ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Оријентири Истине

– Видимо да је човечанство подељено невидивом границом која пролази кроз сваки народ, а често и између најблискијих људи: мужа и жене, родитеља и деце; чини се као да су они одвојени некаквим зидом међусобног неразумевања. То је однос људи према питању постојања Бога и о томе да ли постоји икакав највиши смисао или највиши циљ човековог живота. Једни људи признају да Бог постоји и да је душа бесмртна, а други то поричу и говоре да је живот настао као резултат некаквих срећних случајности.

Ако Бог постоји, зашто онда Он не открије Себе свету, него више воли да остаје загонетка. А имамо ли ми уопште доказе за божанско постојање?

– Овде је постављен читав низ питања. Пре него што говоримо о Богу треба да се окренемо ка самом постојању човека. Он је створен у времену. Његове сазнајне способности, укључујући знање и искуство, ограничене су. Бог је Биће апсолутно, надкатегоријално, јер се налази и пребива изнад мисли и речи. Одредити логички – то значи, у извесној мери, обухватити и ограничити словесном формулом (речима). У том погледу, несумњиво, одређења Бога биће – несхватљиви и неизрециви. Каква знања поседује човек? Најважније је урођено знање. Ако погледамо на свет нижих бића биолошких врста које нас окружују, уверићемо се да сва она без изузетка имају огроман обим урођеног природног знања, које наука без разлике назива инстинктима. Без тих знања не би био могућ чак ни један дан живота живих организама.

Човек је на неизмерно вишем степену од осталих становника земље. А једно од урођених, човеку својствених знања јесте религиозно чувство и „инстинкт вечности“. Кад живи организам сместимо у за њега неприродне услове, тада инстинкти отупљују и деформишу се. Неприродна психичка средина, а нарочито нетачна информација коју добија човек, може да отупи и угуши природно религиозно чувство, иако оно у сваком случају остаје својствено човеку.

Како се образују наши појмови на нивоу разума? Човек, будући да је у узајамном односу са спољашњом средином, укључен је у сталну бујицу осећања која прима телесним чулима. Затим се та осећања преображавају у слике и представе које се са своје стране трансформишу у појмове, то јест словесне формулације. Бог не може да буде схваћен непосредно органима наших чула, јер нема ни материјални ни физичко-енергетски супстрат. Наш ум се креће у области коначних и ограничених предмета и појава, где све има свој узрок и последицу. Логика је производ нашег земаљског искуства, а Бог, спада у другачију, надкатегоријалну сферу и, према томе, у области религије сам метод логике постаје нелогичан.

Има ли доказа за постојање Бога? – Има! Али они немају аксиоматску нити логичку, већ интуитивну основу и зато не носе спољашњи, већ личносни, унутрашњи карактер. Религиозно чувство човека омогућује познање Бога као несумњиве реалности. Али није могуће пренети то унутрашње искуство кроз било какве експерименте или логичко извођење закључака, ако саговорник није духовно пробуђен.

Зашто Бог Себе није открио свету тако да Његово постојање буде јасно свима? Зашто Он као да скрива Себе иза завесе видивог? Зашто је његово постојање слично хијероглифима које душа човека треба да разуме и дешифрује?

Зато што је религија општење, а сама вера садржи принцип слободе, а не принуде. Бог даје човеку слободу избора. Он хоће да Га човек тражи, да стреми ка Њему и да припрема своје срце за заједничење са Њим. Бог је зажелео да постане не спољашњи, него унутрашњи чинилац човечијег живота. Да је постојање Бога несумњиво као што је постојање сунца, онда би вера као морални чин нестала. Њу би заменила очигледност у којој нема алтернатива, односно Бог би у извесној мери постао спољашњи предмет познања, што би било недостојно љубави Божије према човеку, јер Бог хоће слободно самоопредељење човека према Себи, искање Бога и, као круну љубави, – љубав према Богу. Али треба рећи да материјализам и атеизам, упркос својим уверењима, немају ни научне, ни логичке доказе. Наука проучава само мало подручје материјалног света и оставља изван граница својих могућности такве појмове као што су праузрок, крајњи циљ и тако даље.

Говорити о вечности материје, о немогућности познања форми постојања, осим преко феномена који имају материјално-енергетски супстрат, значи удаљити се од експеримента као темеља науке и прећи у област потпуно недоказаних претпоставки.

Такође, Бог не може бити доказан логички, јер у категоријама вечног и бесконачног логика, створена као резултат земаљске праксе, престаје да дејствује и настаје обрнути процес – закључци се замењују постулатима. Но ако религија има субјективне доказе, то јест сведочанство унутрашњег мистичког искуства, онда атеизам уопште нема никакве доказе, већ представља само веру у нулу и свежањ декларација.

– Шта треба да чинимо да бисмо задобили или ојачали веру?

– Да се молимо, да осећамо страх Божији пред тајном стварања света и да се трудимо да испуњавамо јеванђељске заповести.

– А где су докази да молитва није вид аутосугестије и да ћемо се у стању самопонављајуће хипнозе наћи под влашћу мисли да Бог постоји, насилно утеране у свест?

– Аутосугестија и хипноза не само да немају ништа заједничко са молитвом, него су и стање које је њој супротно. Приликом аутосугестије човек доводи себе у пасивно-раслабљено стање и фиксира своју пажњу на неку чулну слику или заповест, коју окреће према себи. Та мисао притиска његову психу, али за њега остаје наметљива и туђа.

То стање не пружа човеку никакво мистичко искуство, док мо-итва активира свест човека и чини је изузетно јасном и непомућеном, али, пре свега, даје му да доживи стање благодати, то јест силу потпуно нову за човека, коју душа прима као нови живот. Људи који су се експериментално бавили аутосугестијом, медитацијом, аутохипнозом и тако даље, које се негују у окултизму, прелазећи затим у хришћанство, сведочили су да између тих стања и доживљаја благодати као присуства Бога нема никакве сличности.

Аутосугестија може да доведе психу у стање растројства и да се човек претвори у визионара, али благодатна молитва којој су туђи како императиви изражени речима, тако и уобразиља, чини хришћанску веру самоочигледношћу за срце човека.

– Говорили сте о вери у Бога, али на земљи заиста има много религија?

– Говорили смо да душа човека има способност за богоопштење и осећање своје бесмртности. Веру можемо упоредити са интуицијом, са осећањем реалности Бога и душе човека. А религија укључује у себе такође и вероучење, моралне заповести и обреде као символички језик. И овде човек треба да тражи истину.

– Која су својства религиозне истине?

– Унутрашња непротивречност учења, његово божанско порекло као испуњење пророштава и обећања и теолошка и морална узвишеност. Хришћанство је пре свега (благо)вест о спасењу. За нас је Христос Жива Личносна Истина.

– Ми верујемо у морално савршенство Јеванђеља, али тешко је поверовати да је Христос васкрсао.

– Дакле тешко вам је да поверујете да је Христос Бог који је ради нашег спасења постао Богочовек? Бог је Творац света и његових закона, али Он у Својој апсолутној слободи није њима везан. Значи, ипак питање је у овоме: је ли Христос Бог или само Човек, можда чак и најбољи од људи. Међутим, Сам Христос је више пута називао Себе Богом и јединим Спаситељем света.

Дакле, или је Његово сведочанство истинито и Он јесте Бог, или је Он лагао и варао људе, називајући Себе Богом, или је пак Христос психички болестан човек, параноик и визионар, који се представљао као Бог у дуготрајном бунилу. Али ви сами говорите да је морал Јеванђеља узвишени морал који није могао да створи обмањивач и лажов, или да напише човек са патолошком психом. Читајући Јеванђеље, неискварена душа не може да прихвати такву мисао. Ни у једном ретку ове велике књиге нећете наћи ни обману, ни било какву болесну опседнутост, она као да је прожета одмереном и јасном светлошћу. Дакле остаје једно: Христосје Бог који је сишао на земљу.

– Можда су Христови ученици изменили Јеванђеље и унели у своје име и на своју руку приче о Његовом Васкрсењу?

– Свака лаж и обмана теже ниском циљу. Апостоли су посветили и жртвовали себе страдањима и смрти. Они су ишли народима ради јеванђељске проповеди, а главни предмет те проповеди било је Христово Васкрсење из мртвих. Не жртвују се благостање и живот због сопствене измишљотине. Штавише, они су били подвргнути страшној казни и ниједан од њих није се одрекао вере у васкрслог Христа. У грчком и грузијском језику истом речју се означавају мучеништво и сведочење.

– Шта спречава веру?

– Указаћемо на три узорка:

1) лажна, тенденциозна представа о религији, која је најгори облик незнања;

2) страсна душа;

3) духовна гордост.

У првом случају тачна информација може да служи као почетак ду-ховног буђења. Други случај је тежи, јер душа, потонула у страсти, гледа на морал као на ограничење своје слободе. Уосталом и овде човек може да осети унутрашњу празнину таквог живота и друге узвишене мистичке доживљаје, као да види зраке сунца кроз процепе ведрине међу црним, густим облацима. Трећи вид је најтежи.

Гордом уму је тешко да замисли да је Бог изнад њега, да су његова знања непоуздана и ограничена, да су му чула прегорела у жудњама за насладама, да му је воља немоћна, душа поражена грехом и да је он сам по себи јадно створење коме је потребан Спаситељ. Код гордога таква мисао изазива унутрашњи протест и бунт. Зато је гордост најтежи облик неверја, то је вољно неверје које безгласно виче: не желим да Бог постоји. Стога духовну гордост може да исцели једино чудо.

– Није нам сасвим јасно зашто треба да верујемо да се истина налази баш у хришћанству, а не у другим религијама? Или пак зашто све религије садрже једну те исту истину, само под различитим терминима и формулацијама који одговарају култури датог народа.

– Кад би религија одговарала историјско-етнографској култури народа, онда би хришћанство требало да остане у Палестини, а будизам да не излази ван граница Хиндустана.

Источна Грузија, која је у IV веку примила хришћанство, по својој култури била је ближа Персији, а Западна Грузија јелинистичком свету, више него семитском Истоку. Ми више не говоримо о народима Западне Европе који су имали своју самониклу незнабожачку (паганску) културу. Зато је намера да се религија веже за такав психолошки чинилац као што је култура, сасвим лишена чињеничних доказа.

Учење о томе да се једна истина садржи у свим религијама под различитим називима, такође уопште није одрживо. У паганским религијама обоготворен је космос, а његове силе и појаве представљене су у виду неколико нивоа божанстава.

У будизму метафизика је фактички одсутна. У браманизму сва створења се сматрају за илузију. Стога, ако у будизму нема Бога, онда у браманизму нема човека. Као што видите, овде није ствар у словесним формулацијама (у речима), него у разлици главних предмета религије по самој онтологији религија.

Питате какав доказ има хришћанство за то да оно представља једину и јединствену истину.

1.  Непротивречност Откривења. Књиге Новог и Старог Завета, које обухватају период од приближно 1500 година и припадају ауторима разних социјалних слојева и образовног нивоа, читају се као јединствено дело. Тако могу да пишу људи који непосредно созерцавају истину, то јест који су под дејством Божанског Откривења. Ни у Ведама ни у Талмуду, ни у Корану нећемо видети ништа слично: тамо се смењују представе које се међусобно не слажу. Никакав човечански геније није могао да створи хармонично јединство пророчанских књига које траје петнаест векова. Библијска пророштва су се испунила и испуњавају се у процесу историје. Сам Нови Завет је испуњење пророштава Старог Завета.

2. Други оријентир истине јесте узвишено учење о Богу које се налази у Библији и нема аналоге у њој савременој литератури, ако изузмемо каснија изопачења у Талмуду и низ подражавања у Корану. Томе додајемо узвишеност моралних заповести откривених у Новом Завету. Темељ ових заповести је љубав према Богу и човеку која укључује у себе чак и љубав према непријатељима. Ни у Талмуду, ни у Корану, ни у Ведама нема сличног учења. А што се тиче будизма, тамо се љубав пре-ма човеку раствара у солидарност према свим биолошким облицимаживота, а о љубави према Богу уопште нема речи, јер место Божанства у будизму замењује зјапећа празнина.

– Али чиме ћете доказати да је православље истинитије од католицизма и протестанства, који се такође заснивају на Библији и уче о Христу као о Спаситељу света.

– Хришћанство није производ човековог разума, макар и генијалног. Хришћанство је Откривење које је даровао Бог. Православље је потпуније сачувало Откривење и древно Предање и зато традиционализам Православља, као препрека изопачавању и реформацији првобитног учења служи као историјски чинилац очувања његове чистоте и неповређености.

Католицизам и протестантизам представљају конфесије које су подривене стихијама овога света и изопаченим хришћанством које као да је разводњено. У то се можете уверити ако се упознате са историјом Цркве.

Ко искрено и часно иште Бога тај треба да Га тражи у својој сопственој души односно да очишћује своје срце од страсти и ум од гордости да би душа била способна да у себи одрази зраке Божанства.

Постоје спољашња сведочанства о божанском бићу као што је, на пример, сврсисходност, односно разумност закона који владају васељеном. Већ су древни философи изрекли да из хаоса не може да настане закономерност, а ако би она настала случајно, не би могла да се очува. Ипак сва спољашња сведочанства која наводимо нису строги докази за постојање Бога, а у интелектуалном погледу они чине религију теоријом са високим степеном вероватноће, док унутрашње мистичко искуство Га чини очевидним.

– Шта треба да чинимо да бисмо стекли ово унутрашње мистичко искуство?

– Сваком организму потребна је животна средина без које пропада. Она духовна сфера, она атмосфера којом живимо и дишемо, јесте Црква. Само кроз укључење у црквени живот душа може да се реално приближи Богу.

 .

 Архимандрит Рафаил Карелин

Из књиге: „Умеће умирања или уметност живљења“

Advertisements

Information

This entry was posted on 1. јануара 2014. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: