ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Илузија и критика демократије

ИЛУЗИЈА ДЕМОКРАТИЈЕ

Гласање, које би у идеалном смислу требало да буде колективни суд о умећу владања, представља једну од погрешних основа демократије. Данас нико не би покушао да брани чудачку идеју да је већина гласача интелектуално способна и с довољно знања о томе каква администрација и влада треба да буду приликом доношења службене одлуке.

Задржавајући исти критеријум, таква егалитаристичка претпоставка била би исто што и став да је свако способан да даје мишљење о медицинским питањима. Стварна ситуација ће врло лако показати да је то апсурдно. Претпоставимо да је особа тешко повређена. Десетине посматрача гледају тај догађај. Шта ће бити практични критеријум који ће одредити ко може помоћи повређеном? Па, наравно, они који су квалификовани за то, а то су лекари или медицинске сестре. Гласање би било потпуно безначајно јер већина никада није квалификована за медицинске интервенције, као што није квалификована ни за управљање.

Ако је овакав начин размишљања логичан у случају повређене особе, евидентно је да ако узмемо судбину милиона појединаца, можемо закључити да је оно што виђамо приликом избора владе неодговорност која је потпуно несхватљива. Имамо различите примере бесмислености „демократског“ темеља који потврђује супериорност већине или другим речима, да је неко мишљење већег броја појединаца супериорно у односу на друго које брани, на пример, квалификована мањина.

Како прихватити да је двеста боца јефтиног вина, само због свог броја, супериорно у односу на само једну чашу високог квалитета? Или како да прихватимо да је хиљадучетристопедесет особа, најразличитијих занимања, међу којима је најмање физичара, квалификованије од једног специјалисте у решавању питања квантне физике?

У основи демократске илузије је негирање природне хијерархије, чији је најјаснији израз у хиндуистичкој доктрини касти, хијерархији која се поставља наниже од врха до дна, тј. од највишег квалитета, спиритуалног, до најнижег, другим речима материјалног. Ментори модерне демократије су је засновали на грубом и најраспрострањенијем материјалу.

Негирање квалитативне супериорности и хијерархије почиње крајем Средњег века, прецизније 1313.године, уништењем Реда темплара од стране Филипа Лепог, тадашњег француског краља. Овај монарх је наредио да се опколи папина палата те је папа умро понижен неколико дана после ове увреде. Филип Лепи је онда одлучио да нареди именовање послушног папе, који би допустио његову похлепу и политичке пројекте, а што би било неизводљиво под ауторитетом стварног папе.

Негирање свештеничке супериорности (које је типично понашање побуњених кшатрија) подразумева негирање Јединственог, односно Бога. Али, поштујући логику, да ли је могуће да се брани такво негирање?

Рене Генон

КРИТИКА ДЕМОКРАТИЈЕ

Демократија није остварила ни слободу ни једнакост ни братство. Није дала народу ништа од онога што му је обећала. Али му је дала обману да је суверен и да преко представника које бира влада сам собом. Народу се најтеже одричу сличних обмана које ласкају њиховој сујети.

Демократија посматра и уређује човека као таква, човека за себе, одвојена од свих природних веза његових, од свих односа који га у стварности окружују, одређују, ограничавају. То је њено ослобођење појединца. Демократија је неповерљива према свима подзаједницама у којима се човек јавља у друштву, јер сматра да су оне толико стега које спутавају пуно остварење његове личности. Природна појава за њу није човек члан породице, човек члан општине, човек члан позива и тако даље, него усамљен појединац у средини исто тако усамљених појединаца, у којој усамљености она види јемство њихове слободе.

Ако демократија шта не признаје, то је да може бити другога мерила вредности сем броја. Сви бирачи, без обзира на дубоке разлике у њиховој природној и социјалној вредности, јесу једнаки представници народне суверености. Свакако да је ово највећи апсурд демократије. Али је то и њена најбитнија догма. Ако ту начнете демократију, онда се после цео поредак њен сам по себи руши.

Није слобода у томе да народ, под утицајем изборне борбе и свега онога што она неминовно доноси собом, у једном дану одлучује за више година унапред о високој државној политици за коју у огрмној већини није спреман и која га уосталом не занима. Слобода је у томе да се са породице, општина, среза, покрајине, позива, просвете, цркве скине хаотични, али толико тежи притисак државе који грађане вређа у њихову достојанству, омета у њихову раду, кочи у њихову развитку. Народу би се узела из руку звечка суверенитета, али би у накнаду грађани добили низ стварних власти, права, слобода.

Безазлено је и опасно када се јемство за слободе грађана тражи у демократским расположењима владе. Свака власт је склона да гази слободе. Демократска власт је неминовно осуђена на то, пошто се одржава изборним успехом, тако да је за њу гажење слобода питање опстанка. Само власт независна од слобода грађана може да их поштује, јер никада није у положају да бира између њих и свога опстанка. Али су и тада потребна јемства, према власти организоване одбране слобода, а не бесплатна вера у њену слободоумност.

Зато што се слобода не разуме, види онде где је не може бити а не тражи онде где јој је место, сваки напад на демократију схвата се као напад на слободу. Међутим, борба противу демократије, то је онде где она постоји једино могућна борба за слободу.

Када демократија узвикује да је она представник тежњи малога човека, и да бити противу ње значи бити противу широких слојева, онда је велико питање да ли демократија и задовољава тежње на које се позива. Али независно од тога питања, а оно је, признаће се, битно, има нешто што је овде још пресудније, а то је да волети људе није исто што и поштовати њихове заблуде. Diligendi homines. али interficiendi errores, како саветује Свети Августин.

Одстуство јаких личности, државника, то је природна слабост демократија. Демократија се заснива на начелу једнакости. Једнакост се међутим увек остварује одозго на ниже, то је природни правац њена кретања, зато што је лакше спустити се него дићи се. Демократија се заснива на начелу већине. Способни су међутим увек у мањини. У демократији се долази на чело државне задобијањем бирача. Способности којима се задобијају бирачи имају само далеке везе са способностима којима се управља државом. Поставља се најзад и питање, да ли и оним способностима које су, насупрот одабирању на ниже, успеле да се прокријумчаре у први ред, демократске установе допуштају да даду пуну меру.

Пре свега, појам народа се невероватно сужава. У монархији, народ је једна историјска јединка, у начелу вечита. Народ су наши преци, ми и наши потомци, народје ланац нараштаја у њиховом ходу кроз историју чврсто повезаних остварењем једног истог дела, народ је историја народна. У демократији народ је збир правних гласача. То су само савременици, и чак кад је право гласа најопштије само један део савременика. Прва последица. Једна бескрајна мањина управља једном бескрајном већином. Народна историја бачена је везаних руку на милост и немилост хаосу потреба и жеља савременика. Већина о којој демократија толико говори, то је гомила појединаца, у којој сваки тражи своју срећу и опредељује се према себи. Јер појединац, догод је у гомили себи равних, опредељује се само према себи, то је највише докле он може да се успне. Нема никога који се опредељује према историји. Сви су једнаки, све је повучено у исту раван, нема никога који је горе. Али зато нема ни историје. Јер нема никога који одржава њен континуитет. У монархији, влада и управља, води народ владалац. Шта је владалац? То је једна породица, прва у народу, којој је поверено, наследно и једном за свагда, да одржава континуитет историје. Зашто та једна породица,само она једина, може да одржава континуитет историје, а све друге, ма колико иначе добронамерне и заслужне биле, остају увек под ударом хаоса тренутних потреба и жеља? Зато што је она, монархијским принципом, уздигнута изнад целога народа, независна од свију и обезбеђена од свих промена и тиме изједначена са самом државом. Држава са својом историјом, са делом које има да оствари, постаје њена својина, она је наслеђује с оца на сина, као што се у другим породицама наслеђује имање, тако да је њен интерес увек истоветан са интересом државе, и да она кад ради за себе, хтела не хтела, неминовно ради и за државу. Нагон својине и породични нагон, наслеђем нераздвојан од првог, то су два најјача нагона људска на којима се заснива свака заједница људи, и који су спровели целу историју. Монархија је владалачким домом та два нагона увукла у срце државе и на њима засновала ову, и тако, прво, омогућила стварање државе, а затим, учинила од државе најјачу установу људску.

Момир Николић

Advertisements

Information

This entry was posted on 14. децембра 2013. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: