ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

О духовном виђењу

Услови избављења од духовног слепила

Услов прогледања и избављења од духовног слепила, стицања духовног виђења, јесте Божја благодат која осени човека.

„Она се не јавља по вољи човечијој, него од додира Духа Божјега с нашим духом, по свесветој вољи Свесветога Духа“, пише св. Игњатије (5, т. 3, с. 55). То, пре свега, значи да се није Спаситељ вазнео на небо Богу Оцу после свог распећа, онда и Дух Свети не би дошао нама, како сам Исус Христос говори о томе: „Боље је за вас да ја одем: јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама… А када дође Он, Дух Истине, упутиће вас на сваку истину“ (Јн. 16, 7-13). Природно, онај ко није примио Христа (Христа еванђелског, а не измишљеног као у окултизму) неће примити ни Духа Светога, и нека друга нехришћанска религија не може дати дарове који се стичу само даром Духа Светога.

Међу тим даровима је и избављење од духовног слепила. Горе речено показује да никакав наш лични напор није начин, средство или метод „загарантованог“ духовног просветлења, као и то да ови напори не доносе, сами по себи, неизбежан развој оваквог виђења. Колико год да уситнимо земљу и припремимо тле, ако у њу не посејемо зрно, младица се неће појавити. Тако је у овом случају: сви наши напори, методи, који постоје ради самоусавршавања, јесу припрема тла; зрно мора положити неко други. Ово је веома важно запамтити ради наших будућих разматрања различитих метода „самореализације“ и „саморазвића“, које нам се изобилно нуде на сваком кораку. Ко је тај други што сеје зрно?

Већ смо видели да тај други може бити лукави дух који упливише на нас лажним помислима, греховним представама, или који доноси телесну болест. То „семе“ води нас у погибао. Само Господ, полажући у нас семе спасења, а не плеву греха, може нам дати истинску прозорљивост. То семе је благодат Духа Светога који нас, при светом крштењу, препорађа за живот духовни и свети, како је речено у „Православном катихизису“ епископа Александра (Семенова – Тјан-Шанског 24, с. 56).

Само крштење није довољно за стицање духовног виђења, јер, очистивши се од грехова светом тајном крштења, човек се не избавља од навика грешења, и убрзо његова душа бива изнова помрачена грехом. Овде је неопходно прибећи Светој Тајни Покајања да би се њом човек излечио од греховних рана, које задобија у свакодневном животу, који за њега постаје поље непрестане духовне борбе и подвига. Св. Игњатије пише да, при истинском духовном подвигу, благодат Божја добијена светим крштењем, почиње да нас исцељује мало по мало од духовног слепила (5, т. 3, с. 54.).

Он наставља: „Као супротност стању слепила ми почињемо улазити у стање виђења. Како је у стању виђења онај који созерцава – ум, то и виђење називамо, по Светим Оцима, – умним виђењем, тј. умственим. Пошто се стање виђења задобија Светим Духом, то и виђење називамо духовним, будући да је плод Духа Светога. Оно се разликује од сагледавања. Сагледавање је својствено свим људима; сваки човек бави се сагледавањем кад хоће. Виђење је својствено само онима који се очишћују путем покајања; оно се јавља не по вољи човека, него додиром духа нашег с Духом Божјим, дакле по свесветој вољи Свесветога Духа (5, т. 3, с. 54-55).

Разликовање између сагледавања и духовног виђења, које уводи Свети Игњатије, за нас је веома битно.

Данас сви знамо за медитацију као главно средство саморазвоја у источној мистичној пракси. Медитација и сагледавање (созерцање), су психолошки веома слични процеси, и оно што Свети Игњатије говори о созерцању, има непосредну везу и са медитацијом. Медитација и њени плодови нису духовно виђење у којем нестаје духовног слепила; то је пракса лажних обличја и осећања, која још јаче заслепљују дух, док не упадне у замку необичних и залуђујућих доживљаја, из којих временом сам човек не жели да изађе. У медитацији нема присуства Духа Светога, као ни покајања – најважнијих услова духовнога виђења. Без покајања нема очишћења од греха, а у нечисту душу не усељава се Дух Свети; речено је „у лукаву душу неће ући премудрост и неће обитавати у телу поробљеном грехом, јер Свети Дух премудрости уклања се од лукавства, и уклања се од неразумних умовања и клони се неправде“ (Прем. Солом. 1, 45).

Позивајући се на друге Свете Оце, Св. Игњатије Брјанчанинов пише о духовном виђењу: „Ненадано оно долази, ненадано одлази, не зависи од наше воље, зависи од спремности: капија у духовни свет јесте смирење (5, т. 3, с. 55). Овим путем за стицање духовног вида, за избављење од слепила, од лажи и заблуда, дужни смо постићи одређену унутрашњу припрему, која се изражава у појмовима тако битним за Православље, – а то су покајање и смирење.

Узроци и плодови духовног виђења

Покајање и смирење представљају капију кроз коју ступамо на стазу познања истине, познања невидљивог света. У Православљу познање није само себи циљ, као што нису циљеви ни блаженство, срећа, избављење од страдања, обећани у учењу хиндуизма и будизма.

Задатак је Православља — уздизање човека из стања пада, преображај старог у новог човека, какав је Исус Христос, тј. обожење човека кроз Христа. Кад оствари главни циљ, нови човек постиже блаженство и познање истине, као успутне плодове. Без преображаја човека, они су недостижни, па су зато „плодови“ које нуде друга религиозна и мистична учења, — која не признају узрочно–последичну исквареност и оштећеност човека, лажни и неистинити.

Процес истинитог духовног познања, за своју основу и неопходан услов има оне елементе који су исцељујући за повређену, у грех палу људску природу. Свети Игњатије пише: „Онај који жели стално да пребива у духовном виђењу, нужно је да постојано пребива у смирењу, изгонећи из себе самооправдање и осуђивање ближњих, смиривајући себе самоукоравањем и сагледавањем своје грешности пред Богом и људима“ (5, т. 3, с. 55-56).

Учење о духовном и умном виђењу изложено је са посебном јасноћом и подробношћу, код свештеномученика Петра, митрополита Дамаска (како пише Свети Игњатије).

Умилење јесте прво духовно осећање у срцу које је осенила Божја благодат, на путу развијања духовног виђења. Оно се састоји од „кушања богоугодне туге, прожете благодатном утехом, која отвара уму дотад невидљиве светове“. Последица оваквог духовног осећања јесте духовно виђење, како нам сведочи Свето Писмо: „Окусите и видите“ (Пс. 33, 9)

„Код виђења се удвостручује осећање“, пише Свети Игњатије (5, т. 3, с. 55) подвлачећи узајамну везу осећања умиљења и духовног виђења: „Док делује осећање, дотле траје и виђење… Кад се прекине осећање, прекида се и виђење… Устаљено пребивање у умиљењу скопчано је с постојаним виђењем“, прецизира свети Игњатије Брјанчанинов.

Значи, смирење и покајање отварају пут Божје благодати, рађајући умилење, а оно нас са своје стране, уводи у духовно виђење. С тим у вези неопходно је указати на процес развоја садржаја у духовном виђењу.

Свети Игњатије о томе каже следеће: „Прво духовно виђење јесте сагледавање својих сагрешења, дотле сакривених заборавом и незнањем. Увидевши их… подвижник тренутно добија опитно познање о свом пређашњем духовном слепилу при коме се све битно и важно чинило као небитно и неважно“ (5, т. 3, с. 56).

Цео процес духовног виђења, сагласно Светом Игњатију, могуће је представити следећим етапама:

– виђење својих сагрешења;

– познање своје грешности;

– виђење пада у коме се налази целокупно биће човеково;

– откровење света палих духова, на основу наших страсти и борбе са њима, помислима, маштаријама, осећањима — посредно познање палих духова;

– ишчезавање преварног и прелестног погледа на замаљски живот који се до овог времена чинио бесконачним;

–  схватање смрти и смртног часа као сусрета с лицем Божјим и судом Његовим.

– због чињенице грехопада показује се неопходност Искупитеља;

– по добијању заповести Божјих увиђа се животворно и исцељујуће дејство Његових заповести на палу и страдалну душу, стиче се и жива вера у Еванђеље (5, т. 3, с. 56).

Идући овим путем, духовно виђење постаје реално искуство, које веру чини живом и истинитом, потврђујући је „експериментално“. Свети Игњатије пише: „Знање стечено читањем сасвим је недовољно: за плодотворно познање неопходно је знање стечено искуством“ (5, т. 3, с. 60).

Средства духовног виђења: ум и срце

„Кад се Божанственом благодаћу почне очишћавати дух човечији – продужава Свети Игњатије – тада он постепено прелази од познања духова ка духовном виђењу истих. Ово виђење остварује се умом и срцем, даровано Духом Светим… Срце разобличава зле духове, ум је недовољан за то; он не разликује ликове истините од ликова лажних, који су сакривени под велом истине. Духовно расуђивање засновано је на духовном осећању… како су два ученика посведочила о својим осећањима, и о значењу тих осећања у беседи са Господом, којег нису познали чулним гледањем, нити по умној замисли, него: „не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем (Господ) и док нам објашњаваше Писма“ (Лк. 24, 32). Управо то срце, које верно сведочи о Господу, сведочи верно и о дусима и куша „јесу ли од Бога“ (1. Јн. 4, 1) или од царства таме (5, т. 3, с. 60).

Ни разум, ни логика, ни „здрав разум“, ни рационалност, ни научна (привидна) заснованост на чињеницама овог или оног учења, врло омиљени у јоги, будизму, окултизму, не помажу, – него је срце главно средство за поимање и отрежњење, и осећање које имамо при упознавању са учењем. Уз све ово, немогуће је одмах разабрати се у сложености и лукавој многострукости система, као што су теозофија, антропозофија, агни јога и друга учења. Зато је нужно упитати срце: прима ли или не прима, оно што му се нуди.

Али, није свако срце способно правилно да разликује шта прима.

Свети Игњатије пише: „За такво сведочење способно је срце очишћено покајањем, обновљено Духом Светим; срце које се налази у земљи страсти и демона, пријемчиво је само за виђења лажна и погрешна“ (5, т. 3, с. 60). Из претходног можемо закључити да ми у садашњем огреховљеном животу нисмо у стању да разлучимо шта је истина, а шта лаж, шта је од Бога, а шта од лукавих демона, и зато су нам потребни савети искусних духовника.

Неопходно је изучавање књига Светих Отаца, које нуде познање разликовања истинитог учења од лажног. Према апостолу Павлу, и сатана се претвара у ангела светлости (2. Кор. 11,14) не би ли преварио човека, тако да морамо бити крајње опрезни у нашем тражењу истине.

Не смемо преувеличавати своје могућности у разликовању помисли, објашњавајући откуда происходе – од Бога, од наше природе, или од демона. Преподобни Варсануфије Велики казао је иноку који га је питао како зна одакле долазе помисли: „То, о чему питаш, односи се на људе који су достигли високу меру духовног раста. Ако унутрашње око не буде очишћено многим лекарствима, оно се не може спасити од трња и корова, и не може се сакупити грозд винограда, који окрепљује и весели срце. Ако човек не достигне ту меру, неће моћи да разликује помисли, и биће изигран од демона, пашће у обману верујући им: зато што они мењају изглед ствари како хоће, особито онима који не познају сплетке њихове“ (5, т. 3, с. 60).

Последице самовољног отварања чула и опасности савременог живота

При свој разноврсности и унутрашњим разликама окултних и источних религиозномистичних система, њихове психотехничке методе су задивљујуће сличне. Циљ им је – успостављање контакта са невидљивим силама, упркос забранама које је установио сам Господ, у време нашег земаљског живота.

У суштини, то су методе вештачког и насилног отварања још несазрелог унутрашњег бића, које су способне да направе само наказну карикатуру уместо будућег раскошног, прекрасног цвета, који нам је обећао Господ у своје време и чију лепоту можемо сагледати на примеру светих подвижника Православља.

Свети Игњатије пише: „Оно што се са нама догађа по Промислу Божјем увек је испуњено величанственом премудрошћу и благошћу, а збива се по потреби са суштинском коришћу нашом; не због удовољавања радозналости нашој, или некој другој ситној побуди нашој, недостојној Бога. Због тога веома се ретко човек уводи у чулно виђење духова. Богу је угодно да слуга Његов пребива постојан у највећем страхопоштовању пред Њим, у безусловној послушности Богу, у безусловној преданости Његовој Светој Вољи… Свако нарушавање тих односа није благословено, и наводи гнев Божји на нас. Лакомислен покушај да се наруши поредак установљен Богом, и уплитање у оно што је од нас сакривено, представља кушање Господа, и такви се изгоне испред лица Његовог у таму најкрајњу, у којој не сија светлост Божанска“ (5. т. Зс. 15). Овде је јасно речено шта очекује многобројне адепте неправославних мистичних учења, који су се дрзнули да самовољно контактирају са невидљивим светом.

Ово сведочанство је нарочито вежно за нашу тему – анализе мистичних техника источњачких учења, која су се (закамуфлирана) преточила у психотерапију, медицину и спорт, под видом „развојних техника“. Овакви тренинзи чине основу многобројних „центара саморазвоја“. Потребно је указати на свима знани „аутогени тренинг“ који буквално копира приступ раџајоге, користећи методе визуелизације. Да поменемо и центре за развој менталних „контрола ума“, где се под појмом ејдетизма скрива управо „маштање“ (или „вежбе уобразиље“), за које Свети Оци кажу: „То маштање је мост за демоне“ (8, т. с, с. 272).

Свештеник Владимир Јелисејев

Из књиге: „Православни пут спасења и оријентално-окултна учења

Advertisements

Information

This entry was posted on 22. јануара 2014. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: