ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Силовање мозга и режимско отужно „србовање“

Нисам случајно последњи текст завршио апелом да, након свега, нико не може много да замери онима који изађу на косовске локалне изборе 3. новембра, али да, исто тако, нико не би смео да се љути или санкционише оне који притиску одоле и изборе бојкотују. („Јер било би заиста исувише сурово и страшно, и више него „маћехински“, ако држава Србија крене да кажњава, не сепаратисте, већ оне који желе да и даље буду њени грађани и њена деца“.) Наравно да је апел био узалудан и да се управо то догодило.

„Вучићев Косовски бој“ (Душан Рељић, карикатуриста листа “Сведок”)

Власт је добила ненадану пљуску од бирача на северу КиМ, а онда су изнервирани кренули да прете и да се свете. Стари је то властодржачки синдром. Али чини се да је актуелни режим чак и брже од својих претходника оболео од потенцијално смртоносне вере у сопствену пропаганду. Па су тако сладуњаву слику коју им сервирају сопствени удворички медији, на пример, о томе како сви Срби на северу Косова – сем неколицине корумпираних и заведених око Марка Јакшића – просто обожавају своју владу и њене чиновнике (са акцентом на Вучића и Вулина) и верују им више него својим очима, заменили за стварност. А онда су се страшно наљутили (или, шојићевски речено – били „изненадјени и увредјени“) када се испоставило да је „реалност на терену“ много другачија од те идиличне и нереалне слике.

Мислим да дословно нико не верује у званичну режимску верзију догађаја у Косовској Митровици. А неће веровати ни они који – сломљени и убијени у појам – на крају ове тужне епизоде ипак буду изашли на поновљено северномитровачко гласање.

Можемо затварати очи и окретати главу – или чак окривљивати „оне доле“ и њихове лидере што се стално нешто буне и „стварају немир и хаос“. Али страшна је ова хајка која се од прошле недеље води против Срба са севера КиМ. Страшна је бруталност са којом се то ради, и још је страшнија комбинација одобравања и равнодушности са којом највећи део јавности то посматра.

Људи у остатку Србије су у највећој мери необавештени о ономе што се тамо дешава и каквим су притисцима последњих месеци изложени они који се противе Бриселском споразуму и његовој централној интенцији и смислу – укидању институција Србије и „мирној реинтеграцији“ севера покрајине у уставни и правни систем Приштине. Тек понека информација се пробије с муком и даје на кашичицу, ваљда да се не би „узнемиравала јавност“ и реметио мир на „фарми Великог брата“ званој Србија. Али то су дословно тек капи воде у српској медијској Сахари. И зато би требало много више од једне колумне да се макар само поброји и у најкраћем одговори на све неистине, замене теза, спинове и фалсификате који су изречени поводом избора 3. новембра.

– Да, поједини заговорници бојкота су сигурно звиждали и добацивали онима који су на гласање излазили и то, поштено говорећи, јесте нека врста психичког притиска и непријатности. Али шта је то спрам вишемесечне медијске тортуре и цензуре којој су Срби са севера Косова били изложени? Шта рећи о правом медијском и политичком погрому против тамошњих лидера који – то је сада потпуно очигледно – представљају већинско мишљење становништва на северу Косова? А да и не говоримо о  набилдованим страначким специјалцима из централне Србије и жандармима у цивилу који су данима шпартали митровачким улицама и кафићима. И да не говоримо о директорима тамошњих јавних предузећа који организовано, под претњом отказа, приводе раднике на гласање.

– Једна од највећих неистина које су се могле чути јесте да је позив на бојкот „поделио“ тамошње Србе. Напротив. Срби са севера КиМ су били веома јединствени у одбијању интеграције у косовски систем и веома несклони да изласком на косовске локалне изборе ту интеграцију признају и потврде. А најстрашније их дели власт која је ради свог интереса и прибављања накнадног покрића за потпис бриселске капитулације употребила све своје ресурсе да их, милом или силом, на те изборе натера. Да не говоримо о додатном цепању српског корпуса које се спроводи тиме што се отпадницима од „државне политике“ проглашавају не само бојкоташи, него и они који би гласали за неку другу српску листу, сем оне – узгред, персонално доста проблематичне и „танке“ – иза које је стала београдска власт.

„Изађите на поновљене изборе ако нећете да вам градоначелник буде Албанац.“ Ово је ем лицемерно, ем политички некоректно и недостојно  жестоких (новопечених) европејаца и мултикултуралиста у које су се наши властодршци у међувремену претворили. Као прво, неће бити Албанац – то је чак и Ивица Дачић признао – јер би то било неодрживо решење које не одговара чак ни Приштини и Бриселу, него ће избори пропасти, као што би и иначе пропали на целом северу да се Београд није оволико мешао и притискао. (Дакле, не ради се о томе да се спасава српска ствар на Косову, већ о томе да власт спасе свој „образ“ и свој кредибилитет пред саговорницима у Бриселу, Берлину и Вашингтону, то јест, да покажу да „контролишу ситуацију“ и да су у стању да испоруче оно што су обећали.) Као друго, па шта и да буде Албанац (или „Тачијев Србин“)? Да ли је то заиста од тако драматичног значаја уколико се већ самим чином позива и изласка на изборе прихватило да им је председник (који је те изборе расписао) Атифете Јахјага и да им је премијер Хашим Тачи и да за њих важи устав и закони Косова?

Није ли, најблаже речено, отужно ово режимско „србовање“ и игра на националну жицу од стране оних који су последњих годину дана учинили тако много на заокруживању косовског „суверенитета“ и „територијалног интегритета“? Уосталом, Срби на северу су до јуче имали своје легалне и легитимне представнике, органе и председнике општина – па их је власт у Београду ономад све распустила и укинула, сходно преузетој обавези имплементације Бриселског споразума.

– И коначно, најважније и најперфидније: „Не може седам милиона Срба да буде талац њих 20 хиљада“ (после је, ваљда ради веће убедљивости, бројка спуштена на десет хиљада). А колико би их било довољно? 50 000? 100 000? Три и по милиона? Није ли то логика капоа у конц-логору. („Уђите мирно у камион-жицу-комору, да не би настрадали сви остали“.) Није ли то мафијашка уцена? Није ли то пилатовско „прање руку“ од свог народа и од сопствене одговорности? Није ли то фолирање? И, коначно, шта год да је, какве то има везе са слободом, демократијом, владавином права и било какавим изборима?

Ђорђе Вукадиновић   

Извор: НСПМ

Advertisements

Information

This entry was posted on 15. новембра 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: