ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Чување и вежбање ума

index

О вежбању ума

Неуздање у себе и нада у Бога су неопходни за духовну борбу, али су недовољни. Ако останемо само на њима, не само да нећемо извојевати победу, него можемо пасти у још веће зло. Зато поред њих морамо користити и друга духовна вежбања.

На првом месту долази вежбање ума и воље. Пре свега, чувај ум од незнања, јер му незнање не даје да види истину. Старај се затим да ум буде чист, те да тачно распознаје шта је потребно да се душа ослободи и да се украси врлинама. Ту чистоту ума можеш постићи на два начина.

Први је – молитва Светоме Духу да излије Своју божанску светлост на срце, што ће Он учинити, ако стварно будеш тражио Бога, трудио се да у свему живиш по Његовој вољи и ако се у свему будеш радо потчињавао саветима искусних духовних отаца, не предузимајући ништа пре него што их упиташ за савет.

Други је начин – посматрање ствари и удубљивање у њих ради оцењивања које су добре, а које рђаве; али не у оном смислу како о њима суди твоје осећање и свест, него како суди Дух Свети или реч Богом надахнутих књига Светога писма и духовних отаца и учитеља Цркве. А кад то оцењивање буде правилно, биће ти јасно да не смеш ни за шта сматрати све оно што воли и тражи слепи и изопачени свет. А то ће рећи да части, задовољства и богатства овога света нису ништа друго до таштина и пропаст за душу; да нам грдње и клевете, којима нас обасипа свет доносе истинску славу, а жалости овога света – радост; да је праштање и чињење добра непријатељима права великодушност – једна од најбитнијих ознака да је човек сличан Богу; да већом снагом располаже човек који презире свет, него онај који влада целим светом; да драговољна послушност представља већу храброст и већу чврстину духа, него победа и владање над царевима; да је смирено познање својих рђавих склоности, та било оне и најнезнатније, већма достојно похвала, него заузимање тврђава, побеђивање силних и наоружаних армија, веће него чињење чудеса и васкрсавање мртвих.

О чувању ума од некорисног знања и празне радозналости

Као што је неопходно чувати ум од незнања тако је потребно чувати га и од многог празног знања и радозналости. Јер ако се ум пуни многим знањем, не искључујући ту и сујетно, непотребно и штетно, постаће неспособан да сазнаје шта је добро за наше исправљање и усавршавање. Зато се према земаљским стварима које су дозвољене, али не и неопходне, мораш односити као да си већ умро. Усредсређуј свој ум у себе и држи га далеко од свих ствари овога света.

Приче о ономе што је било и знања о ономе што се догађа боље нека пролазе мимо тебе. Преврати у разним земљама боље нека буду за тебе као да их није било. Када баш и будеш имао прилике да чујеш о њима, радије заборави на то што брже можеш. Ево шта вели св. Василије: „Нека ти слушање вести из света буде горка храна, а слатке као мед поуке духовних људи“. Пророк Давид говори: Казиваху ми шале преступници закона, али оне нису као закон твој. Заволи да слушаш претежно о духовном, то изучавај и немој желети ништа да знаш осим Исуса Христа и тога распета (I Кор. 2,2), осим Његовог живота и смрти и онога што Он од тебе жели. Ако се тога будеш држао, чинићеш што је угодно Богу. А Бог воли душе које воле Њега и које се труде да извршују Његову вољу.

Интересовање за многе ствари је често плод гордости и храна за самољубље. То су само замке злог духа који, видећи да код неких постоји јака воља да живе духовним животом, покушава да их саплете радозналошћу и да тако овлада њиховим умом и њиховом вољом. Због тога убацује, особито онима који су способнији и склонији философирању, високе и дивне мисли. А они, заневши се задовољством да распредају о високим стварима, заборављају да чувају чистоту срца, да смирено мисле о себи и да савлађују страсти. Везани ланцима гордости и самоуверености стварају од свог ума идола и мало по мало долазе до уверења, а то и не примећују, да више немају потребе за саветима других, те у свакој прилици прибегавају идолу сопственог расуђивања.

То је врло опасна и тешко излечива болест. Гордост ума је гора од гордости воље. Јер ум је још у стању да излечи гордост воље, али када се он гордо увери да је оно што он мисли најбоље, ко ће га разуверити? Може ли послушати кога када је уверен да мисли правилније него ико други? А кад је то око душе, помоћу кога би човек могао увиђати и исправљати гордост воље, само ослепљено гордошћу и не може се излечити, ко ће излечити и вољу? И тада све бива у човеку растројено, те нема кога да стави мелем. Зато је, ето, потребно, да поведеш борбу против гордости ума, пре него што она узме маха. Устај против ње, обуздавај је и покорно потчињавај своје мишљење мишљењу духовника. Буди скроман из љубави према Богу, ако желиш да будеш мудрији од Соломона. Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свијету, нека буде луд да буде мудар (I Кор. 3,18).

.

Преподобни Никодим Агиорит

Из књиге: „Невидљива борба“

Advertisements

Information

This entry was posted on 12. децембра 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: