ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

“Дан шести” – Растко Петровић

Пишући о себи, Растко Петровић, 1942. године, у трећем лицу, каже: „Бежао је кроз Албанију, где је јео хлеб од буђи и где се грејао о туђе плећи… Могао си убити човека а да не одговараш, могао си умрети а да се нико на тебе не обазре… Видео је људе који су од глади, мучења, очајања, престали припадати људском роду, оне које су бацили у реку и оне који су већ трулели. Видео је хиљаде својих вршњака како бесциљно промичу кроз маглу, и како сваки час остављају за собом изнурене другове да умиру на друму…“ Албаније се, изгледа, ослободио тек кад је исписао роман „Дан шести“, назвавши га по библијској реченици: „И би вече, и би јутро, дан шести.“

Са јутром ветар, много јаче но јуче, брисао је просторе. Брз и јак ветар, скоро студен.

Пут је ишао поред речице. Мале цркве и џамије с ове или с оне њене стране. Воловске двоколице су с муком себи крчиле пут кроз одбачене канте у муљу, поломљене точкове, животиње које су се распадале, отечених трбуха, глатких, љубичастих и смрадних. Пси грозни, убрљани, излетали су из огромнога вола и, лајући, гонили један другог. Страшни, тешки задах трулежи. Ветар је час односио тај смрад у просторе, у баруштине са оне стране речице, час је обавијао њим сав овај закрчени пут. И тај смрад је постајао сад један други простор, кроз који се требало пробијати.

Стеван се узалуд трудио да се што пре извуче са овог места. Толико је био изморен, да би једва посрнуо неколико корачаја и опет стао. Није хтео да седне. Упорно, јогунасто није хтео да седне. Можда се више не би дигао. Стиснутих усана, намрштен, хтео је да стоји на ногама и стајао је на ногама. Ветар га је њихао, а људи који су пролазили погледали су га. Смрад трулих лешева упорно га је обавијао.

Велика, мршава куја стајала је на раздаљини и гледала га. Са обе стране пута лежали су Стеванови вршњаци. Они су били регрутовани, па пуштени, и сад су застали ту да се одморе. Лежали су изнемогло. Ишли су појединачно или у групицама, последњом снагом. Од оних из претходних дана остали су, с места на место, само лешеви, који су се одмах распадали. Пролазници су их покривали крпама, уколико је било крпа око њих. Викали су на псе када су се около шуњали. Нико то ипак није био у стању да гледа. У близини својих домова, Арнаути су загртали људске лешеве земљом, али даље… Неће се, ваљда, читава села бавити гробарством!

Стеван је запушио очи и нос рукама: тај грозни задах који је улазио чак до дна трбуха! И та грозна, грозна трулеж до дна трбуха! Цео је тај простор био огроман леш, утроба која се распада, кроз чије рупчаге фијучу ветрови. Повраћао је, али се притом није ни сагињао, ни скретао главом, ни спуштао руке с лица. Само мало љутог једа и киселина стомачних, од којих су метална дугмад одмах позеленела, и мало зеленог једа преко већ изеденог и скорелог језика, преко усана, које су се све више повлачиле са зуба.

Младићи су се држали један другом за раме, немилосрдни, безочни, уплашени, глава увучених у рамена. Бедних глава смањених као песнице. исцерених, спржених главица. Покушавали су да још корачају. Чврсто, чврсто, љутито, расрђено. Држати се јеткошћу и злобом. Тако саможиви и немилосрдни. Немилосрднији но што је и најнемилосрднији човек за време мира! О, да су се, онда, појавили дечаци, такви какви се Стевану чинило да су сада он и његови вршњаци, па да су тако пошли друмом, и тако себично, тако свесно гледали несрећу око себе, тако се мучили да све искористе за себе, сељаци би их ваљда, као гадне бесне псе, претукли батинама. Али да су, притом, још имали и оваква лица, сељаци се не би усудили ни да им приђу, већ би, бацајући батине и бежећи преко пољана, викали пренеражено.

Сада је све то било страшно далеко. Предратни сељаци били су и сами или мртви, или изгладнели или су остали, скривени по амбарима, на својим имањима; а њихово дечаштво, проведено у лудој трци преко Батал-џамије, мекушно, зло, анемично, није оставило трага за собом. Сада је значило нешто бити зао и гневан, бити јогунаст, опак. Рећи себи: нећу да седнем и не сести! Иако од јуче није био ништа окусио, и ноге му биле отечене, болне, а удови опијени, иако је јед навирао у грло, иако је ветар био јачи од њега. Стеван је упорно стајао. Повијен напред, да би се одупро, није хтео да падне, и онда није падао. То су биле његове последње наслаге наге: срyба на самог себе, на све, мржња. Да, да, огромна мржња што је све то тако у свету. Начинио је један корак, два, и онда је постојао стиснутих зуба, до бола, и до бедног и кратког даха.

Мршава се кучка налазила још ближе. Гледала је. Гледала је човека који стоји, право, исколачено, који сваких пет-шест минута начини корак-два. Није вртела репом. Није давала никаквог знака од себе. Издужене шије, непомична, гледала је Стевана право у лице. Осећао је неки ужас и неку мржњу према њој. Животиња тако ружна и тако мало умиљата.

До подне једва је прешао неколико стотина метара. Откако је свануло, тешко да је био превалио и пола километра. Налазио се на пола пута од Бушатија до Барбалушија. Видео је стално, исто толико јасно, последње куће првога села као и прве куће другог. Даље више није могао. Све његово јогунасто било је побеђено. Сео је, чак ни очајан, толико изломљен и уништен. У ствари није био сео, већ легао по једном бусену. Једино је главу држао усправно. У њој се још задржала упорност да не клоне.

Сада је повраћао скоро стално. Низ један угао усана цурила је пена измешана са једом. Нешто као растопљена, љута месечина – тако му је остала грозна успомена из снова или однекуд још даље од снова. И сузе су му текле, али без икакве везе са тугом. Мислио је само како да нађе нешто за јело. Стомак би му се тако мало смирио а снага се повратила. Могао би трезније да мисли и да прелази више простора.

Пас је легао близу њега и није га испуштао из очију. То је био неки други, прашњави пас, угасито сив, потпуно упалих слабина и видних ребара, куја која се више није неговала; није се чистила од трња и корова. Нарочито јој је реп био сасвим отрцан. Очи су јој биле влажне, крмељиве, црвене у угловима. Када би се спуштала ради одмора, не би полегла свим телом, ни полагала главу међу ноге, него се стално држала усправно, на предњим ногама, и њена глава, пуна сасушеног блата и траве, остајала би усправљена, упртога погледа.

Стеван је најзад задремао. Најпре је то нека огромна вода у коју тоне. Онда, испод ње, једна друга, па трећа… Нека риба својом дугачком руком хватала је за његово срце и стезала га. Није могао више да дише и то га је болело. Риба је имала дугу и страшну браду. Трулила је само с једне стране, и то је смрдело. Ипак се он трудио да примакне томе бар уста. Одједном, срећно је захватио зубима. Жвакао је. Не, то је жвакао само још неиспечену циглу. Глину. Избљује се. Чак и у сну!

Пробудио се. Још се тресао и зној му је цурио низ лице. Сав је био исквашен сузама. Пас је скочио и побегао напред, као да је био ухваћен у нечем што је смерао. Стеван је покушао да се дигне и да начини неколико корака. Двапут је поклекнуо, али се опет дигао. Ипак је прешао око сто корачаја и сео. Они што су пролазили поред њега нису могли да му помогну чак и када би их замолио, чак и када би на то пристали, пошто су се вукли исто тако исцрпени као и он. Затим је корачао још.

Даље су стајале неке воловске двоколице, а људи и жене вртели су се око њих. Још педесет корака донде! Стићи до њих пре него што опет крену. Можда би се ту нешто и могло добити, од људи који, сигурно богати и снабдевени, иду колима. Сада је корачао као да иде по конопцу. Брзо, сав уперен напред, с ногом пред ногу, једва одржавајући равнотежу. Ако би пао, знао је да се неће моћи да дигне.

Пошто су га отоци на ногама толико болели, најзад су утрнули. Видео је јасно да су колица растоварена, да је један точак, ваљда, испао. Људи су радили около, ковали нешто неком дрвеном пречагом. Жене, увијене у мараме, само су им сметале. Ствари су им лежале поред јарка: две-три омање бале увијене у пиротске ћилиме, yачићи са брашном или кукурузом, котарице у којима је, свакако, храна, чутуре са ракијом или водом. Гласови тих људи и жена били су пискави и несносни.

Стеван је гледао све то, процењивао и дрхтао. Био је у заносу, у правом неком усхићењу. Двојица су још пристигла, али су гледала само како се ради око кола. Папа-Катић је заобишао онда у блатиште и довукао се побаучке до корпи. Био је сав умазан блатом. Увукао је руку унутра и напипао разне влажне крпе и посуђе. Затим је познао испод руке облик, чврстину и рапавост.

Само је дотакао том руком и већ су у све делове тела навалили таласи усхићења. Скоро није могао да састави прсте од дрхтавице. Хлеб!

Цела се утроба одједном затресла. Требало је да то у њему престане, иначе никако неће моћи да склопи прсте. Усредсређивао је сву пажњу на то, сву своју вољу. И пре него што је успео да заповеди себи: „Смири се, смири се, стегни прсте… тако, тако!“ опет се налазио у блату. Држао је чврсто хлеб у рукама. Није му видео боју, толико га је ублатњавио.

Онда је сео и јео лагано, лагано. Залогајић по залогајић. Мучио се да сажваће. Зглавци вилица су му одмах утрнули. Није имао довољно пљувачке у устима. После неколико залогаја био је већ преморен.

Али и пас је био ту, сасвим близу, Стеван га је, најпре, заборавио, међутим, овај је оштро зарежао и покушао да лане. Хтео је да му човек да свој плен или бар да га подели с њим. Дрхтао је од љутине, али ипак није смео да приђе. Гледао је само у његове руке, и чим би их овај принео устима, расрђено би зарежао. Стеван је покушавао да га отера, бедним замахом руке, и то је било све. Пас се није ни мицао.

Остатак хлеба Папа-Катић је стрпао у недра и одмарао се. Потом се вратио на пут. Двоколице су биле већ отишле.

Сат доцније, отприлике, један аустријски аероплан летео је изнад пута сасвим ниско. Они који су се вукли нису начинили ниједан покрет да би се склонили.

Папа-Катић је само мислио како би било добро кад би нашао какву батину против паса. Али где?

Два сата доцније довукао се до цркве у Куклиду. Црква је била испод брега. Под отвореном стрејом лежало је већ пуно дрпаваца и гладница. Изгледало је да ће ноћ бити свежа. Стеван се најзад увукао где је било највише света и најтешње. Ноге су га жигале од умора. Изуо се, али су отоци онда још више болели, као да хоће сами да испуне собом сав простор, а да је сав он само језгро тих џиновских отока.

Пробудио се затрпан прњама и удовима осталих људи који су ту спавали. Проверио је првим покретом да ли је на њему још увек комад хлеба. Одбауљао је до чесмице, из које је цурио млаз. Опрао је мало руке и очи. Очи су му биле сасвим поднадуле, а ивице очних капака отекле. Нокти испуцали и плави. Натопио је хлеб у воду и сакрио се да га поједе.

Провео је целу ту ноћ међу људима, али никоме није упутио ниједну реч и нико се њему није ниједном речи обратио. Знао је да има да превали још двадесет и шест километара до мора: осам километара у правој линији, кад би се ишло преко брда и баруштина. Све је то сада значило огромну даљину.

Ишао је посустајући на сваком кораку. С једне стране пута се дизало брдо, а с друге је текла речица и ширила се непрекидна блатишта преко ње. Разрушене џамије, расклиматане арнаутске колибе, деца умазана у блато до очију, лешеви бачени у блатиште, утопљени сасвим. Једна рука или нога само из глиба…

Киша. Велика тешка завеса кише без краја. Био је сакривен испод неких врба. Ноге су му ипак биле мокре и заглибљене. Одећа натопљена до коже. Није више био човек, ни кокош ни човек. Ђубре!

Поред њега се налазио неко исто тако прокисао као и он скоро закопан у рупе испод корења. Задњи део тела био је укопао и само је главом и мокром косом вирио напоље. Гледао је у Папа-Катића и смешио се, болно, понизно, са неким извињењем. Скоро водена животиња. Киша му се сливала низ лице. Сањао је сан пса који га је пратио, или сан било ког пса.

Сено испод кола, у дну дворишта обраслог коровом; кухињска врата од кафане и гости који ноћу излазе зачас у двориште; један велики точак од кола, џиновскога изгледа, и месец између паоца. То, да је мали пас са грдним ушима, на улеглом, врућем и убалављеном сену, и да су поред њега друга три мала пса, дошла на свет у исти дан кад и он кроз исти излаз. Његова браћа, пуноглавци који миле један преко другог, ћушкају се, њушкају сено, длаку, меко и свилено крзно. Пијани од топлоте, збуњености и мекоће, једнако се преваљују један преко другог, цијучу и сањају. Кроз доњу половину џиновског точка виде они, ноћу, месечину, страшну, тајанствену, разурлану, опасну и чаробну месечину, а дању две грдне кокошке које кљуцају. Виде људе такође. Нарочито ноге великих људи, те ноге што се превију у коленима док руке баратају по њиховим малим псећим телима, гладећи их.

Онда једна велика кучка, њихова мајка. Леже свом силином на њих, пере их својим пространим рапавим језиком, односећи с њиховог трбуха брљеж, буве и сламке. Она има тако одлучан задах ноћне животиње. Ћушка их њушком, глади. Велика животиња! Пузају врућим изворима млека. Звер са хиљаду извора хране, хиљаду извора ноћи, месечине, тајни кроз те топле свршетке, тела, кроз те вруће тек почетке тела. То их везује за њу, за месечину, а нарочито за ноћ, то млеко што није дуго до реке која потиче с месеца. Њихова мати, извор месеца, чуварица месечине. Зато је тако смеона, разурлана, у режању. Један дечак долази и, чучећи код точка, говори заљубљено. Говори његовој мајци, њиховој мајци, као љубавник. Она га гледа свим својим ликом. Пламен бије из њених очију и длаке су јој усправне. Режи. Али он говори и његова рука се примиче и трза натраг, говори нежно њиховој мајци. Онда она полаже главу на шапе и, не обзирући се на њих, својим пространим језиком лиже дечакове руке, те руке пуначке, румене руке, упрљане од траве али које миришу још добро. На пекмез и на сланину. Она му лиже руке и гледа га очима пуним суза. Он вришти. Он је удара смело, победно, по њеном тврдом, чупавом челу. Гура јој прст у ноздрве и вуче је за уво. Она је луда од узбуђења. Она скаче од бола, али је луда од узбуђења и од покорности. Он је удара својим малим песницама по челу, и говори јој као љубавник, а онда је вређа и плази јој се. Али је она верна и маше репом, који је пун сламки и прашине и крпеља. Она је огромна, огромна, мати ноћи, чуварица месеца, извор ноћи. На њих више не мисли, чуварица месечине и извор и река ноћи. Дечак узима њен пород за уши и извлачи га из топлог скровишта, испод точка, и вуче га по дворишту. Она, мати месечине, трчи за њима, врти се около, скичи, моли за милост, вуче се по прашини, по корову ижђикљалом из калдрме. Она плаче гледајући свог сина, али не због сина, већ себе ради, она скаче и врти се по корову. Али га дечак односи. Њен син, њен син, њен син! У трећу кућу, у четврту, у пету, у кујну, одвлачи сина ноћи, даје му млеко из чанка, испод пећи, вуче га за реп. Тако је победан, а он, мали пас, тако га се боји. Онда почиње да га воли, Катић-пас да воли Катића-дечака, и не може да живи без њега и страх га је да мати не наиђе и да се не врти око њега и не тресе својим гломазним прашњавим репом. И тај је мали дечак такође Катић. Он је и мали пас и мали дечак који се с њим игра. Воли куче, вуче га за реп, и воли, као куче, тог дечка, и то је све укупно он. Стални оптицај љубави и јединства између њега-дечака и њега-пса. Он је два, и његове су личности одвојене и различите, а ипак су једно. Као пас боји се ове своје мајке, јер ће волети њега-човека и када не буде више хтела да зна за њега-пса.

И месечина је силазила у то својом чаробношћу. Хтео би да изиђе и да јој завапи, њој, грозној, бесомучној, куји светова. Играјући са малим псом опасну игру детињства и немилосрђа, љубећи га у влажне ноздрве, а онда ударајући га дршком од метле до исцрпљења. Као мали човек више не може да удара, као мали пас више не може да подноси ударце. Његова мајка Марица плаче. Она је давно умрла, али долази јецајући: „Ето“ шта си ти са јадном животињом учинио!“ Вуче га у мрачну собу, затвара га у низ мрачних ходника. „Ја сам месечина, ја сам месечина, ја сам ноћ, Касиопеја!“ виче она у мрачним ходницима. Марица. И он је не види, а осећа је свуда око себе, и виче као луд, избезумљен, онесвешћује с од ужаса. Затим је опет светло. Сељаци зову Марицу да изиђе у авлију: „Госпоја, госпоја!“

Она га изоси да га поклони, док он врти својим маленим репом, док лиже њене руке, руке сунца и светлости, и трагове сира и сунца по њиховим рукама. Нестаје. Мали Папа-Катић, плачући трчи за њима улицом. Боле га ноге, али он још трчи и трчи за њима, тражећи да му врате животињицу, коју односе…

Боле га ноге, али он, пас трчи и трчи по сивоме корову, по сасушеним потоцима у Реснику, провлачећи се између полеглих тараба, испод крупних сељачких псовки и гвоздених полуга. И бежи сатима и сатима, преко пољана, са подвијеним репом, арлаучући. И расте, у исти мах, као човек у вароши и као пас у корову, а свет људи и свет животиња расцепан је у њему, и оно што представља истинског њега, ту љубав за животињу у човеку и за човека у животињи, за Марицу, за јединство и гињење у природи, мора да прелази грдне просторе кроз ноћ. Кроз ову велику, влажну, блатњаву…

Сада је друкчије видео овога пса, толико се сан умешао у његово бунило. Време је било рђаво и Стеван се једва вукао. Бескрајно споро је одмицао.

Пас је, спуштене главе и правих очију, понекад одлазио напред и чекао, или је лутао пољем около, завлачећи се у влажне рупе и тражећи нешто. Али је стално био духом у њему. Исто толико бивао је пас у њему колико и он човек у себи. Осећао је прецизно псећу глад, упорност, приврженост и мржњу.

Затим се опет све мутило, и Стеван је дуго лежао, ћутећи, смушен и без мисли, поред пута.

Око три сата заспао је, наслоњен на један брежуљак. Даље није могао. Прешао је био од ујутру три или четири километра. Више од тридесет сати није ништа био окусио. Ставио је капу на лице. Није могао ништа да сања, толико је његово спавање било блиско смрти.

Одједном га је бол пробудио. Чупави, сиви пас раздирао је његову ногавицу и бесно је трзао час десно час лево рашчупане крпе. Комад коже му је здерао са цеванице. Слаб млаз крви клизио је низ ногу. Стеван се загрцнуо од ужаса, замахнуо је нагло на пса, не усуђујући се да га додирне рукама, да не би и на њих насрнуо.

Пас је онда видео да га младић гледа, да маше рукама, и не изненађујући се, остављајући за тренутак све, искезио је само дугачке, оштре зубе, између којих је запахнуо тежак псећи дах. Али се ипак удаљио и легао сасвим близу Стеванове ноге, на домаку Стевановог ока, које га је, силом, бесно гледало. Друго око младић више није имао снаге да отвори. Он је гледао пса што је могао бешње, иако није никад осећао толики ужас.

Пас није одвајао свој злобни поглед од Папа-Катића: режао је оштро и расрђено. Био је спреман да скочи, а истовремено се бојао. Још се помало бојао. Папа-Катић је час кружно гледао око себе, неће ли видети кога, час је опет погледао на пса. Није разумевао зашто се већ толико дана тај пас на њега окомио. Бојао се његових, оштрих зуба. Неки звук лаган, пиштав, као у сну, кад не може да викне у помоћ а мучи се, пео му се уз грло. Смешан, глуп, очајан, цијук неке унутарње птичице, који је јасно могао чути можда једино он.

Усредсредивши сву вољу, своју последнју снагу, у немогућности иначе и да се помери, успео је Папа-Катић да крикне. Слабо, оштро шиштање вину му се из сасушеног грла. Нељудско, огорчено и озлојеђено, пакосно и понизно режање, у правцу пса који се лагано припремао на скок. Велики сеоски пас, врло мршав, изгладнео, нека скитница, режао је такође. Могао је лепо да оде одатле. Пут је показивао грдно богатство хране за њега, али га је ово супарничко гледање, из дана у дан, очи у очи, враћало можда у дивљину. И он је волео лов, а не лешине. Није сматрао више за полубога тог човека, није хтео више да му служи, кад се човечанство, уистину, толико срозало.

Свет животиња и људски род били су један према другом. Човек је хтео да уплаши пса, а овај се све мање плашио. Никада непријатељи нису били изгладнелији и злочестији. Никада није било мање живота у ономе који је смерао да нападне, ни мање у ономе који је имао да се брани.

Остајали су тако пакосни, огорчени, напрегнути, мотрећи пажљиво један на другог.

Доцније су наишли људи. То су били три младића и два старија човека. Ниједан од њих није имао батине и сви су били у беди. Отерали су пса, који се лено и погледајући иза себе удаљио. Легао је опет, непријатељски је гледао у све њих.

Покушали су да дигну Папа-Катића, желели су да га поведу са собом. Изгледало им је нељудски да га оставе самог са том животињом. Папа-Катић је, међутим, био унезверен и није могао да говори. Био је као омађијан једном једином мишљу. Видео је људе око себе како се труде да га дигну, да га подухвате испод мишке, пса који је отишао даље и продужавао да га гледа режећи. Видео је нарочито то, тог пса да је још увек ту, да лежи, да гледа у њих и да режи. Нису имали ништа чиме би га убили, а отерати га није било могућно.

Више од тридесет сати Стеван није ништа окусио. Начинио је један корак и смушено, смешећи се сметено, опет пао. Људи су сели око њега. Једном узицом увезали су му крпе око ноге, а затим нису више знали шта да чине. Из неког завежљаја извадили су комадић пексимита и парче шећера. Није имао снаге да загризе. Ставили су му између зуба шећер, који је остајао читав. Чак није било довољно пљувачке да га раствори.

Онда је један од њих отишао да гони пса, а овај се повлачио пред човеком без воље, без журбе, тачно онолико колико га је човек пратио, уз замахе руке и уз псовке. Затим, када се човек вратио, животиња је остала само неколико тренутака у недоумици, па је онда опет дошла на исто место где је до малопре лежала. То је била најупорнија животња која се могла замислити!

Људи су седели око Папа-Катића не знајући више како да му помогну. Он се мало повратио и прогутао шећер који су они поломили. Нису могли остати тако вечито. Тада им је Стеван рекао да иду, јер би, очигледно и иначе, и они сами морали да пођу. Нашли су му, место камења, два-три тврда бусена земље и оставили их крај њега. Све то, нажалост, није могло да замени батину.

Стеван је затворио очи и одмах је видео кучку како седи над њим: грдна животиња, која дише спокојно великим пространим ритмом. Очи су јој биле црвене, запаљене неупоредлјивим пламеном. Тело црно. Само су очи биле запаљене пламеном и чељусти, с којих је капала запаљена пена, као да се тек најела месечине. Грозна и грдобна животиња! Тако огромна, заклањала је целу ноћ собом. Стеван се ње бојао, толико се бојао и толико је тешко дисао. Кучка је седела упорно над њим, њене су очи блистале саме у помрчини. Са њеног секса, такође, сливала се месечина.

– Остави ме, хоћу да спавам, – рекао је он, напрегнувши сву снагу. – О, како сам грдно изморен. Повређен, страшно повређен.

– Не могу да те оставим! – рекла је она и њен је глас био јасан, тако људски, тако човечански – глас те животиње…

– Зашто не можеш да ме оставиш?

– Волим те, – рече она мирно.

Нешто бесконачно познато било је у томе одлучном гласу. Негде у животу такав је глас говорио над њим. У једној врућој соби, над пољаном. Тако нешто…

– Треба да идеш … одатле … нећу да ме волиш.

– Не могу да те не волим, – говорила је она, – ја не могу да те не волим. Како не видиш да не могу више да те не волим! Како не видиш да је то заувек, заувек, заувек…

Онда он покри лице рукама, и, дрхтећи, још јој је говорио:

– Погледај, погледај, види како ми дршћу руке. Од онога дана још, од онога дана оне дршћу. А то је само оно што можеш да видиш! Ти не знаш како је у мени! Остави ме, остави ме!… Погледај како сам бедан, несрећан. Тако сам страшно уморан! И те руке, страшно је како непрестано дршћу те руке!…

– Волим те, – говорила је она очајно, – заувек, заувек, заувек…

Погледао је поново и видео два страшна пламена у ноћи и огромну тамну прилику над собом. Секс који је натопљен месечином и дах који га је палио.

– Нећу више да ме волиш, – викнуо је огорчено и узбуђено. – Ја те се бојим сада. Ја нећу више да ме волиш!

Свим својим телом тресао се.

Као да је размишљао: „Када ме је то већ једном волела? Када сам јој то, у ужасу, показивао руке и кад сам је чекао да дође а она није дошла?“ И цео живот, који је могао видети до дна, изгледаше му грозан. Осећао је ужас, грдан бол, грдан бол што се све тако збива! То само да се ишчупа из њега, само да се спасе од њега!

Животиња је била ту. Само њено присуство било је нешто грозовито и болно. „О, изићи из тога, изићи!“ мишљаше у себи, непрестано. И никако није могао да се ишчупа.

Животиња се нагла над њим. Осећао је њен дах над собом. Њене чељусти почивале су на његовом грлу, а то је било топло, и влажно од бала, од оних месечастих бала, пламених, врелих… Осећао је оштрину зуба на грлу… Гушио се.

– Шта чиниш са мном? – питао је.

– То је пољубац, то је пољубац, – говорила је она загушено, узбуђено, у очајању. – зар не видиш да је то пољубац, да је то мој пољубац, пољубац, пољубац…

И бале женки, жуте, вреле, месечина, палиле су му грло.

– О! – рече он. – Ја те се бојим, сада! … растргнућеш ме, а ја хоћу да живим, сада; сада хоћу да живим!…

„Када то нисам хтео да живим?“ мислио је грозничаво у себи. „Када то нисам никако хтео да живим?“

Зуби животиње били су му на грлу.

– О, па ја морам да те растргнем, ја морам, ја морам да те задавим, – рече она грцајући. – Сада то мора, то мора, мора, мора! То мора!…

Хтео је да крикне, али није имао снаге – чак ни да се пробуди… Пробудио се.

Животиња је седела недалеко од њега. Очи су јој фосфорисале у ноћи и њена погрбљена прилика, толико смањена, наједном, стварношћу, изгледала је тужно и тамно у помрчини.

Шта је та животиња, упорна као коб и тако болна, изгледало му је после сна о њој, имала да значи у његовом животу? Још дрхтећи, још несрећан, није знао да одговори на своје питање. Тражио је уназад по животу, који је тек почео, где се скрило то грозно, несрећно, чемерно и очајно што је она представљала за њега. Додирнуо је своје руке, које су још дрхтале. Где су то у животу још дрхтале те руке? Или је то сећање на оно што је тек имао да му донесе живот, на нешто што је тек имало да уђе у живот, и чиме је он већ сада обогаћен?

Оглодан је био и последнји делић пексимита, а небо је над Стеваном остајало и даље тамно и ниско. Ниједно људско станиште није се налазило у близини. Остајало је још осам километара до Љеша. Рубље се на њему сасвим исцепало и жуљило га међ ногама. Поједина места су зебла. Прегледајући се, нашао је народе вашију, а цела му је кожа била покривена њиховим ситним уједима.

И затим је видео и своје ноге. То нису биле ноге човека. Кожа је била сва у ситним наборима а под њом су остале још само цеванице.

Одмарао се дуго. Имао је свој појас преко колена. Најпре је мислио да га понуди неком Арнаутину, онда је закључио да ништа за њега не би добио, а и да не би имао после чиме да стегне своје прње. Појас је био стар. Постепено је на њему бушио рупу до рупе, како је мршавео. У гимназији је тај појас још мирисао на нову кожу и копча је била од блиставог никла.

Сада му је лежао преко колена. Док га је гледао, постепено се једна идеја објављивала. Почео је да се претвара како једе. Приносио је руке устима и онда мрдао вилицама као да жваће. Чинио је то што је могуће видније иако су га ти покрети замарали. Пас се, међутим, одмах подигао на преднје ноге, начуљио уши и гледао га, из раздаљине, пажљиво и жудно, као и увек кад би Стеван јео. Мршаво тело пса подрхтавало је од узбуђења. Стеван је одвраћао од њега главу, колико се год могло, али га је и даље мотрио ивицом очију.

Пас се заиста дигао и приближио. Гледао је младића, режећи једва чујно. Очевидно да пас ни сам није био свестан свога гласа и да је желео да остане непримећен. Тако је остао десет-петнаест минута. Није долазио још ближе: мора да је тога јутра ипак нешто јео, јер је сав био улепљен. Било је толико животињских и људских лешина успут.

Стеван се стално претварао да жваће, приносио је невидлјиву храну устима. Затворио је очи, најзад, и чинио се као да је сасвим задремао, али је жвакао још увек. Чекао је још неколико минута. Рука му се као случајно, у сну, отворила и оставила на грудима замотуљак крпица. Дрхтао је гледајући у крпице. Ипак је хтео да види колико је чврсто то спавање. Подигао је главу према њему и лануо. Лануо је још једанпут. Слабо.

Стеван се није покретао, није отварао очи. То је било и страшно и узбудљиво.

Али се животиња одједном залетела. Пала је изненада и свом тежином по младићу. Једним јединим покретом Стеван јој је обавио каиш око шије и затегао га. Не разумевајући најпре шта се догађа, животња је ујела Стевана кроз одело,тамо где су стајале крпице. Увидевши одједном да је гуши, одбацила се свом силином и пала за читав корак даље на леђа. Била је још толико јака да је и човека повукла за собом. Усплахирен, он више није смео да попусти. Крајеве појаса није испуштао, био је свом снагом за њих прикопчан.

Самим тим што га је понела, када је одскочила, животиња га је сада имала на себи. Под бесном тежином његовог тела, она се бесно отимала. Стевана је обузео непојмљив страх, од хуктања испод њега, као од циклона који не може да задржи. Онда је стегао каиш и вукао што је могућно јаче, свом снагом. Земља, прашина и блато праштали су око њега.

Видео је намах очи тога пса, исколачене, паничне очи животиње која се дивље бори за свој живот. Мучећи се да дише снажно, она га је засипала балама. Лице Стеваново било је умазано њеним врелим балама. Једном ногом, која се испречила, крутом као од дрвета, раздерала му је чело и руку. Био је и сам без даха. Шаке само што се у последнјем напору нису саме отвориле. Међутим, Стеван је њима још стезао и стезао.

Тада се животиња смирила. Није давала више никаквог отпора. Њено се тело трзало још само од себе. Танак млаз црне крви цурио јој је са ивице чељусти. Тада се Стеван спустио преко ње, савршено исцрпен, и тако остао, не могући да се покрене, дуго времена на том месту.

Кад је покушао најзад да устане, два су човека пролазила. Они су га видели над мрцином и, разумевши погрешно, рекли му са гађењем:

– Не треба то да једеш, има их много који су скапали једући цркотине.

Стеван је ћутао. Једном речју не би могао да објасни шта се догодило. Не осврћући се на њих, скидао је, дршћућим рукама, појас са животиње. Људи, као да схватише нешто, биваху све радозналији:

– Ти си га сам убио?… Притегао си му гушу и стегао … Био си јачи?… То ти је читав лов, а?! …

Мучио се да се обавије појасом и да га удене у копчу. Подигао је, после, на њих очи. Мора да је грозно изгледао, убрљан блатом, балама и крвљу, овако аветињски измршавео. Она двојица мора да су видела у њему некаквог крволока и лудака, јер, згрожени, не рекавши више ниједну реч, продужили су пут. Било је ваљда већ подне. Довукао се до речице, која је била само десетину корачаја даље, клекао је у блато, и, колико је умео и владао својим рукама, опрао лице. Онда је изго-ворио, аутоматски, толико аутоматски да се и сам изненадио на свој глас, оно што је малочас наме-равао да одговори оној двојици:

– Био ми се исувише накачио и хтео је једнако да иде за мном, а ја сам се бојао да не побесни. Некакав завидљив пас!…

Пало му је опет на памет да му је та животиња можда била и приврженија него што је он мислио. Зашто би, иначе, непрестано ишла све за једним истим човеком. „Али каква зла и завидлјива животиња! Колико изгладнела и завидлјива животиња!“ понављао је Стеван у себи.

Поново је трпео од глади. Желудац је сам себе варио.

У року од два сата превалио је један километар. Разведравало се. И тада је у даљини, између брегова, видео море. Чинило му се да види море: једна светла пругица на хоризонту пре него што је светлост почела да се гаси. Начинио је неколико корака још, и изгубио ту трачицу између свода и земље. Онда се вратио на исто место и лежећи гледао у то. Час би је видео јасно, час нимало. Није, уопште, био сигуран да нешто постоји, а ако постоји, ко зна шта је то било.

Људи су пролазили равнодушни и дроњави као увек. Најзад је рекао једноме, показујући прстом:

– Море!

Овај је застао, загледао се у даљину и, одједном, не рекавши ни речи, залетео се вичући. Та је пругица заиста страховито личила на осветљену воду. И за друге је она била море!

Сањао је крофне. Вруће крофне. Ништа друго, само то. Чак ни тањир на коме су. Један дуг, велики сан о врућим крофнама, о њиховом осветљеном, жутом, зрачном облику, окруженом неким ореолом, о њиховом мирису, о жудњи да и унутрашњошћу уста осети њихов укус…

Заспао је немајући појма о времену и месту на коме је. Најпре је губио свест. Губио је свест неколико пута у току тога дана. У таквом је стању и заспао. Ноћ је била хладна и хладноћа га је најзад у зору растрезнила. Ипак је за све време сањао вруће крофне.

Чарапе су му се толико биле распале, а парчад од њих се тако усађивала у месо, да их је морао одбацити. Ишчупао је поставу џепова на оделу и њом је обавио стопала.

У пркос немогућности да стоји на ногама, на рањавим стопалима, изнемогао, он је последња три километра до Љеша превалио у недељу, од јутра до вечери. Није видео предео, ни људе, ни блатишта, пошто је без престанка био у бунилу. Једна једина мисао блистала је иза читавих завеса његовог кошмара: стићи у Љеш, наћи тамо нешто за јело, било шта, за двадесет динара, које је још увек носио у недрима.

И онда би опет корачао насумце, посрћући, сударао се са извесним предметима, људима, падао на колена и на руке. Не осећајући при паду веће болове него иначе, не дижући се сасвим са земље, не спуштајући се сасвим на њу, губио је свест, и дошавши затим себи, узалуд покушавао да се дигне. Скоро стално, ако је било кога у близини, помагали би му да устане а после га напуштали. Покренуо би се. Погледао испред себе: велика пурпурна завеса, таласаста, огромна, испред целог простора, ишла је право на њега, као какво усправно море. Знао је да то не одговара ничем, а ипак га је било страх. Ишао је, како је умео, право у то.

Дугачки облици полуживотиња, полуљуди одлетали су десно и лево. Онда се нека грдна усијана кугла распрсла усред тога пурпура. Безвучно… Бескрајни светли зраци, јасно жути и фосфорни, пођоше на све стране и расцепаше сав простор. Видело се бучно стрчавање огромне гомиле људи, на коњима, пешице, на топовским карама и топовским цевима. Све се то сурвавало у брљаву, мутну речицу и, уз неисказану галаму, нестајало у њој. Није било краја свој тој војсци, које је нестајало и нестајало, вода је расла, преливала се преко обала, преко друма. Ветар је звиждао, носио га преко саме разливене воде. Само су његова стопала, увијена у поставу од yепова, као крма, остављала бразду за собом. Затим, насред те воде, близу места где је у њу силазила тишма света, било је једно усамљено дрво. Његове голе гране штрчале су тужно. Стеван је раширио руке и ветар га је нанео међу њих. Остао је разапет, прилепљен ветром, крећући још увек ногама. Онда је дрвета нестало, јер је негде у дну, далеко испод себе, видео сићушну жену, од које се ужаснуо. Испустио је све, у ужасу, и почео да пада, да пада, пада. Вода се сужавала, смањивала, све даље и даље испод њега. Падао је! Кретао је ногама као да корача. Неко му је давао да једе. То је била једна дивна, висока плава девојка, са тешком косом на глави. Смешила се само за тренутак, затим се њено чело набрало а лице јој је постало снуждено. Залогај му је непрестано испадао, а она му га је враћала. Ко је била та висока девојка са облим грудима? Изгледала је црвенија од пурпура. Њене косе су, такође, биле пурпурне. Онда све, око и иза ње, постало је прозирно и пуно сјајних зракова, као рубин и као вино. Све је сливало своје црвенило једно у друго. И он је најзад живео у коначном пурпуру.

– Покушајте да жваћете! – говорила му је она, али он више није могао да је издвоји од осталога. Чуо је како му говори код увета:

– Покушај да жваћеш!.. Како не видиш да је то заувек, заувек. Разумеш, заувек!…

И њени зуби стезали су му грло. Пена месечине и огорчења сливала му се низ груди. Учинио је нешто уснама, затим се све угасило…

По потпуној помрчини стигао је Стеван Папа-Катић у Љеш. Ноге су га толико болеле, и то тако изванредним, нарочитим болом, да су оне, у његовој свести, постале две џиновске масе, мекане, рањаве, које је тешко било одлепити од земље. И кост на леђима, више плећки, она испупчена кост, тиштала га је упорно. Цело тело одједном је било само два џиновска стопала и та једна једина кост хрптењаче.

Када је дошао до првих кућа варошице, држао се њених зидова. Придржавао би се једнога зида и онда, саплићући се, дохватио се другог. Још једна варошица закрчена, мрачна и немилосрдна!… Седео је, није могао да се помери, да мисли, да зна шта хоће. Није знао тачно зашто је дошао ту, ни шта би требало још да учини. Људи који су се кретали око њега изгледали су му као утваре, у гримасама, издужени и хаотични. Иако су то биле само мрачне прилике, иако је ноћ око њих, он их је видео потопљене у неко црвенило. Стршљени што се вуку кроз црвени мед. Спустио је главу у руке. Јечао је. Опет је губио свест.

Помагали су му да се испне уз степенице. Покренуо је ноге, али у коленима није могао да их учврсти. Чим би олабавио руке под мишкама, скљокао би се. Уводили су га у неку просторију, која се њихала под њим. Светиљка је чкиљила над људима који су се размицали. Седео је и мисао га је непрестано напуштала. Било је очито да му помажу, да ће му дати да једе. Неки католички свештеник, дугачак, мршав, пролазио је с празним чанком у рукама. Стеван је гледао у тај чанак и у те руке. Оно што је једино видео, то су биле те његове руке, када је прилазио да му помогне. Те руке су биле празне. Ничега није било у тим рукама. Замишљао је да се ужасно дере од нестрпљења. Видео је свештеникове празне руке како пролазе кроз ваздух.

Усиљавао се и затварао очи. Морао је да се помогне рукама да би оба ока затворио. Руке су му дрхтале и биле су неспретне. Док нађу капке од очију, цело лице најпре опипају. Најзад је мрак: жмури.

Свештеник га додирује за раме и, придржавајући му главу руком, приноси му устима чашу чаја. Одмах одмакне чашу, која мора да је сувише врела. Сад приноси чај кашиком, али најпре дува у њу као пред дететом.

Пола сата доцније даје му кашу од горког дивљег кестена. Неописани страх да ли ће то моћи да задржи. Није спавао, мислио је само да ли ће успети да задржи. Треба да задржи, апсолутно, треба!

Да би заборавио на то, да би се заварао, прелиставао је свој дневник. Свешчицу је тешко држао у прстима, и није видео слова, и није могао да разазна редове.

Ако читав сат задржи кашу у себи, опасност је већ прошла.

.

 Одломак из романа „Дан шести“

Подаци

This entry was posted on 14. децембра 2013. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: