ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Са ким превазићи самоћу

“Самоћа ме прогања”

Осећај самоће бива различит, а понекад може да буде и лажан. Сретао сам људе, који су имали много пријатеља, али су се ипак осећали усамљени. Некада је то повезано с тиме, да човек жели да му се посвећује много пажње, да га воле, а он сам не уме да живи животом других људи, не тежи да их воли, егоцентричан је, упућен само на себе и хипертрофира своја осећања, невоље и преживљавања.

Постоји, наравно, и реалан осећај самоће. У Библији је написано, да је Господ, створивши првог човека, рекао: «Није добро човеку да буде сам» (Пост. 2:18). Заиста, када човек нема с ким да подели своје радости, невоље, туге онда му постаје веома тешко. Понекад дођем кући после тешког дана, у коме су се десиле неке непријатности: например, сазнао сам за тешке грехе духовних чеда или сам просто јако уморан, – и уз чај свом зету испричам све те невоље, а он ме утеши и на души постаје лакше.

Мислим да су пре Христовог доласка у свет сви људи били несрећни, сви су страдали: били они ожењени или не, богати или сиромашни, гладни или сити, болесни или здрави, – страдање је било неизбежно. Грех је изопачио свет. Господ је дао Адаму жену – и човеку је постало добро, али када је у свет ушао грех, човекова душа, чак и оног који има жену и децу, не може да нађе мир, и овде се пројављује не проблем усамљености, већ проблем греха. Ако се човек бори са својим грехом, ако он тражи Христа, сједињује се са Христом – усамљеност може да се савлада, као и нека друга трагедија у овоземаљском животу: сиромаштво, глад или смртна болест, – ако човек познаје и тражи Христа, ако тражи духовно, а не материјално. Знамо да је међу светитељима било много они који су били тешко болесни, они су често пуно страдали, много су трпели – и поред свега су били радосни и задобили су блаженство, нашли су срећу не само на небу, већ и у овоземаљском животу. Било је много мученика који су пострадали за Христа и у XX веку, али у те новомученике Господ убраја, према речима старца Пајсија, и инвалиде, и тешко болесне, децу лишене утехе, и људе које постижу страдања и болести. Ако човек уздајући се у Бога подноси све невоље које му се шаљу, не ропће, то му се узима за мучеништво.

Наћи тога, коме је горе

Када човек престане да живи за себе и почиње да живи за друге, за Бога, он се мења и постаје близак и интересантан веома многим људима. Постоје такви људи који живе сами, а које сви пуно воле. Запамтио сам, например, како је умрла једна жена. Дешава се веома често нажалост да када умре човек који нема блиске рођаке, ми дуго не можемо да нађемо некога да нам помогне у свим нашим делима и бригама. Тако када је та жена умирала, људи су стајали у ред да би подежурали код њеног кревета, тако им је свима с њом било радосно и добро. И због тога је очигледно: вома често човек се налази у тешком стању усамљности само зато што не зна да служи другима, не уме да воли и да се жртвује, а само непрекидно тражи нешто од других.

У таквом случају треба научити живети за друге. Ако имаш неку невољу, ако си сам и упао си у униније, треба да нађеш човека чија је усамљеност још већа него твоја, коме је још горе него теби и да му помогнеш – и твоја самоћа и униније ће сигурно нестати. Како је рекао свети праведни Јован Кронштатски светом праведном Алексеју Мечеву, када је овај изгубио попадију: «Иди к људима, и помажући им у њиховим невољама, заборавићеш на своју невољу». Тако је и овде: када човек подели невоље својих ближњих, када помаже другима у њиховим болестима и тугама, онда његова сопствена невоља постаје много мања.

Например, неудата девојка која страда од усамљености може да оде у школу и да ради као учитељица и да цео живот посвети својим ученицима: да заволи ту децу која често имају свакојаке тешкоће, да их прими у своје срце, да се брине о њима, и служи им. Такав подвиг, иако веома тежак је и радостан, ако постоји љубав. Ако се научи да воли, тада неће бити никакве усамљености. Ја не мислим да се отац Јован (Крестјанкин) пред своју смрт осећао усамљено јер су га други људи толико пуно волели. Али су га волели – јер је он волео. Обично људи расуђују овако: «Заволите ви мене, и ја ћу заволети вас». Не, ти заволи, и тада ће други заволети тебе! Ти се научи да волиш – и тада ће твоја самоћа нестати, други људи ће се обавезно одазвати на твоју љубав.

Зашто ми Бог не даје женика?

Сматрам, да увек, када нас постиже нека невоља, када се у животу сусрећемо са неким непријатностима или трпимо недостатак у нечему – ми треба не само да молимо и тражимо олакшање од Бога, већ и да се замислимо и о узроку тога што нам се дешава. Не треба само просто молити од Бога: «Дај ми женика», већ се треба замислити: «А због чега ми га Бог не даје? Можда треба нешто да научим, пре него што ми Бог пошаље супруга? А можда је мој пут друкчији и можда ме Господ зове на неки други подвиг? Можда сам потребна другим људима, а не само једном човеку?» Например, директор нашег дечијег дома је жена која живи сама. И кад би она имала мужа, ми вероватно не бисмо имали дечији дом, јер је све на њој. Неко треба да жртвује своју личну срећу ради тога да би служио другима, ако смо хришћани. То је за некога Божија воља! А то што је понекад тешко – то је нормално, јер се без невоља ништа не може научити. Једна старија болничка сестра је говорила, да када има проблема на послу, препреке, искушења (не жели да иде у болничку собу, уморна је од бриге за пацијентима – медицинске сестре имају многе тешкоће) и ако се томе преда да буде у тако лоше настројењу, онда јој бива још горе. А ако себе превазиђе, ако се помоли Богу замоли Га да јој да снаге и потруди се да се према своме служењу односи одговорно, озбиљно као и раније – онда задобија још већу радост, даје јој се још већа благодат од Бога и открива нове снаге.

Овде, на земљи, сви ми у овом или оном степену страдамо, па тако и од самоће, осећања које за човека може да буде веома мучно, али ако он носи свој крст благодушно, без роптања, – то за њега постаје подвиг. Најважније је да после доласка Спаситеља у овај свет, имамо Онога Који Себе назива нашим Пријатељем, – Христа, – Тога, Кога, певајући тропар великомученици Екатерини, називамо Небеским Жеником. И општење са Христом помаже човеку да превазиђе усамљеност, и радост пребивања са Христом је далеко већа, него радост пребивања са најблискијим човеком. И човек то, што му недостаје по обичним законима овога света, надокнађује натприродним општењем са Христом. Савлађује је природна усамљеност, и човек задобија много више од пријатеља, женика, жене и деце, – задобија Самог Бога у својој души.

Мислим да осећај самоће настаје када човек не осећа Божију љубав и очекује да је добије од других људи, али људи никада не дају човеку то, што може Бог да му да. А Јеванђеље нам каже: не чините добро онима који вам узвраћају за то, већ чините добро онима који не могу да вам узврате (погл. Мт. 5:44-47). У Јеванђељу се не говори да ће нас други људи волети, оно нас позива да се научимо безинтересној љубави, да се уздигнемо над природним поретком ствари.

Веома је тешко научити ходати. Пужеш, покушаваш да устанеш, падаш. Али ако само пузиш четвороношке онда никада нећеш научити да ходаш, већ треба да покушаша да устанеш. Понекад је тешко научити и говорити, као и писати. А да не говоримо о неким натприродним стварима: о љубави, о истинској вери, – то је увек веома тешко. Али када их човек задобије – онда тешкоће нестају и више га не смућују.

«Све воли и свих се бој»

Неки људи имају много пријатеља и познаника, али се и даље осећају усамљено. То је, мислим, самоћа без Бога, без духовног живота, самоћа можда због умора; и овде се суочавамо са привидним, лажним осећањем самоће. Познавао сам једну жену, која се на исповести све време жалила на своју самоћу, иако је имала предивне синове, од којих је један био свештеник, добру снају, предивне унуке, који су је волели. Та жена је наставила у неком смислу да буде центар своје породице, али се она свеједно жалила на самоћу и говорила: «Сви моји пријатељи су умрли, а немам ни мужа поред себе». Њој је увек нешто недостајало. Чини ми се да јој је недостајало правилно душевно настројење.

У наше време срећемо други греховни преокрет – човек специјално остаје сам ради тога, да би како се њему чини боље уредио свој живот. Многи савремени људи данас не желе да се жене или удају, јер желе да живе како им се свиђа. «Ја, – кажи они, – се још нисам нашетао, ништа у животу јо нисам постигао. Када све своје задовољим – тада ћу тражити себи супругу». Све то је наравно егоизам.

Постоји још и потреба стремљења за «дружењем» са духовником као један од начина превазилажења самоће и компензације недостатка општења. Дешава се некад, да понеко од духовних чеда, посебно «старих», постаје пројатељ свештеника, или боље речено, пријатељски елемент улази у те односе: свештеник с њима негде путује, одлази у госте, притом односи остају са пуно страхопоштовања, и та духовна чеда, свештеникови пријатељи, чувају правилну дистанцу. Али ако се у односима човека са духовником појави привезаност, увреда, ревност према њему, завист према онима који му одузимају време – значи у тим односима нешто није како треба. Посебно је опасна ствар када неке неудате девојке покушавају да у духовнику нађу пријатеља: почињу да се љуте на њега, да му досађују са питањима, која се не односе на исповест. Ја све то схватам као тежину стања једне усамљене девојке, која жели да се уда, али и поред свега треба да схвати да духовник – није пријатељ. Он постоји ради тога, да би био посредник између ње и Бога, да јој помогне да се учврсти у вери, а не да са њом води дуге разговоре на исповести или да иде с њом у госте. Ако су односи такви, они су онда неправилни, и девојка не добија никакву духовну корист. Могу да откријем једну малу тајну: често се дешава да када се девојка уда, сва њена духовна питања и тешкоће из неког разлога нестају. Чини ми се да то говори о томе да код ње пре удаје није постојала духовна глад, већ незадовољство због самоће.

Старац отац Павле Груздев је говорио: «Све воли и свих се бој». Те речи подразумевају и неку предострожност, и одређену дистанцу у општењу са другим људима. Некада је корисно и неопходно бити сам. Свети су тражили да се осаме, одлазили су у пустињу, скривали се од људи по шумама. У Јеванђељу је речено: да би се помолили, треба да се затворимо у своју клет, да останемо само и да се у самоћи обратимо Богу (погл. Мт. 6:6). Једно време сам желео да будем сам, али ми Бог то не даје, јер треба општити са разним људима, и бавити се многим пословима.

Некада је и мајци са много деце потребно да остане сама на неко време, јер и она треба да буде с Богом, и треба да се помоли. То је веома важно за мајке – да некада буду у тишини. Али истовремено треба носити свој крст и следити Божију вољу.

Ако живимо са Богом и Богу се молимо – све можемо да савладамо, и сама самоћа, коју људи тако тешко подносе, може човеку да буде на добро, уколико он тражи спасење своје душе, ако је он са Богом.

Пријатељско општење је нормално и у некој мери неопходно, и Сам Христос је имао пријатеље, Лазара је називао Својим пријатељем (погл. Јн. 11:11). Човеку је потребна топлина и саосећање других људи, и тај ко то нема, њему је веома тешко да живи, јер се душа изопачује. Например, деца која су провела своје детињство по домовима, нису добила љубав и топлину у детињству, су нечим оштећена, и веома је тешко надокнадити тај недостатак љубави. Деци су у тинејџерским годинама потребни пријатељи, а још више током младости. Ако говоримо о правим пријатељима – они се могу наћи и на послу, као и за време студија. Пријатељи пре свега треба да буду духовно блиски. Психолошки фактор је у другом плану: често се дешава да потпуно различити људи постају сјајни пријатељи. Православни млади људи треба да траже своје пријатеље на местима где се налазе људи који желе да служе ближњима, и који стреме ка подвигу.

Протојереј Аркадије Шатов

Advertisements

Information

This entry was posted on 16. јануара 2014. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: