ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Бесплатан сир је само у мишоловци

 

images

Размишљања Руса о Косову и Метохији

Догађаји који се у последње време дешавају на српском Косову и Метохији, у Русији нису најбоље медијски пропраћени. За то постоје објективни разлози. Ниме, званични српски медији који су много писали о изборима у самопроглашеној “републици”, су “политички коректно” заобишли корене проблема тако да је обичном руском читаоцу прилично тешко да разуме суштину онога што се дешава.

За просечног Србина, став према том питању је јасан – “Косово је Србија”. Тај став је дубоко укорењен у народном сећању, Косовска битка је епохални догађај који је као велика звезда водиља одредио вектор у коме ће се одвијати историја земље, формирајући оно што читав словенски свет назива “српством“. То су особине које су, сродивши наша два народа, у свим временима правим значењем испуњавале заветне речи: “Руси и Срби су заувек браћа”.

А шта се сада дешава? Како на ово питање сада одговарају обични бирачи који су далеко од политике а како извршиоци судбине, народни представници? Да ли они мисле о Косову и Метохији? Како Руси могу разумети шта се дешава ако се чак и у информативним емисијама на телевизији, овај део територије Србије неретко назива „републиком“, а понекад чак и “државом”? Шта се збива у глави обичног човека када чује да се 106 земаља света, заборављајући на норме међународног права, изјаснило за признавање “независности Косова од Србије” …

Руски човек, који дубоко верује у моћ писане речи, тешко може да схвати да за, нове “домаћине” светског уређења, Повеља УН – више није закон. Међутим, треба потсетити да став 4, члана 2 овог документа пружа доказе о кршењу принципа територијалног интегритета Србије: “Сви чланови ОУН се у својим међународним односима уздржавају од претње силом или употребе силе како против територијалног интегритета или политичке независности било које државе, тако и на било који други начин који је у супротности са циљевима Уједињених Нација”.

Да – данашња Србија није предратна Југославија, пре рата који је променио не само административну структуру Балкана, већ и потресао његове моралне темеље.

Парадоксално је што је део данашње омладине и политичара у структурама власти окренут ка западу који их је бомбардовао, а не ка истоку који их је бранио. За њих је запад “занимљив, разуздан и демократски”. Можда су људи који имају такво мишљење у нечему и у  праву. Земља која је уморна од бесконачних политичких и економских превирања жели стабилност и мир. Али, запад показује једну, само споља сјајну, слику живота… живота без невоља и брига о сутрашњем дану, не указујући  притом на цену коју за то треба платити… И ту се треба сетити велике народне мудрости да је “бесплатан сир само у мишоловци “.

Србија је велика земља чија је историја вредна поштовања, земља са славном културом, традицијом, богата земља која рађа паметне и вредне људе. То је сасвим довољно да се подигне пољопривреда, да се поврати пређашња снага индустријског сектора и да се земља подигне на сасвим други ниво. А за то је потребно интегрисати не само економију и културу Запада, потребно је пружити руку традиционалним пријатељима и партнерима у Русији, Кини и Индији. Али, “под каменом који лежи вода не тече“  – а кратковиди политичари ни те народне мудрости не желе да се сете.

Понекад ми је жао оних који не разумеју шта имају и шта губе у својој домовини. И нема оправдања за њихову кратковидост, за свесну или несвесну глупост у неразумевању почињених дела када је судбина земље у питању.

Нама је тешко да проценимо ниво и организацију савременог образовања у Србији, али једна ствар је очигледна – на велику жалост, као и у Русији, оно деградира. То значи да са падом нивоа образовања опада и осећај за правду. И просечан грађанин, уместо да здраво поима, размишља и делује, одједном почиње да верује у бајке политичких руководилаца, менаџера који су им дошли у кућу са једним слоганима а засели у њој са потпуно другачијим!

Ми верујемо да сваки Србин, као сваки нормалан човек, зна да “не можеш ући у туђ манастир са својим Уставом”…  Да, сада је Устав прекршен, а садашња власт то разуме. А можда и не разуме…

Још једна победа Запада у идеолошком рату – већина омладине или не жели, или се претвара да не зна историју своје домовине. Не можемо а да се не сетимо пророчких речи које је још у XIII веку изговорио Свети Сава, духовни отац српског народа: “А ми, Срби, … судбински смо предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку и да признајемо изнад себе само Царство Небеско, а на земљи – никога!”

Па шта се сада дешава? Да ли су наша браћа заборавила своју историјску мисију?

Несумњиво, Србија данас, изнурена тешким годинама оскудице, je веома слаба у поређењу са Западом. Али имамо једно питање и за владајућу елиту и за обичног српског бирача: Да ли ви заиста верујете да је овај бесконачан низ проблема настао само због догађаја из последњих ратова?

У једном од наших претходних чланака, “Како је то било” писали смо о округлом столу који је одржан у априлу 2013. у згради Државне Думе Руске Федерације, коме су присуствовали чланови Народне Скупштине Републике Србије, српски новинари и јавне личности. То је било пре скоро пола године, али сећање нас враћа на догађаје током те посете због тога што се оно што је речено некако не може повезати са ликом српског патриоте.

Тако је Милош Алигрудић, председник Одбора за иностране послове Народне скупштине, рекао: “Желимо да се састајемо чешће, барем једном годишње, да дискутујемо о актуелним темама и питањима. И тема о којој смо говорили,  о улози Србије у Европи и на Балкану, је за нас веома важна. Нама је веома важно да имамо разумевање и сарадњу са Русијом. Србија треба да инсистира да посредник у том питању буде непристрасан”. По мишљењу Милоша Алигрудића: “Уједињене Нације спроводе своје специфичне циљеве, амбиције и интересе. Са своје стране, Европска унија диктира Србији своје услове, што је довело до једнополарне слике. Сваки разуман човек зна и разуме да када један тас ваге претеже, ту не може бити објективног мишљења.”

Поставио је Господин Алигрудић и питање заштите интегритета Србије. Према његовом мишљењу Русија није у право време ушла у сукоб. И “Као коначан исход, имамо оно што имамо. Ми схватамо да ћемо, ако прекинемо свој пут ка Европској унији, имати више штете него користи.” Сада, након октобарских избора на Косову ово звучи, у најмању руку, двосмислено.

Доследнији у свом стремљењу ка Западу је био члан Одбора за спољне послове Невен Цветичанин. Према његовом мишљењу, Србија мора да сарађује са НАТО-ом јер је она “сувише мала да води светску политику” и да “ми не желимо да будемо Северна Кореја.” Тврдећи да јепотребно бити прагматичан, и да тек након добијања датума за улазак у ЕУ, треба да ради на овој позицији: “Србији не треба рат, њој је потребан мир. Србија треба да постане Швајцарска на Балкану. Било би лепо ако бисмо били неутрални партнери.”

Па, опет, “бесплатан је сир само у мишоловци”, и није важно да ли је сир швајцарски…

Тешко је коментарисати речи Александре Ђуровић – члана Одбора за спољне послове: “Пут у Европску унију и сами услови за приступање европским интеграцијама су прихватљиви за нас. То нам је потребно, то је исправно и ми ћемо покушати да решимо ова питања што је могуће брже.”

Хтела бих једно да питам – да ли су ове исте речи говорили народни посланици и током своје предизборне кампање? Сада није потребно расправљати о томе – да ли је априлска посета била “куртоазна посета или посета ради размене искуства”.

По свој прилици, оцена те посете мора да буде строга и недвосмислена. Делегати Скупштине су нам помогли да разумемо тужну истину: “Ми смо за себе све одлучили. Ми нисмо дошли да питамо ни да тражимо помоћ. Ми ћемо се предати. Ми не можемо да урадимо ништа, ми смо слаби.”

Ако је ово мишљење политичке елите, онда није изненађујуће што се српски патриота  политичар-националиста Војислав Шешељ више од 10 година налази у затвору Хашког трибунала са бесмисленим оптужбама за подстицање међуетничке мржње, подстрекавање на “геноцид, вршење убистава, мучење, прогон и злостављање несрба током распада Југославије.” Не чуди што се из дана у дан тај процес понижавајуће отеже, ни за јоту се не померајући напред, јер је Трибунал заузет разјашњавањем небитних детаља, као што је одређивање статуса оптуженог. У одбрану Шешеља, политичара који се дуги низ година доследно залагао за развијање братских односа са Русијом, скоро нико из српске јавности није проговорио ни реч.

Данас се нико не сећа ни помоћи коју је у своје време Томиславу Николићу указао Слободан Милошевић, српски лидер и патриота. Долазак на власт садашњег првог човека Србије је на много начина повезан са делима и политичким багажом покојног председника Савезне Републике Југославије. И опет ћути политичка елита… Живот иде даље? Све је заборављено?

Николић није млад политичар, зар је и он заборавио недавну прошлост? Не желим да мислим да је и он, попут неких других људи на власти који су заборавили своју дужност према свом народу, почео да живи по другим принципима, по другим правилима, по другим законима, да је постао политичар чији морал каже: “Ти си достигао Олимп, ти си становник Неба! Све што се може постићи већ је постигнуто, сада ништа више не треба да радиш, радуј се власти коју си добио”.

Али, авај, живот није лак, а нарочито није лак за политичара. У политици нема јагањаца, тамо су стари вукови, или вучићи који теже да то постану. Они посматрају, али и уче да „приме ударац“, а ако треба и да га нанесу. Сваки шеф државе морају да схвати да ако он није свестан потреба своје земље дубље и потпуније од других, ако не може да нађе и укаже на снаге, начине и средстава за реализацију задатака који стоје пред народом, онда његово место неће дуго трајати. Земља која је преживела бомбардовање, хуманитарну катастрофу и грађански рат не сме да заборави своје синове – родољубе. Историја то неће опростити, и она ће још о томе дати своју сурову реч.

Већ сада Томислав Николић има супарника, младог Александра Вучића. То је политичар са озбиљним амбицијама који, што није никаква тајна, стреми ка власти. И овде важи изрека нашег великог војсковођр Александра Суворова: “Лош је онај војник који не сања да постане генерал.”

Једина српска странка коју, по нашем мишљењу, колико-толико занимају, или су занимале, судбине националних јунака, је партија Војислава Коштунице. Али, на велику жалост, чак и она се постепено повлачи из заштите хашких затвореника, и мало ради за српске патриоте који чаме у тамницама Међународног суда за бившу Југославију.

Куда све ово води? Могуће је да у блиској будућности у Србији настане међупартијска криза, и да на политичку сцену дођу нове партије као што су “Двери српске” , “Источна алтернатива” исл., које ће окупити младе српске патриоте који не гледају равнодушно на судбину хероја, на историју и будућност Србије. Али када они дођу на власт, можда већ буде касно!

Имамо ли ми право да пишемо овако оштре речи? Можда да. Наш “Руски одбор за одбрану генерала Младића” постоји мање од годину дана. Али за то време је одржано више од 30 различитих састанака, путовања и активности усмерених на одбрану правних и легитимних интереса грађана Србије који су пали под жрвањ натовске машине за млевење.

Одбор и даље наставља да ради како би се обезбедило спровођење пуноправног и независног испитивања здравственог стања и пружање пуне здравствене заштите генералу Ратку Младићу и другим српским родољубима осуђеним пред Хашким трибуналом. Одбор, у складу са својим могућностима, пружа правне савете српским адвокатима о сложеним правним питањима која се односе на заштиту права српских родољуба.

Одбор је млад, и упркос активном деловању Павла Дорохина, његовог помоћника Сергеја Мељника и других сарадника и чланова Одбора, често се суочава са супротстављеним деловањем многих “подводних каменова”. Сада смо први пут поставили питање медицинског прегледа српских затвореника. Нећемо се зауставити у свом раду, и наставићемо активно деловање док не постигнемо позитиван резултат. Али постигавши овај циљ поћи ћемо даље јер је пред Одбором доста проблема које је потребно решити. Ми не покушавамо никога да увредимо, ми се трудимо да овим обраћањем кажемо нашим пријатељима Србима да нису сами! И наш Одбор може да уради много више ако нам ви у у томе будете помогли.

Сергеј Мељник, Извршни секретар “Руског Одбора за одбрану генерала Младића”
Наталија Пичурина, Члан “Руског Одбора за одбрану генерала Младића”

Извор: sv_melnik

Превод са руског и слика: СРБски ФБРепортер

Advertisements

Information

This entry was posted on 29. новембра 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: