ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Поглед на свет и моралност

Неретко, међу полурелигиозним људима, који себе називају „слободоумним хришћанима“ или „хришћанима за себе“, могуће је чути следеће речи: „Главно у религији је моралност, нека сваки верује у шта хоће, и како хоће, само да он чини добро људима… и да буде хришћанин“. Али на који начин је без Христа могуће бити хришћанин?

Неки од тих људи долазе да се моле у Православни храм, а затим иду у католичке цркве или секташка молитвена места. Они посећују џамије и синагоге, а ако би видели и паганско молитвено место, без сумње би ушли у њега, да запале мирисни штапић пред сликама Шиве или Буде, и донели цвеће пред ноге идола.

Ти људи сваку религију сматрају путем, који води ка Богу. „Сви путеви воде у Рим; а сви радијуси ка центру.“ – говоре они; у том широком, а у стварности вулгарном сравњивању, јесте њихов духовни мото, њихов „символ вере“. Такви људи сматрају за главним моралне постулате, а принципе погледа на свет – философске и религиозне – пролазним, историјским или регионалним обликом, који зависи од културног нивоа и генија народа.

Тај религиозни космополитизам им се чини као пројава хуманизма и културе, а приврженост религиозном систему и вера у неизмењивост догмата – духовном гордошћу, нетрпељивошћу према људима, дефицитом љубави, мрачњаштвом и слепим, суровим фанатизмом – ускошћу мишљења и окамењености срца.

Да ли је могуће разматрати моралност као аутономну област људског духа, који је независан од његовог погледа на свет? Мислим, да се већина људи саглашава да је основа моралности, јединство љубави и истине; истине – као облика, љубави – као садржаја. Сликовито говорећи, праведност јесте корито реке, љубав – њен ток. Ако у исушеном кориту не буде воде, онда нико неће поћи ка реци, да би утолио жеђ: ако обале не буду задржавале ток, онда ће се вода, разливши се по пољима, претворивши се у муљ и блато. Хармоинија између истине и љубави се јавља као скала морала.

Све религије или већина њих, говоре о милосрђу, добру и љубави. Али да ли једнаки смисао има реч љубав и добро, за представнике различитих вера и конфесија? Може ли бити истоветна љубав код оних, који представљају Божанство као неку беспочетну енергију, безличну силу, или оних, који исповедају Бога као Живу Личност? Може ли бити иста љубав код хришћанског Мученика или подвижника, који се бори са својим страстима, и код незнабошца, који свим боговима приписује све грехе и пороке људске? Да ли је могуће љубити Ареса, обливеног крвљу, или Хермеса, заштитника лопова и варалица, исто као што хришћанин љуби свог Спаситеља?

У садашње време постоје на десетине секти, које се поклањају сатани, Луциферу. Да ли су и они путеви ка Богу? И да ли је могуће љубити палог анђела исто као и Христа, Који је Себе принео на жртву за људски род? Каквог бога може љубити будиста, када су богови за њега несавршене буде, који чекају нове аватаре и реинкарнације?

Будизам се односи према самој идеји Личног Бога и вечног богопштења са ужасом и одвратношћу. Ако се будизам сливши се са месним религијама, упражњава са пантеоном хималајских и тебитенских „божанстава“, то је за прост народ, а истински будиста бежи од богова, од света и од самога себе у нирвану. Како може љубити Бога шиваиста јогин, који сам себе сматра за бога? У својим медитацијама индуисти поистовећују себе са апсолутом, зато је њихова љубав – духовни нарцисизам (само-заљубљеност).

Да ли је могуће говорити о љубави као о једнаком осећању, које делује у срцу хришћанина и муслимана, када Коран охрабрује ратове и насиље за ширење ислама, као религиозни подвиг, а у Јеванђељу Син Божији људима открива истину у Свом Лицу, али не принуђава никог. То не значи, да номинални хришћани нису стајали на путу насиља, али је то била њихова морална слабост, а не заповест вере.

Узмимо други аспект љубави, њен земни план – љуба према људима. Коран учи о љубави и добру, али у односу на муслимане. Свет се за муслимана дели на два дела: свет ислама и област, која лежи иза његових граница. За тај, за себе туђем свету „неверника“, муслиман има други морал: „Угњетавајте их и поробљујте, док понижени и ослабљени не приме ислам“ (Коран).

Ако се према хришћанима, јудејима и зороастријанцима, названим „људима закона“, муслиман може односити са трпељивошћу, онда се у односу према паганима, ислам налази у стању непрестаног рата. Да ли је могуће поредити љубав, која има конфесионални карактер, са љубављу, коју је заповедио Христос, која укључује у себе чак и личне непријатеље?

Талмуд призива Јевреје праведности и милосрђу, али такође дели свет на два дела: Јевреје и незнабошце )остали народи), што за последицу има да талмудски морал има двоструки и казуални карактер. Јевреји – талмудисти сматрају, да је јудејски народ створен од Бога, а други народи – од стране 72 нижа духа. Зато сравнити друге народе са Израиљом за јудејца значи, допустити религиозну неправду.

Може ли браманиста да љуби човека, када је сав народ у његовим очима подељен на затворене касте? Не само љубав, него се чак и физички додир човека најниже касте сматра оскрвњењем. Може ли хиндус љубити човека, када је за њега сав свет – само слика и илузија, сан Браме. За њега је љубити човека исто тако нереално, као и сенка у сопственом сновиђењу.

Може ли будиста љубити тако, као хришћанин, ако је за будисту највише стање, стање отуђености од свих и свега, а љубав као емоција, привезује душу за точак постојања, то јест, за свет зла. Може ли бенгалски кришнаит да љуби човека тако као хришћанин, ако се за кришнаита као највиша пројава љубави сматра порочна љубав, а Јеванђеље учи целомудрености у браку и безбрачности. Каква љубав је постојала код древних, античких пагана, не искључујући њихове велике философе и моралисте, када су они роба сматрали својим предметом или животињом?

Да ли могуће путем ка Богу назвати религију древних Инка и Астека, који су у време религиозних празника чупали срца хиљадама заробљеника, да би их принели на олтар бога Сунца. Ако су све религије једнаке, то значи, или да су све истините, или да су све лажне.

У првом случају – објективна истина не постоји, истина не може да противречи самој себи, а религија се распршује у главним онтолошким питањима. Допустити мноштво различитих истина, значи профанисати схватање истине, наметнути јој условно мењајући, релативни карактер: оно, што се јуче сматрало лажју, данас може бити истина, итд.

У таквом случају, и сама моралност ће носити непостојани, мењајући карактер; она као да би се растворила у аморфном као течност, растегљивим, као гума, плурализму, или у историјском релативизму, слично мењајућим кадровима филма.

О каквој моралној аутономији могу говорити ти „христијански“ либерали? Ако су све религије лажне, то јест, јављају се као општење не са Богом, већ са нулом, онда само схватање религије мора бити одбачено. О каквом тада свесном хришћанству или хришћанству „за себе“ може бити реч? Лаж, примљена као истина, изопачује и деформише свест човека; лажно учење о вери и догматима уноси у душу човека труљење и смрт.

То је трулежно место на његовом телу. Догмати Православне Цркве – нису философске концепције и апстракције, већ светлоносне истине, које души дају, попут сунца, светлост и живот. Између морала и догмата постоји невидљива, али постојана веза.

Изопачење догмата нарушава моралну потпуност и склад, а нарушење заповести, неумивено покајањем, води ка изопачењу и губљењу догматске свести. Црква је строго осудила заблуду Оригена, зато што његово учење о завршном, предодређеном, неумољивом спасењу света (укључујући и демоне), као повратак линије круга својој почетној тачки, где се крај спаја са почетком, морално разоружавало људе, скривало од њих трагизам греха, убацивало лажне наде, и самим тим стављало човека на ивицу моралне пропасти.

За хришћанина источник љубави према Богу није само захвалност за стварање света, већ вид  Божији, распет за грехе људи, вид вечне љубави. За хришћанина љубав према човеку, то је пре свега, љубав према његовом бесмртном духу, према високом достојанству човека, као образу и подобију Божијем.

Може ли бити таква љубав код атеисте, који човека сматра случајном појавом у космосу, привременим конгломератом молекула и усавршеном звери, која је сједињена заједно са мајмунима у једну групу примата? Атеисти и либерали су говорили о ослобођењу морала од религије и завршили тиме, што су у значајном степену ослободили савременог човека од морала.

Карактеристично је, да се либерални хришћани старају да из свог погледа на свет искључе представе о паклу и демонима, да ту област обиђу ћутањем, или да представе сатану просто као метафору, оличењем људских грехова, због тога, да би спокојно грешили, не осећајући страх пред вечним последицама греха и пред оним, који стоји иза тамне сенке греха, као режисер иза сцене.

Неки савремени богослови већ откривено називају учење о Страшном Суду и паклу „ужасном метафором“. Оригенове песме и савремени либерални теолози дају могућност да се спокојно дрема, не мислећи о смрти као испиту живота.

Заборав о тамној области пакла као бездану, одакле нема повратка и о демонима – вечним непријатељима човечанства – лишава хришћанина бдења, пажње над собом, духовног усиља и напора у молитви, и чувања свог срца од страсти.

Он сматра, да је демон – само сеновити део његове сопствене душе, пакао – страдања земног живота, и зато сусрећу смрт неприпремљени, као без оружја и ухваћеним неспремним, већ реалија будућег живота – демонски свет, који је сматрао метафором – показује се за њега као неочекивани догађаја и катастрофа.

Архимандрит Рафаил Карелин

Advertisements

Information

This entry was posted on 27. децембра 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: