ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

О „народном“ свештенику

Кажу да свештеници треба да „служе народу“. Тачно је да смо сви ми пре свега слуге Божије, па тек, као Божије слуге дужни смо да служимо један другоме. Уколико нисмо слуге Бога највишега, онда ни наше служење један другом нема смисла нити везе са Богом и спасењем. Свештеник је првенствено дужан да води бригу о верном народу, или вернима, за које је одговоран. Стога, свештеници јесу слуге, али – само слугу Божијих, тј. Хришћана, верних. Никако слуге – слугу овога света.

Ако на прво место у једном тренутку ставимо „народ“, као уопштени, световни скуп, ми чинимо пропуст који ће нам се једноставно „осветити“. Не говорим о томе да не треба водити бриго о народу, него о томе да та брига код пастира не сме никада да буде на првом месту, а нарочито не у организовању парохијског живота, јер ће на тај начин Парохија узети „световни курс“ а не Црквени, постаће сличнија неком клубу или организацији него Цркви. Уосталом, ко је нас поставио одговорнима за читав народ?

Данас, велики број чланова наших парохија на прво место ставља обичаје а не Веру. Код многих се схватање Цркве и Православља, на жалост, своди на неку врсту „фолклора“ и обичаја. Из тог разлога, на жалост, поједнини парохијани и од свештеника очекују да се поистовећује са светским токовима и модерним начином живота. Поједини пастири су у искушењу да то прихвате, како би били „приступачнији народу“ или „да би преживели“. У додиру са својим парохијанима често пута свештеници су просто „приморани“ да много више времена потроше у разговорима о политици, аутомобилима, становима, спорту и разним светским пословима – о свему за шта нису надлежни, уместо о духовним стварима, за које једино јесу надлежни. Ако и покушају да започну неку духовну тему, врло брзо се открива непријатан и „непремостив“ јаз између духовног, хришћанског виђења света и његових свакодневних парохијана који често не само да нису заинтересовани, већ су и одбојни према сувише „црквеним“ темама: „Знате оче, ја не идем сваке недеље у цркву! Нисам ја од оних „црквењака“, али, ја волим своју Цркву и поштујем своју Веру; само, не знам ти ја баш све те наше обичаје“! – слуша свештеник сувише често од својих парохијана.

Деси се такође, да и сам свештеник приликом славског обреда, или венчања, па чак и за Божић или Ђурђевдан, непажњом говори о „нашим лепим обичајима“ а не о Светим Тајнама и животу у Цркви. На овакву, све учесталију појаву у Цркви готово нико не указује, а многи је и сами прихватају како не би „заостали“ за временом.

Ради оправдања, неки цитирају Апостола Павла који каже: „Свима сам био све, само да кога придобијем за Јеванђеље“. Једно је извесно: апостол сигурно није мислио на банкете и пријеме, на састанке са бизнисменима, министрима и дипломатијом, на шармирање или причање вицева потенцијалним Христовим следбеницима, на испијање здравица по клубовима и кафанама или на одласке на голф и коњске трке.

Апостол Павле се састајао са гувернерима, министрима, судијама и државним представницима – али само тада, када је пред њих био доведен у оковима и у ланцима. Тада је и одржао своју чувену беседу пред царем Агрипом која се завршава: „Молио бих Бога да би не само ти, него и сви који ме данас слушају били такви као ја што сам, осим ових окова!“ (Дјел. 26,29.) Он дакле, није желео да постане сличан цару и његовим великодостојницима, већ је својим судијама отворено, иако ухапшен, рекао да жели да се они угледају на њега. То је циљ и прави разлог који никада не треба крити: залуталим овцама можемо једино поручити да бисмо желели да и они буду у Христовој Цркви као и ми. Ако то нисмо у стању, онда уопште немамо шта да тражимо у њиховом друштву.

Колико је мени познато, у Православној Цркви не постоје преседани када је „дозвољено“ оно што је иначе забрањено. Врлине су увек и у свакој прилици врлине, а греси су увек греси, без обзира ко, када и ради којег циља их чинио. Према томе, оно за шта би богослов био избачен из богословије, или пак верник одлучен од Причешћа, не сме да буде прихватљиво или што је још горе „врлина“, „сналажљивост“ или „способност“ за свештеника.

Грешке и греси се стално дешавају, јер „нема човека који би живео а да не сагреши“. Црква је и основана управо због наших грехова. Али, потребно је разликовати грешку и грех од читавих токова којима се крећемо. никаква корист није ако се бринемо о гресима, а следимо светске токове. Свештеник треба да сузбија грешке и грехове, али много више од тога, он треба да се противи неправославним токовима и секуларистичким тенденцијама које постају устаљена пракса у нашим парохијама и Црквеним општинама. Који пастир није у стању да направи ову разлику, него се „бори противу греха“ а узима активног учешћа у посветовњачивању Цркве – нека је њему и нама Бог на помоћи! Таквима је Христос рекао: „Вођи слијепи који оцјеђујете комарца а камилу прождирете„!

Да би избегао овакве замке нечастивога, свештеник у свом приступу парохијанима, и свима уопште, треба увек да „ставља“ Христа испред себе, а не његов шарм или дипломатију, који никога неће задржати у Цркви. Нечије способности могу да привуку људе, (политичари, глумци и певачи се обилато њима користе) али је једини Христос тај, који их може примити и задржати у Цркви. Сам Господ нас на то опомиње: „Сетите се речи коју вам казах: није слуга већи од господара свога. Ако мене изгнаше, и вас ће изгнати; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мог, јер не знају онога који ме посла.“ (Мт. 15, 20 – 21.)

Свештеник није само вођа једне људске заједнице или друштва, његова дужност је да руководи људе у њиховом интимном прихватању и разумевању истине. Јер, ми нисмо позвани да везујемо људе за себе него за Христа и Цркву. Истовремено и средство и циљ пастирског рада није ништа друго него једино и само Христос. У супротном, ми попут некаквих занатлија претварамо Цркву у „сервис за задовољавање духовних потреба“. Још би само требало да усвојимо и крилатицу „муштерија је увек у праву“, па од светости Цркве и нашега спасења у њој, неће остати ништа.

Зато је свештеник само и једино слуга Божији и предрадник на своме спасењу и спасењу своје браће. У овоме је једнакост између црквене јерархије и верних, између мушкараца и жена у Православној цркви: не треба никада заборавити да је звање слуге Божијег, како за свештенство тако и за верне – највише звање у овом и у оном свету; и – ако нам оно није довољно, ни једно друго нас неће задовољити.

Јереј Србољуб Милетић

Из предавања на тему: „Православни пастир на почетку трећег миленијума“

Advertisements

Information

This entry was posted on 23. децембра 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: