ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Антиглобалисти свих земаља – уједините се!

„Ми ћемо стремити да будемо лидери, борићемо се за национални суверенитет, самосталност и самобитност свих народа света“, – овом формулацијом у свом обраћању, Владимир Путин је фактички потврдио, да Русија постаје браник одбране свих традиционалних снага политици глобализације, која брише народе и уништава цивилизације.

Спољно политички део обраћања председника се дели на два дела: оцену појединих, за нас кључних праваца међународног деловања и концептуални поглед на нашу улогу и положај у свету. Почнимо од појединости – такође значајних. Практично има их две – Сирија и Украјина.

Говорећи о веома значајном доприносу који је Русија дала процесу спречавања спољног војног мешања у сиријски проблем и ширења таласа конфликта далеко ван граница региона, Путин није понављао директну критику деловања САД, које су довеле свет на ивицу великог сукоба са непредвидивим последицама, али је подвукао, да је међународна заједница стајала пред судбоносном одлуком: „Или срљати у даље осипање темеља светског поретка и стабилности, ка тријумфу права силе, ка праву јачега, ка стварању хаоса, или заједнички доносити одговорне одлуке“.

Председник је рекао, да избор у корист дипломатског решења сматра „нашим заједничким успехом“, то јест понудио је Обами да поделе победничке ловорике. Али је при том поступке Русије у тренуцима кризе назвао тврдим, промишљеним и одмереним, подвукавши, да ми ниједног тренутка нисмо ставили у опасност нити своје сопствене интересе и безбедност нити глобалну стабилност. Главни закључак који је Путин извукао из искустава решавања сиријске кризе и ситуације око Ирана: „Сваки међународни проблем може и мора да се решава искључиво политичким средствима, не прибегавајући насилним акцијама, које немају будућност и изазивају одбојност код већине држава у свету“.

Став јасан и отворен: САД и Запад немају право да делују методама силе, да намећу своју вољу. Речи о томе да такве акције немају перспективу и да се одбацују од стране већине међународне заједнице – нису једноставно Путинове лепе жеље, већ констатација реалности, у којој Американци неће моћи да натерају већину држава света не само да активно подржавају њихова насилна дејства (као што је био случај са стварањем међународне коалиције у Авганистану), већ ни да их барем ћутке одобравају.

Однос према САД у свету постаје све више негативан – неуспешни покушаји примене силе, као и скандали изазвани разоткривањем тоталне америчке шпијунаже, како је показала одлазећа година, не само да погоршавају и без тога негативан имиџ САД (а да се и не говори о краху доларске пирамиде који се неумитно приближава), већ и ослобађају народе и њихове елите од страха пред америчком свемоћи.

Мада је, и у самој Русији, још увек јак комплекс ниже вредности – као, где ми са Америком да се носимо (зато је такав шок за многе био успех Путинове политике поводом Сирије). Ово је изазвано како објективним проблемима обнављања одбрамбене способности која је ослабила 90-тих година (у сваком смислу), тако и субјективним проблемима великог дела наше елите, која тако и није успела да се ослободи комплекса ниже вредности добијеног у време распада државе. Зато су тако важне Путинове речи: „Нико не треба да има илузију да може постићи војну надмоћ над Русијом. Ми то никада нећемо допустити. Русија ће одговорити на све изазове: и политичке и технолошке“. Та увереност у сопствену снагу – уз истовремено схватање свих проблема и препрека – баш и јесте оно што разликује државника од привременог, нервозног политичара.

Ставове о Украјини Путин је свесно упаковао у општи контекст размишљања о евроазијској интеграцији – и то је исправно, имајући у виду да је питање оријентације Украјине део ширег проблема. Питања о поновном зближавању постсовјетског простора, то јест, несумњиво главне теме за Русију у ближој перспективи.

Путин је подсетио, да ће већ у мају уговор о Евроазијском економском савезу, бити на дневном реду парламената, споменуо је „трасирање пута“ за присаједињење Царинском савезу Киргизије и Јерменије и додао да је „уверен да ће реална достигнућа евроазијских интеграција само повећати интерес за њих од стране осталих наших суседа, између осталих и од стране украјинских партнера“.

А о самим догађајима који се одвијају у Украјини, Путин се изразио врло дипломатски – као да нарочито жели да још више нагласи огромни контраст између тога како се понашају и шта говоре амерички и европски политичари и позиције Русије: „Пре свих ових догађаја, које ми сада гледамо у Кијеву, а ја се веома надам да ће све политичке снаге у тој држави успети да се договоре у интересу украјинског народа и успети да реше нагомилане проблеме, али пре свих ових проблема, почевши од маја ове године, Украјина је изјавила жељу и већ присуствује на свим састанцима „тројке“ у статусу посматрача и не једном је већ раније давала изјаве о својој заинтересованости за придруживање појединим уговорима Царинског савеза. Ми никоме ништа не намећемо. Али ако наши пријатељи имају жељу да заједно радимо, ми смо спремни да наставимо ту сарадњу на нивоу експерата“.

То, што ће Русија доследно настављати евроазијски процес, не значи, по речима Путина, сукобљеност овог процеса другим интеграционим процесима – „и тако зрелом интеграционом процесу као што је европски“. Оба пројекта су „узајамно-допуњујући“, то јест Русији и Европи је потребно да се једноставно договарају о корисној сарадњи. А да би се договарале, потребно је да науче да поштују интересе једна друге – и да престану да пласирају геополитички интерес као економску целисходност. Јер Украјина је економски и историјски тако јако везана за Русију, што Путин одлично схвата, да Европу брине не побољшање живота Украјинаца, већ раскидање наших веза, то јест слабљење Русије.

Концептуалне оцене у спољнополитичком делу обраћања Путина, биле су једна од најважнијих изјава председниковог излагања. Фактички Путин је означио нову формулу глобалне концепције наше спољне политике – чак не ни спољнополитичког курса, већ тога какву улогу ће наша држава играти у свету.

Ми не претендујемо на звање супер државе, рекао је Путин. У тој изјави нема никаквог самопонижења или одбацивања историјске мисије Русије, јер председник је објаснио, да има у виду, да ми немамо „претензије на светску или регионалну хегемонију, ми не нападамо ни на чије интересе, никоме не намећемо своје покровитељство, никога не покушавамо да учимо како да живи“. Али ћемо при том стремити да будемо лидери, штитити међународно право, борећи се за поштовање националног суверенитета, самосталности и самобитности народа, формулисао је Путин.

У овој формули принципијалан је акценат не просто на међународно право, већ на самобитност народа. То јест право нација на сопствени пут, на оно што је чак и више него формални суверенитет, зато што ми знамо за много примера како су народи очували свој идентитет чак и под туђинском влашћу, а и напротив, данас можемо да видимо немало случајева губитка националних црта у формално потпуно независним државама а под притиском глобалистичке пропаганде. Нација је жива, докле је жива не само њена држава, већ и њена култура и вредности. Ако их изгуби она је осуђена на нестајање.

Сем тога, данас није реч само о наметању туђег шаблона, туђег система, већ о томе да су глобалистичке вредности у својој суштини антисистем, који људе ослобађа не само од Бога, већ и уопште од било каквих моралних тачака ослонца и да су зато опасност не за поједине цивилизације већ за човечанство у целини.

„Данас се у многим државама ревидирају норме морала и пристојности, бришу се националне традиције и различитости нација и култура. Од друштва се сада захтева не само здраво признавање права свакога на слободу савести, политичких погледа и приватног живота, већ и обавезно признавање једнаке вредности, ма како то изгледало чудно, добра и зла, супротних по смислу појмова“, – и овом, рекло би се, једноставном констатацијом реалног стања ствари, Путин фактички баца изазов глобалистичком пројекту, говорећи о томе да ће се супротстављање овом пројекту, ослањати на вољу народне већине не само у Русији већ и у целом свету.

„Овакво рушење традиционалних вредности „одозго“ не само да за собом вуче негативне последице за друштво, већ је и у корену антидемократско, пошто се спроводи у живот, исходећи из апстрактних, далеких идеја, упркос вољи народне већине, која не прихвата наметнуте промене и предложене ревизије.

И ми знамо да је у свету све више људи, који подржавају нашу позицију за заштиту традиционалних вредности, које су хиљадама година представљале духовну, моралну основу цивилизације, сваког народа: вредности традиционалне породице, истинског људског живота, између осталог и религиозног живота, живота не само материјалног већ и духовног, вредности хуманизма и различитости света“.

То вам није рат за финансије или територије, то је рат за смисаоност, идеологију и веру, то јест за то што и покреће свет. И то је апсолутно супротстављено оном курсу који спроводе евроатлански глобализатори – свет постаје све више јединствен, границе међу државама и културама се бришу, све иде ка стварању наднационалних органа управљања и претварању света у својеврсни аналог САД, где представници свих народа живе у једном котлу за топљење под руководством најпрогресивније и предводничке западне цивилизације, а тачније чак и њене месијанско-протестантске есенције, која је у свом „развоју“ дошла до одрицања фундаменталних људских вредности.

Принципи и назори ове нове „цивилизације“, изазивачке, обездуховљене и материјалистичке, постају обавезни оријентир за све – ово се тиче свих страна живота човека и државе: организације породице, економије, власти, религије, образовања и културе. Приговори о томе да ваш пут нама не одговара или да је уопште неправилан и да води у нигдину, не прихватају се, зато што се одмах називају гласом дивљака, будала, представника заостале цивилизације.

Подсећање Кинеза или Индуса на то да су за време трајања њихових цивилизација они већ видели како се на Западу подижу а потом и гину империје које су претендовале на глобализам, једноставно се не прихватају од стране присталица универзалних људских вредности. Процес универзализације, по њиховом мишљењу, нема алтернативу – и сем параноидне уверености у своју исправност, њима помаже и њихова озбиљна информациона, финансијска и војна надмоћ.

Али Русија је увек имала нарочиту, јединствену позицију – и зато када Путин данас супротставља наше „многовековно искуство заједничког, сложног живота разних народа у оквиру једне јединствене државе“, такозваној толерантности, бесполној и бесплодној, он је потпуно у праву. Без обзира на све данашње тешке проблеме у међунационалним односима, хиљадугодишње искуство живота у Русији, руског и других народа, заиста нема аналога у свету. Нико није био понижен, никог нису присилно русификовали, скоро да никог нису ни преводили у своју веру, сви народи су се очували, без обзира на промене друштвеног поретка и формалне државне идеологије.

Чак је и интернационални, по суштини, комунизам у Русији доста брзо одустао од свог у почетку антинародног духа и почео да наглашава важност очувања сваке нације и мале народности, одгурнувши у страну „совјетског човека“.

Тако да руска цивилизација већ носи у себи тај образ и идеал светског устројства, у чију заштиту је у оквирима целог света, иступио Путин у свом обраћању. Уосталом, у суштини, таква је била и наша спољна политика и у XIX веку и у XX веку. Она се базирала не на освајању колонијалних територија или задобијању контроле над ресурсима или елитом ове или оне државе, то јест не на геополитичким интересима, већ у првом реду, на заједништву идеала и вредности. Ако смо у XIX веку ми помагали Црногорцима – као Словенима и православнима, – немајући од тога уопште никакве користи, онда смо и у XX веку подржавали Вијетнамце уопште не због економског или војног интереса, већ из разлога солидарности са њиховом у почетку антиколонијалном а касније антиимперијалистичком борбом. Можемо се подсетити да је СССР на сопствену иницијативу, пре рока вратио Кини Порт-Артур и КВЖД , – упитајмо се да ли неко може да замисли да се САД добровољно одрекну база у Немачкој или на Куби?

Да ли су власти у државама које су устале против западног диктата, биле комунистичке или не, за нас није ни било баш толико важно – ако су оне иступале против империјализма (а то је у ствари само назив тадашњег стадијума глобализма), ми смо били спремни да им помогнемо у њиховој борби. Зашто? Па за то само право сваког народа да сам одређује своју судбину, које сада Путин одређује као једну од темељних вредности наше политике.

„Последњих година ми смо видели како се покушаји да се другим државама наметне, наводно прогресивни модел развоја, у ствари прометне у регрес, варварство, велико крвопролиће“, – рекао је Путин. Председник се више не прави да верује да се то десило због неке грешке, због незнања или идеалистичких илузија елите западних држава – „тобоже, шта да се ради, ми смо хтели да буде боље, донели смо им нашу високу цивилизацију (то јест тако су говорили у XIX веку а данас кажу: ослободили од тиранина), а код тих дивљака ништа не успева, све се распада“. У реалности предводници глобализације свесно руше те снаге и државе које покушају да се супротставе или једноставно сметају победоносном маршу „све-светске демократије“. Ово одлично схвата не само наш председник већ и многи лидери разних држава света. А тим пре ово знају и осећају народи целог света.

Тако да су речи Путина да ће Русија бити лидер у заштити права сваке државе на своју самобитност, отворени изазов целој машинерији глобализације. То није једноставно конзервативна или традиционалистичка интернационала – то је позив свима који су против тога да у скорој будућности светска влада свима диктира у шта да верују и како да живе. Свима ко не жели да светом влада ни садашњи хегемон, који диктира своју вољу, нити његов још опаснији будући глобални наследник. Од постојећих светских цивилизација ни у једној сем европске, вирус глобализма још није успео да начини већу штету – и оне нису спремне да се одрекну својих назора о добру и злу. Ако Русија буде сабирала оне који су против диктата, наш потенцијални савезник може постати практично цео свет. То није никаква конзервативна контра-револуција, није покушај да се заустави прогрес, већ борба са ониме што руши цивилизације и расцветалу разноликост људског постојања. Зато је Путин и подсетио на речи Берђајева: „Смисао конзерватизма није у томе да спречава померање напред и на горе, већ у томе да спречава померање уназад и доле, ка хаотичној тами, повратку у првобитно стање“.

.
Петар Акопов

Извор: ВЗГЛЯД

Превод са руског: Хаџи-Слободан Стојичевић

Advertisements

Information

This entry was posted on 17. децембра 2013. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: