ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Српкиња

Позив који се не одбија. Моје вољене, сређене и успешне жене зову на традиционално дружење. Ресторан пар екселанс, осам врста вина, уз осам врста јела. Задовољно примећујемо „филигрански рад доброг козметичара“, врло пробран накит за ту прилику, удељујемо једна другој предновогодишње жеље и комплименте, од златне рибице до златне картице, грлим их одреда, понављам у себи,, да ове године неће бити уобичајених спорења, нећу се љутити, неће се дотицати…

znamenite2

„А теби, Српкињо, да пожелимо да упалиш оне свеће у Белим Дечанима (белим наглашено) или бар да додаш шибицу неком витезу, кажу да такви још живе у неким селима око Газиместана“. Моја прича о дечанским свећама за које се везује предање да ће их упалити нови ослободиоци Косова постала је хит! Некада су Српкиње од интегритета са поносом себи давале надимке како би истакле националну припадност. Свештеничка кћер, Милица Стојадиновић Српкиња, данас би због тог додатка имену сигурно била предмет презира несрећне омладине која бауља беспућем урбаних џунгли, не знајући ни где иде, ни зашто нешто презире. Не замерам својим „девојкама“. Жену, Српкињу, данас углавном везују за стереотип: Она иде у цркву, љуби руке свештеницима, пости (замислите ужас!) превише је традиционална, трпи неуког батинаша код куће (која Српкиња још трпи?) стари (то јој је неопростива замерка) не прихвата нове цивилизацијске трендове, демодирана је у сваком смислу – све у свему, реч је, проверено, о јуродивој лудачи.

Наравно, ништа од овога није тачно. Српкиња је жена посебног кова. То је она величанствена личност која је чувар сећања свога народа, чувар своје деце, својих ближњих, којој је Отаџбина света реч, борац је без премца који не очекује надокнаду нити награду, него увек рачуна на још терета. Али, чак и таква, наша анонимна Српкиња увек је савршена и на улици и на послу, спремна и за позориште и за барикаде, и за свечану академију и за суморне дане у борби за преживљавање, увек одскаче оптимизмом, храброшћу и вечном надом у боље. Два века модерне српске историје и јесу били борба за веру у боље. Упркос несрећама, Српкиње су живеле, бориле се и гинуле уверене да чине праву ствар. Неко се сетио у двадесет првом веку да је Милунка Савић била херој, ратник, али и хумана жена, под чијим је трошним кровом нашло дом пуно сирочади. У рововима, пред борбу, војници су понављали њено име: „Славу јој љубим, много је храбра…“ Касније, како је у својим „Солунцима“ забележио Антоније Ђурић, пробијајући се кроз беспућа албанске голготе, док су се промрзли и гладни споро кретали, српски јунаци су бодрили једни друге: „Када може Милунка…“

Повремено некоме падне на памет да организује изложбу слика хероине из Првог светског рата, Надежде Петровић, врхунске уметнице и моралне громаде којој данас нема места у време библијског потопа српске лађе. Понекад се неко сети и фантастичне Милене Павловић Барили, Српкиње, сликарке, уметнице, која је обележила почетак прошлог века. Многе би неписмене „старлете“ запањено отвориле силиконска уста кад би чуле да је Милена прва и једина Српкиња која је била специјални илустратор за неколико насловних страна и данас моћног модног магазина „Вог“. И није јој у том далеком свету сметало да буде поносна на своју родну Србију. Напротив, ту чињеницу је свугде са поносом истицала. Српкиња је у прошлости нужно била и стваралац. Њена креација била је од суштинског значаја за опстанак домовине.

Њена деца нису избегла ниједан рат. Њена деца су гинула, а Оне су их испраћале стегнута срца, али пркосно са „погините, само задобијте“. Њена деца су бацана у херцеговачке јаме. Њена деца су из Јасеновца писала, а та стравична сведочанства се чувају у приватном стану (!) једне Српкиње у центру Београда, на деловима тканине, писма њој: Мајци. Српкињи. Страдалници. Њена браћа и саборци, сви су барем једном у веку страдали, ратовали, били прогањани. Увек изнова, она је морала да обнови дом и породицу, да буде стожер, подршка и лучоноша нових времена. Где је данас Српкиња? Је ли та ретка врста изумрла? Није. Жилава је то сорта. Оне које живе од Аустралије до Канаде и од Америке до Новог Зеланда поносно стављају на Фејсбук профилу фотографије својих гибаница, великих, масних сарми и бакиних колача, све рађено по прастарој породичној рецептури. Пријатељица из Кливленда сваке године шокира Американке оригиналном српском макробиотиком (пројом и посним колачима, питом од хељде…). Јер нисмо ми тиква без корена, него божје дрвце које увек наново листа и процвета, ма колико да су га касапили и поткресивали. Српкиња која данас преживљава терет разних криза, транзиција и одрицања, која није отишла из своје домовине јер није могла или просто није хтела, сналази се како зна и уме.

Али, чак и у оваквим временима, кад су скоро све светиње бачене под ноге, кад морал не значи ништа, а новац и моћ значе све, Она се није предала. Она је образована, Она плени пажњу, Она се пркосно носи са презиром других… Српкиња о којој је реч сања Косово, инати се са децом која јој указују на лакше путеве у животу, својим примером показује да увек може да заради, па чак и ако верује у нешто надасве ретко и неприхватљиво, и да јој нису потребне лаке паре и сумњиви посредници како би сачувала достојанство. Није лако. И све је теже. Што је више лаких нота и глупих садржаја, све је теже бити истинска Српкиња. Пре него ће умрети, славна српска књижевница, Исидора Секулић, поручила је својим ближњима: „…Кад умрем, замотајте ме у ланени чаршав и ставите ме у најјефтинији чамов сандук да иструнем као човек, за што краће време.“Дух истинске Српкиње је бесмртан. Исидора је то знала. Нови век у коме живимо води у нова беспућа.

Разни либерално-грађански лицемери који су у својој пропаганди Српкињу вулгаризовали и претворили у фундаменталистичко чудовиште што само иде у цркву и за друго не зна гадно су се преварили у процени. Век трајања тог дивног, племенитог бића није ограничен. Кад једном нестане наше Српкиње, даме, интелектуалке, домаћице, мајке, борца, обновитељке и кључне фигуре српских васкрса, неће више бити ни Срба ни Србије. Али, показало се, Она је јача од свих српских пораза, Она је гарант вечног тријумфа. Последња византијска царица, Јелена Драгаш, Српкиња, ноћ уочи пада Константинопоља стоји уз цара Константина. Тако је вековима. Нигде није узмицала.

Наташа Јовановић

Извор: Печат, бр. 300

Advertisements

Information

This entry was posted on 18. јануара 2014. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: