ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Фарисејско самоугодништо или новотарство је пут који води у пропаст

Цариниково ударање у груди

Једно је, кад човек не разуме Јеванђеље; друго је, кад човек мисли да разуме, а у ствари не разуме – као наши новотарци на пример; а треће је, кад човек из искуства разуме Јеванђеље. Како разумети оно речено у Јеванђељу о царинику и фарисеју:

„А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију подигнути на небо, него се бијаше у прса своја, говорећи: Боже! милостив буди мени грешноме“ (Лк. 18:13). А за њега Господ сведочи: „Кажем вам, да овај отиде оправдан кући својој, а не онај (фарисеј). Јер сваки, који се узноси, понизиће се; а који се понижује, узвисиће се“ (Лк. 18:14).

farisej

Том Причом Господ је указао, да се увек треба молити као цариник, и да се никад не треба молити као фарисеј. Како су, дакле, преподобни Оци разумели цариникову молитву и његово ударање у груди? О томе говоре многе Поуке преподобних Отаца о Исусовој молитви и већим делом Добротољубље говори о томе. Преподобни Оци су искуством прихватили Исусову молитву као цариникову молитву и прихватили су и оно „ударање у груди“, само не у буквалном смислу. При Исусовој молитви пажња мора да се усмери на груди и срце, и то је оно речено у Јеванђељу: „А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију подигнути на небо, него се бијаше у прса своја, говорећи: Боже! милостив буди мени грешноме“.

Преп. Нил Сорски овако учи о Исусовој молитви:

„Моли се марљиво и кад стојиш и кад седиш, или лежиш, – моли се, затварајући ум у срце и заустављајући у унутарњој тишини, колико је могуће, и сам дах, да не би често дисао, како учи Симеон Нови Богослов. А Григорије Синаит каже: „Призивај Господа Исуса Христа свесрдно, стрпљиво и непрекидно, са пуно наде, одстранивши сваку помисао.“ О томе колико је корисно, ради усредсређивања ума на молитву, задржавати дах и не дисати често, ускоро ће потврдити сам опит – кажу Оци.“

Сама техника изговарања Исусове молитве детаљно је описана код преподобних Отаца, али није у томе суштина цариникове молитве. Суштина је у томе, што је то покајничка молитва и захтева покајничко расположење срца. Свети Игњатије Брјанчањинов овако учи:

Срце скрушено и смирено Бог неће презрети

„Истинска молитва је глас истинског покајања. Када молитва није прожета покајањем, онда она не испуњава своју сврху, онда није угодна Богу. Он неће презрети дух скрушен, срце скрушено и смерно (Пс. 50,19).

Када су светог Исака Сиријског упитали: Шта је покајање?, – он је одговорио: Срце скрушено и смирено. – Тај велики наставник савршених хришћана је рекао: Ако смо сви ми грешни и ако нико од нас није стао изнад искушења, онда нема ни једне врлине која је виша од покајања. У тој се врлини никада не може постићи савршенство. Она доликује увек и свима који желе да задобију спасење, и грешнима и праведнима. Не постоји граница на којој бисмо покајање могли да сматрамо окончаним – стога се оно не може ограничити ни временом, ни делима подвижника, све до саме смрти.

Од пале природе Бог прима само жртву срца, само осећај срца – једно његово стање: Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смерно Бог неће презрети (Пс. 50,19).

Размишљајући о томе и видећи да оскудевате у делима правде, стекните цариниково смирење – оно срце скрушено и смирено, које Господ неће одбацити. Не окривљујте никога за немоћи своје, чак ни околности и активности у које сте постављени. Окривљујте једино себе.

Гледајте како је Писмо сагласно са Оцима! Писмо говори: „За жртве паљенице не мариш… жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено И смерно (смирено) Бог неће одбацити“. Жртве и саме жртве паљенице човечије треба да буду засноване на осећању сиромаштва духовног, на чувству покајања. Без тога оне бивају одбачене од Бога.“

„Без скрушености срца не можемо се у потпуности избавити од греховне заразе. Срце се скрушава троструким уздржањем: уздржањем од сна, уздржањем од хране и уздржањем од прекомерног телесног починка (мировања, покоја). Нарушавање уздржања у тим стварима рађа сладострашће. Сладострашће благонаклоно прихвата лукаве помисли и противи се молитви и доличном служењу.“

„Телесни подвиг је потребан чак и светитељима, који су постали храмови Светога Духа, како у телу, остављеном без уздржања, не би оживела страсна кретања, и како не би послужило да се у освештаном човеку појаве нечиста осећања и помисли. О томе је посведочио и Свети Апостол Павле, говорећи: Изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен (1Кор 9,27).“

Ако слепац слепца води, оба ће у јаму пасти

Дакле, по светим Оцима, оно цариниково „ударање у груди“, то је „срце скрушено и смирено“ у покајању, које Бог неће одбацити. Па ако без „срца скрушеног и смиреног“ Бог не прима молитву, тј. ако без покајања Бог не прима молитву човекову, онда без тога сигурно не даје ни свето Причешће човеку. Јер ако Бог одбаца молитву човекову, зато што нема „срце скрушено и смирено“, тј. зато што нема покајања, онда је сигурно да том човеку Бог не даје ни Своје Тело и Своју Крв. Управо то тврди свети Григорије Палама кад говори о приступању светом Причешћу: „без покајања нико није достојан светог Причешћа, без покајања нико не може да приступи и заиста да се причести, ни епископ, ни патријарх, и уопште речено – нико од људи“.

А како се скрушава срце? То објашњава преп. Марко Подвижник:

„Срце се скрушава троструким уздржањем: уздржањем од сна, уздржањем од хране и уздржањем од прекомерног телесног починка (мировања, покоја).“

Сва ова уздржања имали су раније богомољци у време Владике Николаја: уз пост су тада обављали и своје пољопривредне радове, а пред Причест имали су недељу дана поста на води и молитве, па онда исповест и Причест светим Тајнама Христовим. И за недељу дана уздржања и припреме богомољац је требао да скруши и смири своје срце, да дође у страх Божји и у неку меру светости, као што се и позива на литургији: „Са страхом Божјим и вером приступите“ и: „Светиње светима“. А новотарци, као што је познато, немају ова уздржања и не скрушавају своје срце по Предању Српске Цркве, него глуме ранохришћанске Исповеднике и Мученике, и тако као глумци приступају причешћу. За њих је прорекао Апостол Павле:

„Доћи ће време, кад здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама (похотама) окупити себи учитеље, као што их уши сврбе (да их чешу по ушима)“ (1 Тим. 4, 3).

Ево како би могли да представимо разговор између новотарца-учитеља и новотарца-верника:

Жали се верник: не могу рано да устајем, спава ми се и не могу да се молим, и нисам ни за шта ако се не испавам.

А учитељ га теши: само ти спавај и добро се испавај, па дођи некако на литургију и узми причешће и – тада си спашен, ти си у рају, у есхатону.

Међутим, преп. Марко говори: срце се скрушава уздржањем од сна.

Или се жали верник: не могу да постим на води, мука ми је у стомаку.

А учитељ га теши: немој да постиш на води, ти си болестан, него дођи некако на литургију и узми причешће и – тада си спашен, ти си у рају, у есхатону.

Међутим, преп. Марко говори: срце се скрушава уздржањем од хране. И ђаволу је мука од поста и молитве, као што је речено у Јеванђељу: „Тај (ђавољи) род изгони се само молитвом и постом“ (Мт. 17, 21).

Или се жали верник: не могу да радим тешке послове, јер после тога не могу да се одморим, па не могу ни да се молим и нисам ни за шта.

А учитељ га теши: немој много да се напрежеш, нема потребе, него само дођи некако на литургију и узми причешће и – тада си спашен, ти си у рају, у есхатону.

Међутим, преп. Марко говори: срце се скрушава уздржањем од телесног одмора, који није неопходан. И Апостол Павле вели: „Ако неко неће да ради, нека и не једе“ (2 Сол. 3:10).

Ето тако би изгледао укратко разговор између учитеља-новотарца и верника-новотарца, и догађа се оно речено у Јеванђељу: „Ако слепац слепца води, оба ће у јаму пасти“ (Мт, 15, 14); тј. ако новотарац новотарца води, оба ће у јаму пасти. Није ту у питању осуђивање, него је у питању спасење или погибија. Јер ако би Господ заповедио да без расуђивања прихватамо вођу, онда Он не би рекао: „Ако слепац слепца води, оба ће у јаму пасти“ (Мт, 15, 14); и не би рекао: „По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7, 16); тј. по речима и делима. Јер ако се препустиш слепцу да те води, онда идеш са њим у „јаму“, као што је речено. У Јеванђељу Господ јасно говори, да треба да нађеш сигурног Вођу, који ће те одвести у Небеско Царство. Сигуран Вођа за Србе јесте Владика Николај и Богомољци, и ко год се није држао ових светих Отаца наших, тај је упадао у раскол или јерес. И нисам видео ни једног верника или свештеника, који се није држао Владике Николаја и Богомољаца, а да није падао. Уосталом, Небеска Литургија Владике Николаја већ се испуњава у Србији, па кад се испуни потпуно, онда ће се ваљда покајати и поклонити овом Српском Светитељу.

Поука ради скрушавања срца

Један покојни прота често је говорио хришћанима: „Кад пођеш у цркву, иди бар мало пешице, па ћеш видети како ће ти бити боља литургија. И кад идете колима, мало раније изиђите из кола, па идите мало пешице, а возач нека дотера кола, па и он нека се врати да иде мало пешице, па ћете видети како ће вам бити боља литургија.“

Овим је стари прота поучавао да се чини ходочашће пред литургију ради скрушења срца и да би Бог примио наше молитве.

Ноћна бдења више од поста и телесног труда скрушавају срце, и управо у томе је величина Свете Горе – у ноћним молитвама. Међутим прелашћени новотарци, који сада владају у Цркви, не дају благослов за ноћна бдења. По њима, није потребно скрушеним срцем умољавати Бога да спасе Српску Цркву, него треба се спашавати унијом, тј. сједињењем са светом и јеретицима. Али ту већ нема благодати Православне, ту је све сама прелест и јерес. И ту код новотараца види се јеванђелска изрека: „Ако слепац слепца води, оба ће у јаму пасти“.

На крају да закључимо: треба приступати Богу као цариник и ударати се у груди, а то значи: приступати Богу срцем скрушеним и смиреним. Најбоље је увек по мало скрушавати срце подвизима, према својој моћи, па се временом постиже неки напредак. Све се постиже вежбањем. Тако у свету сви играчи вежбају тело и временом постижу напредак у игри. Тако и хришћанин треба по мало да скрушава срце подвизима, па ће временом и неприметно имати неки напредак. А ако човек одједном наметне на себе велике подвиге, које су имали свети Оци, он то чини из гордости и онда је пад неизбежан. Свети Оци кажу: „Мера нема цене“, мера је најбоља за спасење. Сваки човек треба да зна своју меру и не гледајући на друге, да ли имају више подвига или немају подвига, свако треба по својој мери да скрушава своје срце подвизима. Апостол Павле говори: „Изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам неискусан (1Кор 9,27).“ Тако говори Апостол, а учитељ-новотарац нити сам скрушава своје срце подвизима, нити уче друге да скрушавају своје срце, и тако бива: „Ако слепац слепца води, оба ће у јаму пасти“; тј. ако новотарац новотарца води, оба ће у јаму пасти.

.

Отац Дамаскин Светогорац

Извор: Борба за веру

Advertisements

Information

This entry was posted on 15. децембра 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: