председника СФРЈ, Јосипа Броза Тита. То исто могло је да се гледа и на првом програму Јавног сервиса, РТС-а. Гледалац је, за краћи период, морао да се одрекне „Фарме“. Заправо да из једне, себе пресели у другу. Нико га није питао да ли он то жели. Али, он на то пристаје. У тексту „Само цензуром (Зашто је лакше одрећи се Косова него медијске каљуге?) “, Слободан Саџаков, реагујући на апел академика Ивана Јевтића који је позвао Академију, али и Владу Србије да реагују против ријалити емисија као што су Фарма и Велики брат које, према његовом мишљењу, угрожавају ментално стање нације, каже: „Коме треба пуно доказивати да је реч о капитулацији мозга и дебаклу смисленог живота, њему се доказати и не може. Јасно је да су ово вредносни судови, као што су и изјаве дотичног академика о угрожавању менталног стања и ‘нездравости’ утицаја медија, такође, вредносни судови. Томе би неки други, животно заинтересовани да се све наведено настави, парирали својим , ‘вредносним судовима’ и аргументима типа ‘народ то воли’, ‘гледано је’, ‘то је демократија’, ‘промени канал ако ти се не свиђа’, итд.“ Саџаков даље каже: „Истина, сасвим је погрешно везати протест и згражавање само за једну или две емисије. Оне јесу ‘популизам у свом најчистијем и најогољенијем облику’, али никако нешто што је изузетак и ‘инцидент’. Спорни ријалитији су само ‘заоштрени део’ дискурса најгорих приградских кафана који је одавно пренет у медије, сегмент одвратног дефилеа сваковрсног неукуса, будалаштина и бизарности са радним временом 0-24“.

Свако задирање у преображај медијске сцене представља ризичан подухват који подразумева консеквенце које реформаторе могу скупо да коштају. Прочишћење медија подразумева и раскринкавање појединаца, институција, група и центара моћи којима медијска слика, каква јесте, одговара. Због тога је и покушај да се медији врате изворној улози, у условима у којима тренутно постоје, редак и спорадичан, углавном на нивоу теоријског. А практично, наш главни јунак – гледалац остаје на „фарми“ док му с плафона цури вода из поквареног комшијиног водокотлића, не примећујући да и његов водокотлић није исправан. То не види ни комшија у стану испод његовог, којем вода, такође, капље с плафона. Шта чинити? Никако не доводити машинбравара, јер тај се не разуме ни у шта, а и довољно их већ имамо. Потребан је озбиљан водоинсталатер да заустави бујицу. Онај који ће да укроти поплаву а да не изусти: „После мене потоп“.

Дејан Јеремић

Извор: Koreni

Advertisements

Information

This entry was posted on 30. октобра 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: