ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Шта се то десило са Америком?

Један од водећих америчких интелектуалаца конзервативне оријентације, дугогодишњи уредник месечног часописа Хронике (Chronicles) и аутор бројних књига и есеја који се баве кључним културним, моралним и политичким питањима западне цивилизације, др Томас Флеминг, љубазно се одазвао молби наше редакције да одговори на низ питања о месту и улози САД у савременом свету. Прво и вероватно кључно питање јесте шта се то десило са Америком, својевременом узданицом противника тираније, која је и сама прерасла у силу тоталитарног типа, опасну и за себе и за друге. Томас Флеминг је права личност да одгонетне како и зашто је дошло до ове злокобне трансформације.

– Посматрачи у Америци и ван ње уочавају опадање САД, не само као светске силе него и као модела за друге земље. У сећању још живих људи је она Америка чији су житељи били вредни људи ослоњени на себе саме, који су чврсто веровали у Повељу слобода америчког Устава. Током година које су за нама, међутим, све је више Американаца постало зависно о федералној влади за свој опстанак – било да су примаоци државне помоћи или запослени у државној администрацији и буџетским установама. Већина њих је изгледа подлегла моралистичком облику контроле мисли, познатом под термином „политичка коректност“. Докторе Флеминг, да ли се слажете са овом нашом дијагнозом? Да ли сматрате да је реч само о краткорочном феномену, или се суочавамо са дугорочном појавом која има злослутне импликације за будућност Америке?

– Без околишања, мој одговор је кратак и јасан: да, промене које описујете су веома стварне. Нарастајући слугерањски дух америчког човека и слабљење његовог карактера вероватно ће довести и до неповратног опадања моћи и утицаја САД. Америчка моћ се у овом тренутку првенствено ослања на супериорност америчког оружја – укључујући, да не заборавимо, најстрашнија оружја масовног уништења која су позната човечанству – и на још увек неисцрпљена природна богатства попут нафте и гаса. До извесне мере САД такође живе од своје репутације, попут укуса добре вечере на непцима након што је сва храна поједена.

Да будемо објективни, треба нагласити да су амерички радници – они који заиста раде, а не они који зависе од пореских обвезника – међу најпродуктивнијим на свету. Са друге стране, имамо јасне показатеље да је америчко образовање, на свим нивоима осим високе обуке у дисциплинама науке и технологије, стравично заостало за другим земљама развијеног света. На тестовима математике и писмености, да наведемо само један пример, амерички ђаци су при дну – али су на самом врху у процени сопствених способности и знања. Наша деца не уче богзна шта, али су тиме савршено задовољна. Чак и на техничким факултетима половина студената је рођена у иностранству. Када неко пита зашто је тако, одговор је кратак и јасан: Американци напросто не уче довољно математике.

Ове чињенице – које нису спорне – треба додати ниској стопи прираштаја рођених Американаца, поготову припадника продуктивних слојева друштва. Када то учините, постаје вам јасно да ће будућност Америке бити обележена борбом између опадајућег броја релативно добростојећих, на сопствене снаге ослоњених пореских обвезника, и растућег лумпенпролетеријата зависника од државне помоћи који нису способни за самостални опстанак.

Неки амерички политички лидери несумњиво још увек верују да САД могу да наставе са блефирањем на светској сцени, звецкајући оружјем, шаљући беспилотне летилице да убијају свадбаре у Јемену, гомилајући арсенале најсавременијег оружја. Не би било на одмет да се присете вере коју је совјетско руководство имало у своју огромну армију, тенкове и интерконтиненталне ракете. Та је илузија збрисана у Авганистану, баш као што је на истом месту уздрмана и америчка репутација непобедивости. Најснажнија одбрана једне нације није у офанзивном или дефанзивном наоружању, него у моралу и карактеру њеног народа. Сетимо се шта су стари Спартанци одговорили на упозорења да немају одбрамбена утврђења: „Наши људи су наши зидови!“

Један омекшали и бескичмени народ не може и никад није био способан да очува империју.

За разлику од Француза и Британаца, или старих Атињана и Римљана, Американци све до данас нису спремни да признају да су у ствари империјална нација. Сваки освајачки или пљачкашки рат стога мора да се прикаже или као одбрана демократије или као крсташки поход за одбрану људских права. Хилари Клинтон, која је, по свему судећи, била најнекомпетентнији шеф дипломатије у америчкој историји, отишла је тако далеко да описује америчку подршку катастрофалним збивањима познатим под именом „арапског пролећа“ као кампању за ослобођење жена од угњетавања – чак и након што је свима постало јасно да исход револуција у Тунису, Египту и Либији води ка доласку на власт радикалних исламиста, чији је један од циљева потчињавање жена.

– Ако и прихватимо да је америчка спољна политика протеклих деценија била катастрофална и да је економија на путу пропадања, није ли ипак Америка нешто више од богатства и моћи? Она је огромна континентална империја од преко 300 милиона људи који живе у историјски разнородним регијама и државама. Да ли још има вибрантне локалне културе, на пример у Новој Енглеској или на Југу?

– Бојим се да није много тога остало. Раст моћи централних државних институција – а нарочито федералне извршне и судске власти – срозао је некад суверене државе на ниво административних јединица које су законски обавезне да играју онако како свирају газде у Вашингтону. Две главне партије само теже да задовоље интересе оних који су их довели на власт, што значи да је огромна већина америчких пореских платиша практично остала без грађанских права. Моћ је номинално прешла у руке лумпенпролетеријата зависног од државне помоћи, али су све битне полуге у суштини у рукама политичара и бирократа који – у спрези са крупним бизнисом – монополишу стварну власт. Чак и богати су немоћни. Познајем банкара који је лично „тежак“ преко 100 милиона долара, а који ми се вајкао да „мали људи“ као он не могу да стварно утичу на политичаре, па чак ни да избегну казну за непрописно паркирање.

Помињете културну разноликост америчких регија. Много путујем широм САД и могу да вам кажем да премда има знатних разлика између Средњег запада и Југа, или између Масачусетса и Тексаса: масовна култура је на путу да деградира све те разноликости на нивоу најнижег заједничког именитеља. Пре педесет година, примера ради, још је постојала велика разлика између кантри и вестерн музике, популарне на Југу и Средњем западу, и поп музике северних држава. Разлике су ишле даље од форме и стила. Кантри музика је верно осликавала живот фармера, била је прожета хришћанским духом и имала је морално утемељење, премда се често бавила темама попут брачне неверности. Данас су те разлике нестале и није случајно да је љигава поп звезда Мајли Сајрус ћерка популарног кантри певача Били Реј Сајруса. Отац и ћерка промовишу невеселу и одвратну порнографију коју једно иоле здраво друштво не би толерисало.

Преузимање културе Југа и Запада пропраћено је процесом комерцијализације који сву моћ ставља у руке Холивуда, Њујорка и масовних медија. Паралелни процес се одвија и на плану високе културе, где је тзв. интелектуална елита са неколико десетина водећих универзитета декретом одлучила да само загрижени фанатици још могу бити хришћани или конзервативци. Само се марксистички, феминистички, енвироменталистички и слични аргументи сматрају легитимним. Естетски клишеи авангарде 1920-их и 1930-их година постали су норма. Њу могу да крше само они који производе „уметност“ која је још ружнија, бесмисленија, насилнија и бласфемнија од свега што је раније бивало толерисано. Ментално поремећени „уметници“ добијају државне субвенције да на сцени изводе скаредности. Писање стихова и сликање природе сасвим су нестали.

– Из Ваших речи стиче се утисак да је амерички народ жртва елитне класе која контролише не само масовну културу, него и високу културу, универзитете и уметност. Шта је онда решење? Да ли је могућа некаква популистичка побуна против добитничке стране у ономе шта ви Американци називате „културним ратом“, у коме су отпор покушали да пруже Џорџ Валас, Пат Бјукенан и Рос Перо?

– Не, бојим се да је прекасно. Било је прекасно још онда када је Пат Бјукенан развио барјак побуне. Амерички карактер је корумпиран до те мере да родитељи без много роптања прихватају изјаве својих младих потомака да желе да промене пол, или када мали Џони обуче хаљиницу и захтева „право“ да користи женски  тоалет у школи, а други родитељи не похрле да своју децу испишу из школе која тако нешто уопште разматра као могућност. Нажалост, жива је истина да законодавци у Калифорнији разматрају предлог да „транс-сексуална“ деца користе тоалете супротног пола.

Дошло је до потпуног колапса не само моралног поретка, него здравог разума и елементарне пристојности. Немогуће је отићи у биоскоп, тешко је изаћи у ресторан а да се не суочите са безобразлуком и неваспитањем који су незамисливи у једној цивилизованој земљи. У неким градовима, попут Чикага, тинејџери из редова мањина се мобилним телефонима договарају да изненада у чопору тероришу муштерије у популарним шопинг центрима или у бољим четвртима. Свако осећа право да сам себи буде закон, а сви стандарди јавног понашања су се урушили. Један слободан и одговоран народ не би се кротко препустио гадостима које већина Американаца трпи без роптања. Медији и интелектуална елита су, наравно, промовисали и подстицали колапс свих стандарда, али један значајан проценат Американаца то ћутке подноси. Та чувена „тиха већина“ се шапатом вајка, али се не батрга.

– Ако, по Вама, академске и медијске елите не сносе примарну одговорност за такво стање, како објашњавате колапс пристојности?

– Бројни су фактори ту на делу, а један од важнијих је америчка покретљивост. Американци се стално селе. Они одрасту у једном или два места и онда неколико пута током живота мењају место боравка. Мислим да је просечан боравак на једној локацији око седам година, што значи да имамо транзитне заједнице без корена, људе који су често трајно раздвојени од породице и пријатеља. Таква мобилност подстиче неодговорност. Претпоставимо да ожењен човек са малом децом проневери паре свог послодавца и троши их на жене и дроге. У једном стабилном друштву, он би био трајно жигосан. У Америци он добије условну казну и пресели се у Калифорнију где може да започне живот изнова. Када је Скот Фицџералд рекао да у америчком животу нема другог чина, он није био у праву чак ни онда, а камоли сада. Серијска моногамија наводи људе да воде четири или пет живота, без обзира на штету коју наносе деци коју су донели на овај свет. Ништа није мање озбиљна чињеница да Американци који тако језде кроз живот нису више способни да стварају пријатељства и да заснују стабилан дом. Са својим толико истицаним индивидуализмом и хедонизмом, постали су вечити адолесценти неспособни да воде живот одраслих. Чак се и наши политички лидери понашају као размажена деца. Потпредседник Џозеф Бајден стално даје непримерене и несувисле изјаве, а сам председник Обама није одолео искушењу да себе самога слика мобилним телефоном на погребу Нелсона Манделе. „Лидер слободног света“ долетео је чак у Јужну Африку да прави будалу од себе због једне плавуше из Данске!

– Да ли је ово заиста нови феномен? Отворено говорећи, Американци су одавно познати као индивидуалисти и луталице. Ваш народ је настао тако што су на сваки ризик спремни, самопоуздани људи дигли сидро из Старог света и дошли у Нови, да уживају слободу вере и да буду ослобођени стега традиције декадентне Европе. Једну генерацију за другом, крчили су дивљину продирући ка западу. Један аутентични амерички јунак, Данијел Бун, рекао је да, када угледа дим из комшијске колибе, зна да је дошао тренутак да се иде даље…

– Као и сви велики народи, Американци верују у митове које су измислили о себи самима. Нема доказа да је у колонијално време већина Американаца дошла у Нови свет због верских или политичких разлога. Ако су неки пуританци дошли у Нову Енглеску јер су се супротстављали англиканској цркви и британској круни, са друге стране у Вирџинију и Каролину су стизали лојални англикански ројалисти.

Детаљнији увид у процес ране колонизације Америке не потврђује тезу о бескореним мигрантима. Градове дуж атлантске обале и касније на Средњем западу насељавале су групе породица, понекад и читава села која су се колективно селила из Старог света у Нови. У околини Рокфорда у Илиноју, где ја живим, имате места попут Аргајла и Каледоније, које су основали Шкотланђани који су пристизали из старог краја у групама. Прво би стигли један или двојица да извиде терен, а онда би јавили родбини и пријатељима да им се придруже. За разлику од митског Данијела Буна, они су били чврсто везани родбинским везама, као уосталом и стварни Данијел Бун који је био лидер насеобине коју је основао са фамилијом и старим пријатељима.

Савршено је тачно да се ти људи нису ослањали на државу, али нису били тако луди да се сами суоче са дивљином. Из навике и потребе, они су се ослањали на родбину и комшије. Један важан детаљ који Алексис де Токвил наводи у својој „Демократији у Америци“јесте кооперативни дух, спремност на сложне напоре Американаца које је сусретао током свог путовања почетком 19. века. Он је приметио да у случају потребе или невоље Американци не чекају на државну власт да им решава проблеме, већ се удружују да саграде амбаре, заштите насеобине, скупе жетву, или деле правду линчом.

Мит о америчком индивидуализму замаглио је стварност важних епизода из америчке прошлости. У уџбеницима историје почетак револуционарног рата против британске власти приказује се као спонтани устанак у Масачусетсу, где фармери почињу да нападају британске војнике. Међутим, као што је историчар Дејвид Хакет Фишер доказао, цео подухват је био припреман годинама унапред. Дакле, није некакав „самодовољни индивидуализам“ учинио Америку великом, већ лојалност конкретној локалној заједници и држави, решеност да се пружи отпор јачању централне власти ако се меша у послове локалних заједница и ограничава њихова права. Ту је значај десетог амандмана америчког Устава, којим све надлежности и сва права која нису изричито наведена као прерогатив центра бивају препуштена државама и самом народу. Без тога, амерички Устав вероватно не би био ратификован и свакако не би био тако трајан. Савремени историчари леве оријентације ово не признају, али је већ у првом сазиву Конгреса по усвајању Устава Џејмс Медисон рекао да Влада САД не би могла да опстане без Повеље слобода.

Ово је неминовно заобилазан начин да се одговори на питање „како је Америка почела да пропада“. Одговор је следећи: трулеж није првенствено резултат сузбијања личних права и слобода, већ је плод непрекидног сужавања права и слобода заједница, градова и држава од стране федералне владе, још од победе Севера у грађанском рату 1865.

.

Извор: Геополитика бр. 70, јануар 2014.

Препорука: „У сусрет пропасти Америке – ФЕМА логори“

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 25. јануара 2014. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: