ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Патократија

Патократија је систем владавине створен од стране мале патолошке мањине која преузима контролу над заједницом нормалних људи.

У патократији све водеће позиције (од сеоског начелника, преко управника задруга, да не помињемо руководиоце полицијских јединица, снаге специјалне полиције и активисте патократске партије) морају бити попуњене појединцима са одговарајућим психолошким девијацијама, које су по правилу наслеђене. У сваком случају, овакви људи чине мали проценат популације и то их чини вредним за патократе. Не може се рачунати са њиховим интелектуалним или професионалним способностима јер је теже наћи људе са супериорнијим способностима. После неколико година трајања оваквог система сто процената свих случајева суштинске психопатије је укључено у патократске активности; они се сматрају најлојалнијима, иако су неки од њих некада на неки начин били активни на другој страни.

Под таквим условима ни једна област друштвеног живота се не може развијати нормално, била то економија, култура, наука, технологија, администрација итд. Патократија прогресивно паралише све. Нормални људи морају да развију ниво стрпљивости ван схватања било кога ко живи у друштву нормалног човека, само да би објаснили шта да ради и како да ради неком ограниченом медиокритету од тих психолошких девијаната, који је постављен да руководи неким пројектом, који нити може да разуме, још мање да њиме управља. Ова специјална врста педагогије – обука девијаната, док се истовремено избегава њихов бес – захтева много времена и велики труд. Чак и уз такав напор патократија се прогресивно намеће свуда и заглупљује све.

Они људи, који су на почетку сматрали оригиналну идеологију атрактивном, најзад долазе до сазнања да у ствари имају посла са нечим сасвим другим што је заузело њено место под старим именом. Разочарање, које доживљавају бивше присталице идеологије, је екстремно горко. На овај начин ће намера патолошке мањине, која покушава да сачува власт, бити угрожена заједницом нормалних људи, чија критичност наставља да расте.

Због тога, да би умањили опасност од угрожавање своје моћи, патократе морају да примене све методе терора и бруталну политику против појединаца познатих по њиховим патриотским осећањима и војној обуци; користе се и друге „индоктринарне“ активности као што су оне које смо приказали. Појединци са недостатком осећаја да су повезани са нормалном заједницом постају неизбежни у свим овим активностима. Поново, први фронт у тим активностима чине случајеви суштинске психопатије, праћени онима са сличним аномалијама и најзад људима одбаченим од друштва из разлога расних или националних разлика.

Феномен патократије дозрева током овог периода: изграђен је екстензиван и активан систем индоктринације са на одговарајући начин обновљеном идеологијом, преносник или тројански коњ, конституисан у сврху патологизације мисаоних процеса појединца и заједнице. Циљ – деловање на људски ум тако да отелови патолошке начине доживљаја и обрасце мишљења и да трајно прихвати овакву владавину – никада није отворено признат. Овај циљ је условљен патолошким егоизмом и могућност за његово испуњење се патократама чини не само нужним, већ и изводљивим. Због тога хиљаде активиста морају учествовати у овом послу. У сваком случају, време и искуство потврђују оно што су психолози давно могли предвидети: целокупан учинак производи резултате тако лимитиране да подсећају на Сизифов посао. Он једино резултира у производњи општег гушења интелектуалног развоја и дубоко укорењеног протеста против срамне „хипокризије“. Творци и извршиоци овог програма нису способни да разумеју да је пресудан фактор, који њихов рад чини тешким, фундаментална природа нормалног људског бића – већина.

Читав систем силе, терора и насилне индоктринације, или радије патологизације, се на овај начин показује дејствено неподесан, што код патократа проузрокује не малу меру изненађења. Реалност ставља знак питања на њихово уверење да овакве методе могу променити људе на овако фундаменталан начин да би они коначно могли да препознају овакав патократски начин владавине као „нормално стање“.

Током почетног шока друштвене везе између нормалних људи бледе. Пошто је ово преживела, надмоћна већина људи почиње да манифестује свој сопствени феномен психолошке имунизације. Друштво истовремено почиње да сакупља знања о субјекту нове реалности и његовим психолошким својствима.

Људи полако почињу да препознају слабе тачке оваквог система и користе могућности за прављење сврсисходнијих аранжмана за свој живот. Почињу да дају једни другима савете у том смислу, обнављајући на овај начин осећај друштвене повезаности и узајамног поверења. Јавља се нови феномен: јаз између патократа и заједнице нормалних људи. Потоњи имају предности талента, професионалних способности и здравог разума. Они дакле држе неке од веома повољних карата. Патократија најзад схвата да мора да пронађе неки модус вивенди или везу са већином у друштву: „Напокон, неко треба да обавља посао за нас.“

Постоје и друге потребе и притисци, које патократе осећају, поготово из света споља. Патолошка бестидност се некако мора сакрити од света, јер би препознавање девијантне владавине од стране света била катастрофа. Само идеолошка пропаганда би била неадекватна маска. Примарно у интересу нове елите и њених експанзионистичких планова патократска држава мора да одржава економске везе са земљама нормалног човека. Патократска држава стреми да добије међународно признање као извесна врста политичке структуре; и она гаји бојазан да ће бити препозната у терминима праве клиничке дијагнозе.

Све ово утиче да патократе теже да умање меру терора, спроводећи извесне козметичке захвате над својом пропагандом и методама индоктринације, и да се погоде са заједницом да она аутономно контролише неке од маргиналних активности, посебно у вези са културним животом. Нешто либералнији патократи не би бити несклони да заједници пруже известан минимум економског просперитета да би редуковали ниво раздражљивости, али их њихова сопствена корупција и неспособност да управљају економијом омета да то учине.

И тако ова велика друштвена болест наставља да се креће ка новој фази: методе активности бивају блаже и постоји коегзистенција са земљама које имају структуру нормалног човека.

Било који психопатолог ће се, проучавајући овај феномен, сетити стања или фазе прикривања код пацијента који покушава да игра улогу нормалне особе, кријући своју патолошку реалност, иако се стање његове болести или абнормалности наставља. Због тога ћемо употребити термин „прикривена фаза патократије“ за околности у којима патократски систем наставља чак много вештије да игра улогу нормалног друштвено-политичког система са „другачијим“ доктринарним институцијама.

У овој фази нормални људи у земљи, којом владају патократе, постају резистентни и прилагођавају се ситуацији. Према свету споља ову фазу карактеришу изразите понорогеничке активности. Патолошки материјал се исувише лако може инфилтрирати у друга друштва, посебно у она примитивнија, и сви начини патократске експанзије су олакшани због смањења здраворазумске критике дела нација на територији експанзије.

У међувремену, у патократској држави активна структура владе остаје у рукама психопатских појединаца и суштинске психопате играју главну улогу, поготово током фазе прикривања. У сваком случају појединци са очигледним патолошким обележјима морају да буду уклоњени из одређених сфера активности: наиме, са политичких положаја који су међународно изложени, јер би такве личности могле одати патолошки садржај феномена. Ограничене су могућности појединаца са очигледним патолошким обележјима да дођу на на неки дипломатски положај или да у потпуности буду упознати са политичком ситуацијом у земљама нормалног човека. Сходно томе, појединци изабрани за такве позиције поседују мисаоне процесе сличније свету нормалних људи; у принципу они су у довољној мери повезани са патолошким системом да би се обезбедила гаранција за лојалност. (Као Кондолина Рајз и Колин Пауел. Прим.уред.). Међутим, стручњак за различите психолошке аномалије може да разазна дискретну девијацију на којој је базирана ова веза. Други фактор на који треба обратити пажњу је велика лична корист коју овим квази-нормалним појединцима пружа веза са патократијом. Није чудо да је таква лојалност понекад варљива. Ово се посебно односи на синове типичних патократа, који, наравно, уживају поверење јер су одгајани у поданичкој покорности од малена: уколико им, захваљујући неким срећним генетским случајностима, нису својствене патолошке особине, њихова природа ће однети предност над образовањем.

Сличне потребе се јављају и у другим областима. Директор градње за нову фабрику је често неко ко је слабо повезан са патократским системом, али чија су знања важна. Када је погон једном покренут, администрацију преузимају патократи, који га често доводе до економске и техничке пропасти.

Војсци су такође потребни људи обдарени оштроумношћу и квалификацијама, поготово у области модерног оружја и ратовања. У одлучујућем моменту здрав разум може поништити резултате патолошког притиска. У таквој држави многи људи су принуђени да се прилагоде, прихватајући владајући систем као статус qуо, али га истовремено критикујући. Они испуњавају своје дужности окружени сумњом и конфликтом савести, тражећи стално другачији излаз о којем разговарају унутар кругова у којима влада поверење. У ствари, они бораве у чистиллишту између патократа и света нормалних људи. Недовољно поуздани људи су били и јесу фактор унутрашње слабости патократског система.

Накнадна питања сугеришу сама себе: шта се догађа са патократским системом ако мрежа разумевања међу патократама освоји власт у руководећим позицијама, које су међународне изложене? То се може догодити, посебно током последњих фаза овог феномена. Вођени својим карактером, овакви девијантни људи жуде за тиме, чак и уз ултимативни конфликт са својим сопственим животним интересом, тако да бивају уклоњени од стране мање патолошког, логичнијег крила владајуће апаратуре. Ови девијанти не разумеју да би у супротном настала катастрофа. Микроби нису свесни да ће бити живи спаљени или покопани дубоко у земљу заједно са човековим телом чију су смрт проузроковали.

Ако су много руководећих позиција заузели људи који не поседују довољно способности да осећају и да разумеју већину осталих људи, и који такође показују недостатке у техничкој имагинацији и практичним вештинама (способности неопходне да би се управљало економијом или политичким деловањем) – то онда резултира кризом у свим областима, како у земљи тако и с обзиром на међународне односе. Ситуација постаје неподношљива чак и за оне грађане који су били у стању да свију своје гнездо унутар релативно комфорног модус вивенди. Споља, друга друштва почињу веома јасно да осећају патолошки квалитет. Овакво стање ствари се не може одржати дуго. Човек тада мора бити приправан на чак и брже промене и мора се понашати са великом опрезношћу.

Патократија је болест великих социјалних покрета која прати читава друштва, нације и државе. Током људске историје она је проузроковала социјалне, политичке и религиозне покрете, као и одговарајуће идеологије, карактеристичне за то време и етнолошке прилике, и претварала их у сопствену карикатуру. Ово се јавља као резултат активности сличних етиолошких фактора у овом феномену, наиме, учешћа патолошких фактора у пато-динамички сличном процесу. Ово објашњава зашто су сви патократи на свету били и јесу тако слични у својим основним особинама. Истовремено лако налазе заједнички језик, чак и ако се идеологије, које их хране и које чувају њихову патологију од разоткивања, у многоме разликују. Идентификација овог феномена кроз историју и његова квалификација у складу са његовом правом природом и садржајима, а не у складу са датом идеологијом, која подлеже карактеристичном процесу карикатурализације, је посао историчара. У сваком случају, мора се разумети да је примарна идеологија несумњиво била друштвено динамичка и садржала креативне елементе, са друге стране она би била неспособна да за дуже време исхрани и сакрије патократски систем од препознавања и критике. Она би такође била неспособна да опскрби патолошку карикатуру средствима за постизање њених експанзионистичких циљева у спољном свету.

Дефинисање тренутка у коме се покрет трансформисао у нешто што можемо назвати патократијом као разултат понеролошких процеса је ствар договора. Процес је временски кумулативан и достиже тачку са које нема повратка у једном одређеном тренутку. Најзад се јавља унутрашња конфронтација са присталицама оригиналне идеологије, ударајући тиме феномену коначно печат патократског карактера. Нацизам је сасвим сигурно прешао ту тачку са које нема повратка, али је коначна конфронтација са присталицама оригиналне идеологије била предупређена тиме што су савезничке армије скршиле његову војну моћ.

.

Андреј Лобачевски

Из књиге: „Политичка понерологија“

Препорука:  “Људи од сламе” – политичке психопате

Advertisements

Information

This entry was posted on 23. новембра 2013. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: