ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Лечење или молитва?

Болест долази или изненада, или са симптомима који се јављају постепено. Оболети могу и деца и одрасли. Нико не може да избегне болест, од прехладе до (страшно је и да замислимо) рака; од изнемоглости до коморе за реанимацију. Ово јесте страшна реалност у садашњем свету.

Свако се у току свог живота сусреће са болешћу, али, хришћанин мора да се определи како треба да се понаша? Да ли да се лечи, или да се моли? Где да тражи извор исцељења – од Бога, или од доктора? И, да ли нам јe исцељење уопште потребно? Да ли је, можда, боље да трпимо патње, па да се тако припремамо за Вечни Живот?

 

Искуство лечења нам је познато још из ранобиблијских времена (Постање 50, 2). Још у ранохришћанском добу Свети Јован Златоуст нас позива да се обраћамо лекарима, а не шарлатанима (Јован Златоуст, 13. Реч о болести и лекарима). Дакле, да ли је неопходно да се обраћамо лекарима? Да, ако у томе видимо дар Божији, онда је грех да се из људских руку не прима помоћ Божија.

Сетимо се старе приче о човеку који је доживео бродолом, али, ипак је одбио помоћ спасилаца. А када се утопио, Господ му рече: „Зар ти нисам послао чамац?“

Тако и овде, Господ нам шаље помоћ преко лекара, који су специјално обучени за лечење људи. Наше одбијање да се лечимо у датој ситуацији – јесте одбијање Божије помоћи. Тражећи чуда тамо где су довољне људске могућности – јесте недостатак смирења и тежња ка искључивости, односно – г о р д о с т и. Ипак, понекад није крива гордост, већ – обмана.

Навешћу два примера из свог живота.

Једна дивна, духовно снажна монахиња разболела се од рака. Прво што је урадила, обратила се свом духовнику, веома познатом и поштованом старцу – свештенику. Она је чула ове речи: „Лекарима не треба да идеш. Ја ћу те излечити“. Матушка се строго држала речи свог духовника, недељама није ништа јела, читала је велико молитвено правило и свакодневно се помазивала светим уљем од чудотворних икона. И… умрла је од те тешке болести.

Да ли су лекари могли да јој помогну, не знам, али тужно је искуство и разочарење свих, који су видели колико је та монахиња веровала у свог духовника, и, њену трагичну судбину. Да није чула обећање да ће бити исцељена, да су те духовне методе борбе са болешћу биле удружене са медицинским лечењем, несрећа се не би догодила.

Није добро што је код неких разочарење у „старца“ довело до разочарења у Православље. Наравно, култ личности „стараца“ јесте трагична појава у Цркви, али за многе је то озбиљно искуство у вери – може да се разочара у исправнст духовног стања човека, једнако искусног у молитвеној и у аскетској пракси. Нема смисла наводити име тог свештеника, али, на жалост, овакв пример није усамљен.

О другом случају не само да сам све до ситница чуо, већ сам до ситница и видео шта се догодило. Новорођенче се родило са страшном килом. Да ли су лекари могли да га спасе, тешко је одговорити на ово питање. Али, родитељи одбијају лечење, и из Москве путују у Ивановску област у Кузњецово (где је касније баш ту основана секта новосимоноваца, чијег су вођу, схимонаха Симона (Ширјајева) са свима, који су били са њим, морали да удаље из Казанског манастира). Схимонах Симон је убедио младе родитеље да ће он дете да излечи. Када је девојчица умрла, назвали су је мученицом и покушали да створе култ око њеног гроба. На срећу, архијерејске власти су врло брзо ту квазисветост прекинуле.

Из наведеног можемо да закључимо да покушаји „да се измоли чудо“ тамо, где је за побољшање здравственог стања потпуно довољна природна помоћ – неоправдани су, исто као и ослањање на сопствену искључивост или пак поклањање поверења било ком човеку, за кога нам се учини да је директан носилац Божије воље. И једно, и друго је веома опасно. На том путу су неизбежна разочарења и добоки духовни падови.

Али, хришћански живот је сам по себи чудо. Господ се невидљиво стара за свакога од нас, и веома је важно, када се обраћамо лекару, или, једноставно, када узимамо таблету против главобоље, да смо свесни, да је управо Бог исцелитељ наших душа и тела. Ми смо живи не толико због пречудесног видљивог учешћа Живога Бога, колико због Његовог старања о нама, Чије благодати, ми лично, нисмо увек свесни.

Зато, не одбијајући обично лечење, важно је да схватимо, да се сваког минута, чак сваког секунда Господ стара о нашем животу, усмеравајући га на пут, који нас води ка спасењу. На том путу су неизбежне патње, болести и страдања, зато што се тиме исцељује наша душа. Али, ми не знамо вољу Божију, зато је много важно да не одбијамо помоћ, нити руку која нам се пружа, дакле, лекове, лекаре и болнице… Међутим, и тада морамо да будемо свесни да, и поред тога, увек имао једног јединог истинитог Лекара – Господа Бога, „Лекара душа и тела наших“.

Драга браћо и сестре, желим вам добро здравље!

.

Протојереј Андреј Јефанов
Превод са руског: Танкосава Дамјановић

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 4. фебруара 2014. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: