ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Север Косова између Зоне сумрака и Кристалне ноћи

Догађаји који су се претходних дана одвијали у Косовској Митровици и на северу Косова мало кога су оставили равнодушним, будући да су, према општем признању свих политичких актера у њима, „историјски и судбоносни“. Док је српска заједница на овом последњем непокореном парчету Србије указивала да је на делу самоукидање уставног и правног поретка Републике Србије (не само на територији КиМ, већ уопште, јер Устав и закон не могу „мало да важе, мало не“), узурпатори власти у Приштини и Београду подједнако су се хвалисали како је реч о „историјском достигнућу“ којим се реафирмише косовска/српска државност и омогућава пуна интеграција/аутономија српског народа на КиМ, који ће убудуће бити потпуно зависан/независан од Приштине, у складу са уставом и законима Косова који тамо не важе.

Звучи бесмислено? Добродошли у Зону сумрака коју представља север Косова, тренутно „ни Давидов, ни царски, ни спахијски“, тј. „ни Србија, ни међународни протекторат, ни независно Косово“, чија је апсурдност политичког статуса метастазирала до физичког надреализма, где се из дана у дан потпуне и апсолутне бесмислице, брутални оксиморони и најгрубља дисторзија истине проглашавају по потреби за истину и лаж, рат и мир, слободу и ропство, учесталошћу промене која би посрамила и најбоље светске рачунарске процесоре, а Орвелове спин-мајсторе из Више партије по кратком поступку осудила на „собу 101“ због аматеризма и неефикасности.

Каквих смо се све небулоза и логичких лоботомија наслушали ових дана? Почнимо од чисто нушићевских будалаштина, попут изјава да су „радници фабрике замолили руководиоца да их колективно одведе на гласање, јер их је саме страх“, те да су екстремисти у Северној Митровици почели да разбијају гласачке кутије знајући да ће косовски Срби „под окриљем мрака  масовно похитати на гласачка места“. Наиме, познато је да се у Србији не постаје руководилац државног предузећа а да ниси смеон и дрчан као хајдучки харамбаша, те да су управо директори јавних предузећа слављени као заштитници нејачи (и фабричких радника), којима се застрашени народ обраћа пре него полицији. Такође се зна да на северу Косова не постоји улична расвета, и да локални грађани иду на изборе као „Отписани“ који дижу у ваздух немачки аеродром, при чему мисија непосредно зависи од тога да ли на небу има месечине.

Смејурију на страну, апсурдност неких званичнијих изјава такође поприма озбиљне размере мозголомне самопротивречности, од којих је најпопуларнија она да „грађани који бојкотују изборе раде за Хашима Тачија“. Прецизније, директно одбијање да се признају Устав и закони Тачијеве државе, да се сам Хашим Тачи призна за „премијера Косова“ и главу извршне власти на северу Косова, те да се албанским политичарима, судијама, члановима изборне комисије и другим самопроглашеним „државним чиновницима“ омогући доступ на српски север представља израз „сарадње са Тачијем“ и чак „издаје Србије и српских интереса“. Насупрот томе се all-inclusive  викенди у Бриселу, приликом којих је Тачи признат за премијера, административна линија за међународну границу, а Устав Косова за легитиман и валидан правни акт на територији Србије представљају као „борба против Тачија“ и „заштита интереса Србије“.

Под условом да се слажемо да Србији није интерес да сама себи пуца у главу (иако је тако нешто очигледно потребно да би оваква „логика“ могла да се свари), долазимо до ситуације у којој српске власти траже да се врате на Косово како би доле могле себе лепше и потпуније да укину него што су то већ учиниле, истовремено оптужујући за сарадњу са албанским властима грађане који одбијају да сарађују са албанским властима, а сопствену сарадњу са њима представљајући као „храбри отпор албанским властима“ и „бескомпромисну борбу за српске интересе“ (јесмо ли већ потегли ороз?). Поређења ради, то би било као када би Недићеве власти расписале потерницу за српским комунистима оптужујући их преко својих добошара и новина да „сарађују са Немцима“. Од особе која такву оптужницу чита очекује се да заборави прву половину реченице, да би уопште могла да прочита другу половину као иоле смислену.

Потпуно исти облик театра апсурда можемо приметити у свим  традиционалним српским медијима, свим новинама, свим ТВ станицама, и он се са једнаким цинизмом и потпуним немаром за Аристотелов закон непротивречности односи према уставном и законском поретку Србије (који се поштује тако што се беспоговорно повинује властима у Београду које се на њему темеље и које га укидају мимо сваке законске процедуре и норме), према политичкој вољи Срба на Косову (који истовремено  масовно прете линчом самима себи који се масовно спремају да учествују на изборима под окриљем ноћи), према спољној политици (где се од Реџепа Ердогана захтева да се извини што је изјавио да је „Косово Турска“, али је сасвим у реду што је први признао Косово као независну државу и са њим разменио амбасадоре), краја апсурдима нема. Као да не гледамо политичку дебату, већ демонстрацију рада Теслиног индукционог мотора.

Оно што је почело као насиље над законима државе претворило се у насиље над законима логике, а када и закони државе и закони логике нестану, остаје само насиље. И управо то је оно што север Косова чека, управо то је оно што се ваља иза војске недотупавних кафкијанских бирократа, са њиховим бекетовски несувислим замуцкивањем и орвеловски перфидним макијавелизмом, голо насиље и неспутана сила. Тачка конверзије из апсурда у насиље догодила се када је група маскираних батинаша поразбијала неколико гласачких кутија, пребацујући дефинитивно политичке догађаје на северу КиМ из колосека Нушићеве и Домановићеве сатире (или пре Павићеве фарсичне и често недуховите, али бескрајно стварности верне „Беле лађе“) у колосек историјских драма попут Паљења Рајхстага или Кристалне ноћи. Као у легендарном Фосовом „Кабареу“, отпор, подсмех и изругивање глупости и примитивизму нацистичких батинаша завршили су се полупаним стаклима и публиком која седи на политичкој позорници у гробљанској тишини. Аргументи су замрли, подсмех је замукао, остала је само језа која се шири попут епидемије.

Срби са севера Косова научили су нас две вредне лекције ових дана. Прва је како се може бити храбар, достојанствен и одлучан иако  ти од тога зависе кров над главом, посао и будућност твоје породице. Друга је шта нас тачно чека  оног тренутка када одлучимо да и ми престанемо да се уљудно смешкамо на оксимороне и бесмислице о „и Истоку и Западу“, „и ЕУ и Русији“, „вртоглавом напретку и тешким одлукама“, „партијским кадровима и борби против корупције“ и сл. Устав и законе смо већ сахранили. Тренутно логику и здрав разум скидамо са апарата, а када се њихови витални знаци угасе, знамо шта нас чека. А ако не знамо, само треба да бацимо поглед до Северне Митровице.

Никола Танасић   

Извор: НСПМ

Advertisements

Information

This entry was posted on 6. новембра 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: