ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Биланс (не)успеха

Није тешко направити годишњи биланс учинка актуелне власти, али је тешко учинити – мада не сумњам да ће се наћи доста добровољаца и ударника – да тај биланс испадне повољан и позитиван.

Прва половина године је протекла у причи о реконструкцији владе и бескрајним медијско-политичким наклапањима о томе да ли нам је реконструкција потребна, ко ће из владе изаћи, а ко остати, и да ли ће после влада бити боља и ефикаснија. А друга половина нам протиче у жестокој артиљеријској припреми за нове изборе. Реконструкцију више нико не помиње. Уосталом, свако зна да је глупо и скупо генералисати аутомобил који ћете кроз неколико месеци дати на отпад као старо гвожђе.

Ако се само мало одмакнемо од заглушујуће таблоидне халабуке, показује се следећа слика. Пре годину и по формирана је влада за коју су нам њени архитекти рекли да је одлична, сложна и добро компонована. Па је онда тако одлична влада, после вишемесечне агоније, реконструисана (промењено је више од половине министара), да би, ваљда, на место тих одличних кадрова дошли нови, још „одличнији”. (Па се чак и том ново-старом кабинету давало – тобоже, пристојних – нових сто дана поштеде, „док се не уходају и покажу шта знају”.) А, сада нам се, напокон, после свега неколико месеци, саопштава да и овај „одличан на квадрат” министарски састав треба да буде промењен, то јест, да се иде на нове изборе!?

А поврх свега, нам из круга (тачније, троугла) најважнијих политичких личности свакодневно стижу уверавања како „влада одлично функционише” и како су односи премијера и првог потпредседника „одлични”. А тек о томе колико су одлични односи првог потпредседника владе и првог председника СНС-а да и не говоримо.

Ма колико то деловало апсурдно и трагикомично, ово горе је скоро дослован опис порука које нам се емитују из врха власти и у које би, ваљда, упркос својим очима, логици и здравом разуму, јавност требало да верује. („Ко друкчије каже, клевеће и лаже – и нашу осетиће пест”.)

Збиља, шта су реална постигнућа ове власти – сем непрестаног бављења собом, сем успешне демонизације политичких противника, сем неколико подигнутих оптужница за које ћемо тек видети како ће се окончати и сем неколико десетина хиљада новозапослених партијских чиновника и активиста? Узгред, ако је стопа запошљавања у Србији и даље негативна (то јест, ако је број незапослених додатно повећан за око један-два процента), питам се колико ли је додатно погоршан однос производних и непроизводних радника, с обзиром на то да чисто сумњам да су ове хиљаде новозапослених са партијских листа завршиле у производњи, на њиви или у руднику. Али ко ће да се бави и замара таквим ситницама у тренутку док земља поносно корача ка датуму за почетак (почетка) преговора са ЕУ и док рејтинг владајуће странке непрестано расте?

И тако долазимо до круне и алибија за све (не)учињено, односно до јединог, макар и формалног резултата – фамозне „кандидатуре” за, како ствари стоје, још фамознију ЕУ. Реч је, дакле, о напретку на „европском путу” и онога што је названо „историјским успехом” ове владе. Али одмах треба рећи да би исти такав, ако не и већи „прогрес” забележила свака влада – дакле, и Тадићева и Коштуничина – да је могла, хтела или смела да прихвати независност Косова и да уклони „паралелне” институције државе Србије са севера покрајине.

Од политике „и Европа и Косово”, коју је званично водила претходна влада дошло се прећутно на још радикалнију политику „Европа без алтернативе” (па, ако треба, и без још понеког дела територије). Садашња варијанта исте, подједнако невероватне и неспроводиве политике гласи „и Европа и Русија”, и верујем да ће се и она врло брзо испоставити као нереална и немогућа.

Напредовали смо, дакле, на путу ка ЕУ, демагогији и бежању од реалности. Док је све остало, укључујући економију, стање демократије, медија и људских права уназађено (што не значи да је пре било на богзна коликом нивоу). Ауторитарне тенденције су данас присутније, а институционални капацитети друштва да тим тенденцијама одоли мали су и недовољни.

Искрено се надам да ће ме догађаји бар донекле демантовати. Али чини ми се да ова држава и српско друштво у нову 2014. улазе са таквим хипотекама, билансима и баластима да је више него умесно питање у каквом ће стању уопште дочекати 2015.

.
Ђорђе Вукадиновић
Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”
.
Advertisements

Information

This entry was posted on 24. децембра 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: