ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Историјски Датум

Да смо у комунизму, вероватно би се нашао неки веселник да узвикне: живио друг Датум! Судећи по српским медијима, егзалтираним извештавањем појединих новинара и славодобитним изјавама политичара, Датум није само обичан дан у години са малим почетним словом д! Датум је немерљиво више од тога: наша судбина, пут у светлу будућност, пречица до благостања, гарант уређености државе, позив инвеститорима да своје милијарде у разним валутама уложе у Србију… Зато нам је Датум као партијски колега, далеки рођак у великом граду који нас се изненада сетио и решен је да помогне, то је наш друг у избављењу из несреће.

Тешко је и испратити и слушати овакве изливе ничим поткрепљеног оптимизма и ничим изазваног одушевљења. Пре извесног времена имао сам прилику да поразговарам са Алфредсом Рубиксом, данас послаником у Европском парламенту, а иначе једним од летонских политичара са најдужим стажом и највећим искуством. Две ствари ме подсећају на наш сусрет. Прво, његово стално понављање како су људи, који су име Летоније преговарали са ЕУ, упропастили државу. Говорио је како испреговарано „остаје заувек“, јер је у пракси немогуће мењати било које решење, пошто би се поново морали водити разговори са свим чланицама. Е сада, како се евробирократија припрема за преговоре, а како кандидати за чланство, то је посебна тема, тек од преговора ту на крају обично не буде ништа. Углавном ЕУ диктира услове, кандидат прихвата и на крају се то потпише, па ратификује. И друго, изразио је потпуну неверицу када сам му објаснио како се у Србији гледа на Датум и отпочињање преговора. Политичари имају потребу да преувилачавају ствари које сматрају успехом, доста тога зависи од пропаганде, али датум почетка преговора је чиста бирократска ствар, нико га се неће сећати већ за пар месеци, а у зависности од тога како буду текли преговори, може се показати и да ће цео процес већина бирача почети да сматра штетним и лошим. На крају, може се десити, као у летонском случају, да се отвори питање поступања преговарача, пропуштених прилика и полемише о Датуму и преговорима кроз десет година, када односи на унутарполитичкој сцени буду сасвим другачији.

Дакле, да се манемо глупости о „историјском значају“ Датума. Али, могу се сложити са оценом да је Датум важан и битан. Шта више, слажем се и са оценом да је добијање Датума добра вест! Зашто?

У одличној анализи, новинар „Политике“ Ненад Радичевић наводи како „већина европских званичника избегава да детаљније објашњава шта ће подразумевати правно обавезујући документ који ће Београд и Приштина морати да потпишу. Нико ни не помишља да политику „штапа и шаргарепе” одмах искористи и припрети Београду да ако жели шаргарепу (чланство у ЕУ) одмах потпише такав уговор. Не, на делу је стратегија да временом, кроз реформе и економско напредовање Србије у току преговора са ЕУ, шаргарепа порасте. Да после пет до десет година буде довољно велика и сочна да уговор Србије и Косова не буде превише тешко објаснити грађанима који ће тада бити свесни да после више од 20 година не могу да поврате Косово“ (Политика, 18.12.2013).

Цела прича око евроинтеграција Србије вртеће се на полгављу 35. и „косовском питању“. Преговори постају средство да се Србија одобровољи да призна тзв. Републику Косово, у етапном процесу чињења нових уступака у наредних четири до пет година. Максимум на који западне земље могу да пристану, чини се да је модел „две Немачке“, по којем од Србије нико неће тражити да призна тзв. Републику Косово, али истовремено Београд не би ометао улазак самопроглашене државе косовских Албанаца у УН, и последично у све остале међународне институције.

Шта ће Србија заузврат добити када на све пристане? Реформе и економске напредовање!? Пуноправно чланство? Не, ништа од тога. Циљ целог овог процеса и јесте да се Србија одрекне Косова, а да заузврат не добије ништа. Када би западне земље тако плаћале за спровођење својих спољнополитичких циљева, банкротирале би кроз годину дана. „Империја се постаје на гробљу пропалих нација“ писао је Леополд фон Ранке. На крају, чак и да ЕУ има неке озбиљне планове о економској помоћи Србији (а нема их), питање је како би их извела!? ЕУ је у најдубљој кризи од оснивања, а стање, како на економском тако и на политичком плану ће најмање наредних пола деценије бити све горе. Не постоји ниједна независна дугорочна процена (изузимајући самохвалисање ЕУ-званичника и терцирање аналитичара које они плаћају) о томе како ће се постојећи лоши трендови унутар ЕУ променити до 2020. године. Доказ озбиљне кризе унутар ЕУ је и немачко-британски сукоб на скупу у Виљнусу око кључне теме о којој се расправљало: оружаних снага уједињене Европе. Велика Британија (као и још један део чланица традиционално таласократски оријентисаних) је чврсто на позицијама да гарант европске безбедности треба да буде НАТО. Немачка показује да програм „Берлин плус“ није схватала као циљ, већ као средство за даље војно интегрисање европских земаља. На крају, зашто би ЕУ била војно зависна од САД и плаћала америчке војне авантуре по целом свету, када су њени геостартегијски циљеви сасвим другачији.

Дакле, како је то у ауторском чланку приметио Бранко Жујовић, коментаришући анализу дописника РТС-а из Беча Весне Кнежевић, српско друштво може у наредним месецима и годинама из Брисела добити само нова и нова „спиновања“. Између осталог и због тога овај Датум јесте одлична вест. Јер, каква та нова „спиновања“ могу бити управо показује поменути чланак РТС-овог дописника из Аустрије. Колико је само конфузије, контрадикторности и непознавања многих ствари изречено на тако мало простора (најкраћи могући коментари на ставове Весне Кнежевић биће писани курзивом у загради). Укратко: ЕУ је са Русијом трампила Украјину за Србију (о геополитичком значају Србије и Украјине излишно је трошити речи. Пре четири године се у „обавештеним круговима“ могло чути како су САД спремне да попусте у Украјини, уколико Русија попусти у Ирану, што не мора бити истина, али је показатељ да се значај Укарјине у стратегијском контексту може мерити са значајем Ирана. Са друге стране, Србија је чврсто под контролом Запада, истина са континуланим јачањем руског утицаја. Зато је питање шта је Русија препустила ЕУ у Србији? На крају, изјаве Џона Керија о украјинској кризи су врло јасне, а поступци САД указују у ком смеру ће се криза одвијати. Све то ни изблиза није завршено, иако је сада позиција Русије значајно боља); та трампа и није тако лоша, с обзиром да је ЕУ имала проблема са интеграцијом Бугарске и Румуније (уколико су ове две државе пример неуспелих интеграција, између осталог и због „цивилизацијско-културолошких“ разлика, зашто би онда био различит случај са интеграцијама Србије. У чему је тако крупна „цивилизацијско-културолошка“ разлика између Срба и Бугара, са једне, и Запада са друге стране); због тога би Русији (по мишљењу аутора) могли препустити и унеређену Грчку, јер ионако пуно кошта ЕУ (када се већ помиње геополитика, ваља подсетити да су комунисти однели убедљиву победу у грчком грађанском рату, али да је Стаљин морао да им ускрати сваку даљу помоћ због Черчиловог ултиматума и претње војним сукобом две силе. Излазак СССР, односно данас Русије, у било ком облику, на дугачку грчку обалу, директна је претња по британско-америчке интересе у источном Медитерану. Иначе, повлачење из Грчке Стаљин је наплатио у Румунији и Пољској.); а на крају, Србија је највећи балкански добитиник, јер је Албанија наишла на црвено светло у даљим евроинтеграцијама, што косовске Албанце усмерава ка Београду, јер ће сада Србија постати чланица ЕУ пре Албаније (дакле, Србија је под притиском ЕУ да призна тзв. Републику Косово, зато што је циљ ЕУ да Србија на тај начин ојача свој утицај у Приштини. Ово подсећа на оне трактате из 1974. у којима се помињало како је „покрајинизација Србије“ њено богатство, па пошто ће се са покрајинама бити богатија, Србија ће бити и јача! ). Цео овај осврт на РТС-ов чланак је да би се показало колико аргументи у прилог тези како је Датум историјски и спасоносан постају танки, безвезни и на „климавим ногама“.

Пошто ће стање у ЕУ бити све горе у наредним годинама, последично и у Србији (која је у економском погледу у полуколинијалном положају) ће бити све горе. Уместо реформи и економског јачања, грађани ће добијати све веће порције „спиновања“, које ће постајати све бесмисленије и глупље. Оно већ прави контарефекат, а како ће то бити у будућности, то се може претпоставити. И: колико такав процес може уопште трајати? Годину, две, четири?

Посматрано са дугорочног, стратешког становишта, то је сасвим свеједно! Резултат целог процеса ће бити све мања подршка евроинтеграцијама Србије у јавном мњењу и све већа одбојност према Бриселу. Што Србија буде одмицала даље у процесу европских интеграција, то ће популарност ЕУ међу грађанима Србије бити све мања. Из тог угла посматрано, добијање Датума је одлично, јер ће само овај процес „евро-хлађења“ српског корпуса убрзати. Ово је битно због четири ствари. Прво, широм ће се отворити врата за расправу о тражењу алтернативе. Без такве расправе је немогуће говорити о било каквим квалитативним помацима у српској економији, привреди, култури… Спиновање неће више давати резултате. То је „шминкање мртваца“. Поменуто отварање врата је први корак у правцу утврђивања истинских и неопходних реформи у Србији. Друго, свака власт ће под притиском јавности морати да поступа итекако опрезно према Русији. Ово је одлично јер доводи руски капитал у Србију (једини „реалан“ капитал који у овом тренутку може доћи у Србију), услед чега се јача источни геополитички вектор Србије и јача укупни положај. Треће, овакво расположење грађана ће држати Србију далеко од НАТО. Ако ни због чега другог, онда због страха од бирача српски политичари неће покретати ову тему. И четврто, потпуно ће оголити ту причу како ћемо за Косово добити већу запосленост, више плате, мање корупције и уређенију државу. Не, нећемо добити ништа од тога, као што то нису добили ни Бугари, ни Румуни (поредећи Србију са неколико чланица ЕУ, може се чак тврдити да многе ствари у Србији функционишу боље). Даље евроинтеграције значиће само наставак постојећих трендова, а то значи и даље сиромашење и нова задуживања.

Остаје само да се види како ово, нарастајуће незадовољство грађана евроинтеграцијама артикулисати. Раздељена и расцепкана опозиција, иако са политичким погледима које има и половина бирача, показује да није у стању да то изведе. Уједињена опозиција? То остаје отворено питање по ком се мало урадило, а много полемисало! Можда ће овај процес координирати и неко из садашње власти. Заправо, можда га већ сада усмерава. Испод слојева саопштења за јавност са заклињањима у верност Бриселу и преговора са Хашимом Тачијем, назиру се многе ствари, које указују на сасвим другачију политику. Тешко је наћи периоде у историји српско-руских односа, у којима је било оваквог развоја билатералних веза у тако кратком периоду, као што је случај од јесени 2012. године до данас. Процес „евро-хлађења“ у Србији је почео победом Томислава Николића на председничким изборима. Јер, да су Срби хтели „безалтернативним путем“, данас би на Андрићевом венцу седео Борис Тадић. Остаје само да се види ко је из српске власти досадашње уступке око Косова и осталих захтева ЕУ видео као средство, а ко као циљ. А до тога ће доћи врло брзо, ако ни због чега другог, онда због нових захтева које ће поједине чланице ЕУ испоручити Србији (по разним питањима и у разним областима) већ на почетку преговора.

Душан Пророковић

Извор: Фонд Слободана Јовановића

Advertisements

Information

This entry was posted on 28. децембра 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: