ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Огњена Река

На икони Последњег Суда, видимо Господа нашег Исуса Христа како седи на престолу. Са Његове десне стране видимо Његове пријатеље, блажене мушкарце и жене, који су живели љубављу Његовом. Са Његове леве стране видимо Његове непријатеље, све оне који су свој живот провели мрзећи Га, чак и ако су наизглед били побожни и пуни поштовања. И онда, у средини међу ове две групе, излазећи из Христовог престола, видимо огњену реку која иде ка нама. Каква је то огњена река? Да ли средство мучења? Да ли то је енергија освете, која долази од Бога са циљем да смрви Његове непријатеље?

Не, ништа од тога. Ова огњена река, је река која „течаше из Едема натапајући врт, и оданде се делише у четири реке.“ (Пост. 2:10) То је река благодати Божије која је појила Светитеље Божије од самог почетка. Речју, то је проливање љубави Божије према Његовим створењима. Љубав је огањ. Свако ко воли зна ово. Бог је Љубав, Бог је и Огањ. Огањ прожима све оне који по себи нису огањ, топећи сјајно и сијајући све оне које су по себи ватра. (Јев. 12:29)

Бог се пуно пута појављивао као огањ: Аврааму, Мојсију у пламеном грму, народу Израиља показујући им пут у пустињи, као огњени стуб ноћи и као светлећи облак дању, када је Он покрио пребивалиште славом Својом. (Изл. 40:28,32), и када је пустио огањ на сабор на планини Синај. Бог је откривен као огањ на планини Преображења, а Он је рекао да је дошао да „баци огањ на земљу“ (Лука 12:49), то јест, љубав, јер Свети Јован Лествичник каже, „Љубав је извор огња“ (поука 30).

Грчки писац, Фотије Контоглу рекао је на једном месту, да је „вера огањ, и даје топлину срцу. Дух Свети је сишао на главе Апостола у облику пламених језика. Два ученика, када им се Господ открио, рекла су „Зар није горело срце у нама, док је говорио са нама на путу? Христос пореди веру са „свећом која гори“ Свети Јован Претеча говорио је у својим проповедима да ће Христос крстити људе „Духом Светим и огњем“. И заиста, Господ је рекао „Дошао сам да бацим огањ на земљу, и како би Ми се хтело да се већ запалио!“ Најопипљивија особина вере јесте топлина; зато се говори о „топлој вери“ или „вери изазваној топлином“. Чак као карактеристична ознака вере служи топлота, док је сигуран знак неверја хладноћа.

„Да ли желиш да разумеш да ли човек има веру или неверу? Ако осећаш топлину да долази из њега – из његових очију, из његових речи, из његових поступака – буди сигуран да је вера у његовом срцу. Ако опет, осетиш хладноћу која излази из целог бића његовог, то значи да он нема веру, штагод он говорио. Он може да клечи, може смирено сагињати своју главу, може изговарати све врсте моралних поука, смиреним гласом, али све то ће донети хладан дах који ће пасти на тебе, да те скамени хладноћом.“

Свети Исаак Сирин говори да „је Рај Љубав Божија, у којој се садржи пуноћа свих блаженстава“, и да је „дрво живота, Љубав Божија.“ (Беседа 72)

„Не варај себе“, говори Свети Симеон Нови Богослов, „Бог је огањ и када је Он дошао на земљу и постао човек, послао је огањ на земљу, као што је Сам рекао; овај огањ креће да тражи материјал – то јест, расположење и намеру, то јест добро – да га обухвати и запали; и за оне у којима ће се овај огањ запалити, он постаје велики пламен, који досеже Небеса… овај огањ нас у почетку чисти од нечистота страсти, а онда постаје у нама храна и пиће и светлост и радост, и чини нас саме светлошћу, јер учествујемо у Његовој светлости“ (Поука 78).

Бог је љубећи огањ, и оне такав за све: добре и зле. Постоји, међутим, велика разлика у начину на који ће људи примити овај огањ љубави од Бога. Свети Василије је рекао да је „пламени мач постављен на вратима раја да чува прилаз дрвету живота; он је страшан и горећи невернима, али љубазно доступан вернима, изводећи их на светлост дана.“ Исти огањ љубави доноси дан онима који одговарају на љубав љубављу, а пали оне који одговарају на љубав мржњом.

Рај и пакао су једна и иста Река Божија, огањ љубави који грли и покрива све истим благотворном вољом, без икаквих разлика или дискриминација. Иста животворна вода је вечни живот вернима и вечна смрт невернима; за прве је она елемент живота, за друге средство њиховог вечног угушења: рај за једне, пакао за друге. Не сматрај ово чудним.

Син који воли оца, осећаће се срећним у очевом загрљају, али ако га не воли, очев загрљај ће представљати мучење за њега. Ето из ког разлога је када волимо човека који нас мрзи, то слично изливању запаљеног угља и врелог пепела на његову главу.

„Говорим“, пише Свети Исаак Сирин, „да они који пате у паклу, пате јер су окружени љубављу… Потпуно је погрешно мислити да су грешни у паклу лишени љубави Божије. Љубав је дете познања истине, и она се неоспорно дарује свима. Али моћ љубави делује на два начина: мучи грешне, док у исто време усхићује оне који су живели у складу са њом.“ (Беседа 84).

Бог је љубав. Ако заиста верујмо у ову истину, знамо да Бога никада не мрзи, никада не кажњава, никада се не свети.

Као што Авва Амон говори, „Љубав никада не мрзи никога, никада не укорава никога, не осуђује никога, никада не жалости никога, не гнуша се никог, ни верних ни неверних, ни туђина, ни грешника, ни блудника, нити било кога нечистог, већ управо су грешни, слаби и немарни, ти које он више љуби, осећа бол ради њих, жалости се и оплакује их, и осећа саосећање према порочнима и грешнима, више него према добрима, опонашајући Христа Који је звао грешне, јео и пио са њима.

Из овог разлога, показујући шта је стварна љубав, Он је учио говорећи, „Постаните добри и милостиви као ваш Отац Који је на Небесима“ и као што Он даје дажд праведнима и злима и чини да сунце обасјава зле и добре, тако и онај ко има стварну љубав, право саосећање и моли се за све.“

✞ ✞ ✞

Ако је сада неко збуњен и не разуме како је могуће љубави Божијој да учини икога веома изопаченог и јаднпг и чак упаљеног као да је у пламену, нека размисли о старијем брату у причи о блудном сину. Зар није био на имању свога оца? Зар му није све на имању припадало? Зар није имао очеву љубав? Зар није сам отац дошао да га моли и преклиње, да уђе и да учествује у радосном весељу?

Шта га је учинило јадним и шта га је палило унутрашњом горчином и мржњом? Ко му је одбио било шта? Зашто није био радостан због повратка брата? Зашто није имао љубав ни према свом оцу, нити према свом брату? Зар не, због свог изопаченог, унутражњег расположења? Зар није остао у паклу због тога? И шта је био овај пакао? Да ли је то било неко одвојено место? Да ли су тамо постојале неке направе за мучење?

Зар није наставио да живи у очевој кући? Шта га је довојило од свих радосних људи у кући, ако не његова сопствена мржња и горчина? Да ли је његов отац, или чак његов брат престао да га воли? Зар није управо сама ова љубав била та, која је стврдњавала његово срце све више и више? Зар није радост била та, која га је учинила тужним? Зар није мржња горела у његовом срцу, мржња према оцу и брату, мржња према љубави његовог оца према његовом брату и мржња због љубави брата према оцу?

Ово је пакао: одрицање љубави; узврађање на љубав мржњом; горчина при виђењу невине радости; бити окружен љубављу и имати мржњу у срцу. Ово је вечно стање свих проклетих. Они су сви веома вољени. Они су сви позавни на радосно славље. Сви они живе у Царству Божијем, на Новој Земљи и Новим Небесима. Нико их не избацује.Чак и када би хтели да оду, не би могли одлетети са Божије Нове Творевине, нити се сакрити од Божије нежне, љубеће свеприсутности. Њихова једина алтернатива би, можда била, да оду од браће и траже горко одвајање од њих, али они се никада не могу одвојити од Бога и Његове љубави. И шта им је још ужасније, је то да у овом вечном животу, у овој Новој Творевини, Бог је све Његовим створењима.

Као што Свети Григорије Ниски говори, „У садашњем животу ствари са којима имамо везе су бројне, на пример: време, ваздух, место, храна и пиће, одећа, сунчеви зраци, светлост лампи, и друге неопходности живота, од којих ниједна, колико год да их је, није Бог; то блажено стање коме се надамо јесте да немамо потребу ни за једном од ових ствари, већ ће Божанско Биће бити све, и уместо свега тога нама, он ће давати Себе сразмерно према свакој потреби тог постојања.

Јасно је, из Светог Писма да Бог постаје достојнима и место, и дом, и одећа, и храна, и пиће, светлост, и богатство и царство и све што се може помислити и назвати што чини наш живот срећним.“(„О души и васкрсењу“)

У новом вечном животу, Бог ће бити све створењима Својим, не само добрим, већ такође и злим, не само онима који Га воле, већ исто тако и онима који Га мрзе. Али како ће они који Га мрзе, поднети да добијају све из руку Онога, кога презиру? О, какво је то вечно мучење, какав вечни огањ, какво шкргутање зубима!

„Идите од Мене, проклети, у вечан унутрашњи огањ мржње“ говори Господ, јер Ја сам био жедан ваше љубави и ви Ми је нисте дали, био сам гладан вашег блаженства и ви Ми га нисте понудили, био сам заробљен у Мојој људској природи, и нисте дошли да Ме посетите у Мојој Цркви;

Слободни сте да идете где ваше изопачене жеље хоће, даље од Мене, у мучећој мржњи ваших срца, која је страна Мом љубећем срцу, које не познаје мржњу ни према коме. Идите слободно од љубави у вечно мучење мржње, непознато и страно Мени и онима који су са Мном, које је припремљено слободом за ђавола, од дана када сам створио Своја слободна, разумна створења.

Али где год отишли у тами ваших срца, Моја љубав ће вас пратити као огњена река, јер без обзира шта је ваше срце изабрало, ви јесте и вечно ћете наставити да будете, деца Моја.

Александар Каломирос

Из брошуре: „Огњена Река“

Advertisements

Information

This entry was posted on 25. новембра 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: