„Хуманитарне“ организације као извор профита

Најмоћније “хуманитарне” организације на свету, УНХЦР, УНИЦЕФ, Међународни Црвени крст и још неколико њих, заправо су само покриће закулисних послова које спроводи такозвана међународна заједница широм света. Јер, тамо где има рата и глади има и профита.

Хуманитарне организације које прикупљају новац како купиле нешто сиромашнима можда су смислили неки промућурни трговци са добром идејом и за себе и за купце своје робе. Рецимо да имате радњу у којој продајете разноврсну робу и да сте приметили да вам чоколаде слабо иду, јер много људи нема пара за то. Продате их месечно хиљаду, а могли би још толико кад би сви који их желе могли да купе. Шта можете да урадите? Да оснујете добротворни фонд и намамите оне који имају вишак новца да купе чоколаде сиромашнима. Треба само да направите добру и дирљиву психолошку представу преко које ћете ганути срце људи који имају новац. Ангажујте за ову срцепарајућу представу неколико познатих ликова, најбоље глумаца и потплатите неколико утицајних медија (тј. главних уредника новна и ТВ) да вашу хуману акцију промовишу и резултат неће изостати. Наравно, сакријте тај „мали” детаљ да сте ви као трговац организатор читаве акције и имаћете званично „хуманитарну акцију” коју су основали неки самосвесни „добри људи” са жељом да сиромашној деци купе чоколаде.

У ваш хуманитарни фонд временом ће стизати све више “добрих” донатора па ћете моћи да платите и глумце и новинаре и посебну администрацију фонда, а остатак новца ће и онако на крају завршити у вашој радњи. Пошто ће сиромашни примаоци чоколаде добити као поклон, можете фонду продати и оне које су већ мало бајате. Поклону се у очи не гледа. Временом ћете моћи да прибегнете и разним другим трговачким триковима. Тако можете гладнима временом испоручивати све мање чоколада, а медијски приказивати да је подељено много више јер ћете од новца из фонда моћи да платите добре књиговође да вам сваки динар (евро или долар) у фонду прокњиже тако да испадне да је све отишло на чоколаде за сиротињу, а да су активисти фонда и уредници радили за џабе.

Најзад са новцем из фонда можете невидљиво финансирати и неку моћну политичку странку и њене посланике да донесу такве законе да хуманитарни фондови као што је ваш добију посебан статус у одредбама закона о плаћање пореза, царина и сл. Тако ваш “хуманитарни фонд” може бити ослобођен свих дажбина које морате ви да плаћате као трговац.

Онда треба само да оснивате фондације, умножавате их и повезујете их у мрежу са другим трговцима и временом смишљате како да овај новац који више држава више није вољна да контролише, пребацујете на разне своје рачуне. Што више фондова и рачуна тиме све више можете затирати траг новцу. Тако ваш новац од “хуманитарних активности” може завршити и код неке “мале” бомбама и пушкама наоружане скупине која ће терорисати радње и киоске ваших конкурената. Можете од тог новца купити читаву фабрику чоколаде, а ако вам за њихову израду треба сировина (какаово дрво које расте на некој далекој тропској територији где председник државе није вољан да вам га уступи за мале паре и мали интерес), можете му послати терористе и бомбаше који ће тамо још наоружати локалну мангупарију и направити му хаос у читавој земљи. Најбоље да направе верску или етничку поделу, тако да живот обичних људи постане неподношљив, па тамо морају да се ангажују УН или НАТО „миротворци” са авионима и бомбама да све то смире. И то се наравно назива “хуманитарна акција”. Када такав некооперативни идиот од председника државе или владе изгуби власт, пошаљите своје хуманитарце да ојађене и осиромашене људе изнова организују тако да раде на плантажама какаовог дрвета и зараде неку цркавицу. Нека се тај ваш пројекат назове „хуманитарном инвестицијом на стварању одрживог развоја”. Сиротиња ће бити срећна да има бар нешто да ради и продаје будзашто, а ви само дођете и покупите какао. И продајете онда чоколаду по читавом свету по десетоструко већој цени.

Наравно, посао са чоколадом је само један од послова. Преко хуманитарних фондова можете повећати продају којечега: на пример застарелих и канцерогених мамографа (ако нађете коруптивне особе које ћете као министре здравља устоличити у држави – пројектованом региону, који ће мамографију учинити чак законом обавезном за све жене) или можете продати већи број инкубатора за бебе, ако се нађе довољан број активиста у акцији коју чедно назовете: „ Битка за бебе”.Можете продавати компјутере, разне медицинске дијагностичке апарате (који никога неће излечити).

У сваком случају отварају вам се врата за фантастичан бизнис, само када успете да створите хуманитарну илузију од свога грамзивог трговачког порива. За овај бизнис морате имати бар четири условна фактора: неку хуману катастрофу, коруптивне  fundraisers – људе од имена и угледа који ће новац прикупљати у фонд, медијску промоцију и веште књиговође или банкаре који ће новац каналисати где вама као трговцу одговара. Најбоље да имате сопствену банку која врши пласмане широм света. Ефекат свега је да се највећи део прикупљеног новца нађе на крају на рачуну ваше компаније. Ако вам се кроз фондове (услед великих катастрофа) провлаче милијарде евра или долара, ви ћете зарађивати фантастичан новац за који уопште нећете плаћати порез, а јавност неће ни знати колико сте богати.

Најмоћније “хуманитарне организације” које користи властела и која се на политичкој позорници појављује под називом “међународна заједница”су: УНХЦР и УНИЦЕФ, као и међународни Црвени крст. Када не би било катастрофа и ратова или „етничких” и „верских сукоба”, поплава , цунамија и сл. , преко њихових рачуна се не би преливале милијарде долара, а десетине хиљада запослених у овим организацијама би остали без позамашних плата и бенефиција. Зато стара трговачка изрека каже: ако тржишта нема, оно се мора направити.

Поред ових највећих међународних ХО, у свету оперише огроман број приватних и државних хуманитарних фондова у разним регијама и оне се оснивају по потреби у зависности од катастрофе.

УСАИД градио путеве у Aфрици за транспорт злата

Државни фонд УСАИД новац од пореских обвезника САД највише воли да пласира у Африку, Азију, али и у посткомунистичку источну Европу и Русију у њихов “национални развој”. Најзанимљивији су им региони које је западњачка војска (Савезници или НАТО) прво добро засуо бомбама, или где је дошло до тешких међуетничких оружаних сукоба грађанства. Тако ови “хуманитарци” помажу “опоравак” ратом ојађене сиротиње повезујући њихово газдинство или рудно богатство и радну снагу са интересима властеле и глобалним тржиштима. О томе да су били са новцем из својих фондова присутни и пре избијања оружаних сукоба у неком регион, за народ остаје тајна. Тако наоружавање локалних побуњеника и парамилитарних војски и терориста увек за медије остаје велика мистерија. Одакле на пример афричкој сиротињи која нема ни воде, ни хране, паре да се снабдеју оружјем?

Тако је нпр. у Конгу у региону веома богатом златом напрасно дошло до оружаних сукоба међу локалним племенима. Пошто путеви транспорта злата иду и кроз Руанду, “сукобила” су се 1994. Хуту и Тусти племена, иако су одувек живели заједно. Независни новинарски језици кажу да су свему овоме кумовали белгијски мисионари из Africa Inland Mission који су наоружали локалну конгоанску партију под вођством извесног Tomasa Lubange (2002), а главни профитер геноцида у Руанди 1994. је њен садашњи председник Pol Kagame (марионета Запада).

Иначе, власници златних рудника у овом региону су француски тајкуни Žak и Alvaro Hachuel, а њихова рударска компанија се зове Muana Afrika. Европски директор рудника Muana Afrika, Etijen Deni, почео је своју каријеру пљачке рудних богатстава Африке преко Kongo Umicora, у бившем белгијском рударском гиганту Union Miniere, 1974.

Muana Afrika је власник читаве златне жиле у Занију и оближњи путеви којима се ово злато транспортује саграђени су уз помоћ донација УСАИД-а. Преко њих је злато извожено у Танзанију, која важи као веома криминална земља у афричкој пљачки јер преко ње иду и трансфери оружја за Уганду.

У овим срамним “мировним” мисијама у Руанди и Конгу, на српску срамоту, учествовали су и војници из Србије.

УСАИД помогао узгој генетски модификованог кромпира и затровао труднице

УСАИД је финансирао и да научници са државног Универзитета у Мичигену направе специфичну ГМ сорту кромпира намењену Африци. Циљ је био “хумана мисија искорењивања глади у Африци”, јер је закључено да кромпирови мољци наносе велику штету индустријском узгоју кромпира у афричком региону. ГМ је био отпоран на пестициде и антибиотике којима је прскан. Стручњаци, међутим, кажу да су кромпирови мољци у ствари грицкали само лишће, па ГМ сорта није имала никакав ефекат осим приликом складиштења плодова. Да су мољци нападали немилосрдно сва поља са засађеним кромпиром, научници не би морали да приликом испитивања поља допремају стотине хиљада јединки кромпирових мољаца и пуштају их у поље да би видели да ли гризу, а што је иначе рађено и сакривено од медија и јавности.

Сада свака ћелија овог ГМ кромпира садржи антибиотик Канамyцин, који је тако ушао у ланац исхране у Африци и који , познато је одавно, прелази у плаценту код трудних жена и тако и у фетус. И то је и сам производјач овог антибиотика одавно предочио свим трудницама означавајући га веома рискантним за њих. Али, “хуманитарци” су то игнорисали.

УСАИД је познат и по пласману разноразних високотоксичних вакцина у Африку, где су мета посебно деца и жене, а на Филипинима је избио скандал када је откривено да је овај фонд стајао иза програма органичене стерилизације жена у два региона 2005. Многи од филипинских здравствених радника су радили истовремено са УСАИД и саInternational Planned Parenthood, који је отпочео програм контроле популације код католичких нација. Dr Ligaya Acosta, бивша заменица министра филипинског министарства здравља због овога је поднела оставку.

УСАИД данас „помаже” и српску пољопривреду

УСАИД последњих година „помаже” и српски агробизнис , веровали или не како би га учинио конкурентнијим на ЕУ тржишту. Да ли баш овим „хуманитарцима” можда треба захвалити што се данас кукуруз у Србији сеје на 60.000 до 70.000 биљака по хектару , док је раније то било 25.000 до 30.000. Превелики број биљака тако троши много више воде из земљишта, што је посебно опасно у време сушних периода какав смо имали 2012. Дакле, да ли овим „хуманитарцима” треба захвалити и за тешку загађеност кукуруза афлатоксином који онда ушао у ланац исхране животиња и људи?

Занимљиво је да се и у Србији пре две године напрасно појавио кромпиров мољац у пољима где га раније никада није било. Неки сељаци су уверени да им је кромпиров мољац стигао са новим увозним семеном кромпира.

УСАИД је веома присутан и на Косову и Југу Србије где се баве „реконструкцијом државне и локалне управе”, а посебно су фокусирани на „развој партнерства” међу општинама Прешево, Бујановац и Владичин Хан. Британска фирма „Lydian International Ltd.“открила је одавно знатне количине злата на Косову, као и других рудних богатстава.

Случај Хаитија и српска „мировњачка” срамота

И нама добро познати „хуманитарац” Бил Клинтон има свој „хуманитарни” фонд „Clinton initiative“. Уопште читава породица (супруга и ћерка ) су се специјализовали за фундраисинг од компанија и појединаца из читавог света, а посебно су им драги богати донатори из Кине где су из САД одливене стотине милијарди долара у инвестицијама како би кинески бизнис потопио америчке националисте који нису нашли или не желе да нађу заједнички језик са глобалистима из трговачког картела у Лондону. САД се иначе годинама одржава приливом новца са Далеког Истока и других делова света , док америчка привреда стагнира.

Након разорног земљотреса на Хаитију јануара 2010. године (за који је амерички Пентагон вероватно „интуитивно предосетио” да ће се догодити па су војне бродове за „спасавање” упутили у регион дан пре земљотреса), Клинтон је са ћерком одмах почео да прикупља новац и шаље пакете са храном и водом на Хаити.

Због великог броја невладиних организација које раде на Хаитију ова држава се у жаргону често назива и Република невладиних организација. НВО сектор је тако окупациона сила која пажљиво мотри да се Хаићани никада не отргну из ропства и од властелинске пљачке из Британије и Француске, како су једном умало успели исплативши им сва дуговања. Тако и две година након потреса око 360.000 Хаићана живи под шаторима и има само један оброк дневно. Земљотрес који је Пентагон „предосетио” убио је 250.000 људи , а колера убила још 7.750 након што су стручне „хуманитарне” УН јединице преузеле санитарно обезбеђивање читавог региона.

По неким проценама око 3 милијарде долара само у индивидуалним донацијама је ушло након 2010. године на Хаити и још 6 милијарди је прикупљено уз помоћ владе.

Анализе Центра за глобални развој о томе где је завршио сав новац закључиле су да је мање од 10 посто укупне суме отишло влади Хаитија, а мање од 1 посто отишао је организацијама и привреди. Читава једна трећина из укупног фонда је у ствари враћена донаторима и донаторским земљама како би им надокнадила њихов сопствени цивилни и војни учинак у овој катастрофи. Већина остатка новца је остала међународним невладиним организацијама и њиховим приватним уговарачима у разним пословима.

Стотинама хиљада људи који су остали бескућници тзв. “међународна заједница” је саградила једва 5.000 нових домова. Упркос чињеници да су криминал и убиства на Хаитију процентуално око 6,9 на сваких 100. 000 становника (стопа у Њу Орлеансу је 58), велика сума новца је потрошена на”безбедност” тј. оружене снаге УН које Хаићани никада нису желели на свом тлу. Годишњи буџет ове “миротворачке” и “безбедњачке” УН мисије (у којој су на своју срамоту учествовали и припадници МУП-а Србије у оквиру снага Minustah) за 2012-2013. износи око 644 милиона долара, а само он би покрио градњу чак 58 000 јефтиних кућа које би задовољиле потребе хаићанских бескућника.

Како добити на поклон државно земљиште

Многе хуманитарне фондације се у Београду налазе на локацијама у центру града за које би нека профитабилна фирма, која плаћа порез, морала добро да плати, док они то не морају. При томе могу у Србији “хуманитарци” да обављају и неке привредне делатности, под условом да им у статуту стоји да је то “хуманитарни рад”. Могу разну робу увозити без царине, а порез на добит не плаћају ако је роба намењена у хуманитарне сврхе. Могу примати и давати поклоне у некретнинама, земљишту, новцу итд. Тако на пример задужбина Riharda Freliha, која има зграде у Добрињској и Македонској улици у самом центру Београда има и своју Фондацију Солидарности која окупља више разних хуманитарних фондова. Frelih је иначе био предратни јеврејски трговац житом који је био власник више магацинских простора широм Србије у којима је жито чувано.

Тако је у склопу Фондације Солидарности Србије основан и Центар за хипорехабилитацију близу Требиња у БиХ. У преводу то је рехабилитација помоћу коња и циљ Центра је тако да децу са инвалидитетом рехабилитује (нејасно како) помоћу коња. У сваком случају је ова фондација морала да за то има и земљиште и ергелу са коњима. Суоснивач овог Центра је веома занимљив лик на функцији владике у СПЦ-у за захумско-херцеговачку и приморску област, а познат је по духовном имену Григорије. Владика Григорије је иначе велики заљубљеник у фудбал, али и у бизнис као притајени или активни учесник у многим пљачкашким приватизацијама широм БиХ. Познат је и као поштовалац световног живота по кафићима и љубитељ је скупих аутомобила попут „Масератија”. Радо се моли Светој Богородици и посећује католичке молитвене скупове, па чак себе од миља назива бискупом.

Стављати инвалидну децу на коње је слично као када деци оболелој од канцера донирате компјутере или их подмећете под исцелитељску руку неке самозване инкарнације Исуса Христа. Али у овом случају је ипак било најважније доћи до земљишта за овај „хуманитарни” фонд. И ту им је помогао велики српски „патриота” Милорад Додик тако што је донирао државно земљиште, које је раније користила војска Југославије, епархији владике Григорија. А епархија је онда то великодушно уступила Центру за хипорехабилитацију при Фонду Солидарности у оквиру приватне задужбине Riharda Freliha. Да је нека компанија хтела да купи ово земљиште на Зупцима код Требиња морала би да издвоји велики новац и плати порез и остале дажбине, а што би све ушло у државну касу. Овако је то избегнуто.

Владика Григорије (де Торквемада) како га још називају по великом шпанском инквизитору, у једном тренутку је чак био велики и љутити критичар сумњивих послова Милорада Додика, док са њим није нашао заједнички бизнис.

Холивудски агенти преобучени у лоше глумце и редитеље

Као агенти илузионисти разних “хуманитарних ” фондова најчешће се ангажују славни глумци као и врхунски спортисти , који не могу добити врхунске уговоре са моћним произвођачима спортске опреме уколико не уступе своје име и ангажовање, али и део зараде (као рекет) у разне „хуманитарне” акције. Зато се сви спортисти који зарађују милионске суме нађу у улози “хуманитараца”.

УНХЦР од 2001. има као свој бренд Анђелину Џоли, католкињу, али је мање познато да је она и члан Комитета за иностране послове који је формално основала породица Рокфелер, а заправо је то политичка експозитура Лондона преко које се креира спољна политика САД. Џоли је тако јавно позвала Кину и Русију да искористе своје право вета и изврше притисак на Сирију. Она је 2003. године путовала и у Конго у пратњи обавештајца из Конга и члана Међународне кризне групе, Џона Прендергаста који је на вези са растућом армијом афричких “Отпораша” који с е врхунским психолошким операцијама окупљају у оганизацију “Save Darfur“. Џоли својим оскудним глумачким умећем игра у пропагандним холивудским филмовима који промовишу неопходност мешања ЦИА и САД у “хуманитарне” операције широм света (где има злата и нафте и сл.).

У Сарајеву је промовисала “свој редитељски” филм “Земља крви и меда”, којим се оправдава хуманитарна НАТО интервенција у Босни. Њену посету и интервју с а њом је пратила ТВ “Ал Џазира”, као бајаги “независна арапска телевизија”, која познато је увек има ексклузивне снимке и саопштења Ал Каиде (Al CIAde).

Уницеф има Миу Фароу, а УНХЦР користи и име Бена Афлека, такође агента који глуми глумца и који је управо преко “свог” филма АРГО америчкој наивној јавности показао зашто Америка мора што пре војно интервенисати у Ирану (који је приказан као велика опасност за Запад).

У овој холивудској агентури запослен је и Џорџ Клуни који се придружио Џону Прендергасту на промовисању помоћи Конгу коју им је послао лицемерни Нобеловац и “миротвоац” са бомбама – Барак Обама. Прендергаст, који је означен као “водећи амерички активиста за људска права” је претходно путовао око Судана и по читавој Централној Африци са тада већ изабраним будућим председником Руанде, Полом Кагамеом, кога данас у Африци називају западњачким Тројанским коњем и ратним геноцидним профитером. Он сарађује и са “хуманиратним” фондом Била Клинтона.

Ивона Живковић

Извор: IvonaZivkovic.net