ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

О Православној и лажној мистици

Разговор са архимандритом Рафаелом Карелином

– Шта је то Православна мистика, које су њене особине? Да ли је могуће мистику називати посебним духовним даром или „религиозном генијалношћу“?

– Реч „мистика“ има широки спектар; то је познање духовног света у непосредном општењу са њим, кроз духовне интуиције; то је улажење у другу сферу постојања; то је пут од прилажења Највишој Реалности до јединства са Њом. Почетак мистике је – смирење и осећање величине тајне, пред којом у тишини стоји душа. Али тишина мистике није неразумност – то је стање душе, када ишчезавају противречности и бивају ишчупани психички комплекси. То је излаз из ропства на слободу, из смрти – у живот, из тамнице – на слободу. Мистична може бити молитва, и рекао бих, да је свака пажљива молитва са којом је срце сједињено, већ мистична.

Православни мистик је – онај који љуби Христа више од свега на свету и који стреми ка постојаном богоопштењу, како је речено у Псалтиру: „Тражим Лице Твоје Господе“.

Мистика је – сведочанство будућег живота и славе Светих. Духовни свет нема аналоге са материјалним светом. Зато, када мистик жели да опише своје стање, онда не налази адекватну реч; шта год би он рекао, срце му шапуће: то, није то. Људска реч му се чини као нешто грубо, окамењено, сурово. Он покушава да преда своју мисао кроз символе и асоцијативне слике – то је једино, што је могуће; али далеко од стварности, као сунчана светлост на неба од насликаног бојама на платну.

Најбоље изражавање мистичког сусрета са Христом, по нашем мишљењу, садрже химне Светог Симеона Новог Богослова, кога га је такође могуће назвати „новим Боговидцем“. Та светлост божанственог Богојављења, којом су били озарени Апостоли на Тавору, која је сијала на лицу Мојсеја, сишавшег са Синаја – одблеском се изразила и у књизи божанствених химни Преподобног Симеона.

Али ако је могуће да тако рећи, то је била сенка светлости. Други мистици су се бојали да предају своје стање речи, као што се ми бојимо да поверимо тајну лажову.  Ми смо се родили у тамници, чак не подозревајући да је иза њених зидова други свет. Ми смо толико заузети тиме да лепо уредимо нашу тамницу. Мистик је онај, који је увидео светлост, која прониче у подземље – тај зрак, који иде од Бога до човековог срца; и он тугује за том светлошћу, живи надом, да ће је опет видети.

Ово што сам ја рекао је далеко од доживљаја мистика. Ако би више схватао шта је мистика, сигурно да бих ћутао о њој. Али како се мистика подвргла изопачењима и гоњењу, треба да говорим својим немоћним језиком.

Православна мистика – то су Тиваида и Нитријска Пустиња, то су дела Макарија Великог и Григорија Синаита,  напојена мирисом благодати; то су подземне келије Печерског манастира, чији зидови истакају духовни миро; то је Лавра Преподобног Саве Освећеног, која је налик на гротло вулкана; то су горе Гареџе, озарене руменим одблеском заласка; то је тишина Свете Горе; то је „Светиња над Светињама“ јерусалимског храма, где се Пресвета Дева Сама молила Богу. Мистика – то је куцање срца, оног ко твори молитву Исусову.

У човековој души је положено стремљење ка прекрасном – то као да је успомена на изгубљени Едем, када је свет био млад и наши праоци безгрешни, када небо и земља нису били одвојени једно од другог. Човек тражи лепоту око себе – у земљи смрти и труљења, али види само ишчезавајуће сенке у том свету рађања и смрти;  у свету промена, где све чега се дотакне време својим прстом, претвара се у прах. Мистик је онај, који очима срца види метафизичку, невидљиву лепоту духовног света.

1001434_694125353950301_2010561340_n

 Постоји израз: „Мистика стварања“. Чиме се она разликује од религиозне мистике?

– У Православној мистици нема осећајних усхићења, она постоји далеко од тог емоционалног стања, које обично називају надахнућем.

„Стваралачка мистика“ – то је посебна загрејаност осећања, када човек сам себе осећа као медијума неких, за њега самог,  невидљивих сила. У том стању, његови доживљаји су посебно танки и пластичним; он, као да добија способност да се пресељава у друге људе, да живи њиховим душевним светом, да гледа њиховим очима, да осећа њиховим срцем. У древности, речи „песник“ и „пророк“ су били скоро синоними.

Ако је могуће рећи, онда је „мистика стварања“ сурогат стварања, то је тражење космичке лепоте, то је опијеност космосом. Зато у делима великих песника јавно присуствује пантеистичко схватање света. Често се тај занос смењује разочарењем, и „опседнутост духом космоса“ – употребљавам те речи условно – смењује се опседнутост духом смрти. Мистика стварања то је – мистика емоција, где пад мора да следи након уздизања. Она је немоћна да проникне у област духа и у самим својим највишим поривима показује се само као меланхолијом идеала.

 Чуо сам речи једног научника, да постоји „мистика науке“? Шта је то?

– Колико се сећам, те речи припадају Ајнштајну. Треба рећи, да он има посебно префињен језик, рекао бих урођену иронију, којом се он игра као са својим сабеседником. Неретко, тврдећи нешто, он у стварности исмева, оно што тврди; а одричући – скрива оно, у шта верује. Међутим пробаћемо да одговоримо.

Мистика научника је примање света као тајне, која никада до краја неће бити откривена, налик на море, које је немогуће исцрпети. За „научне мистике“ сваки лабораторијски опит је недопевана песма, а свака хипотеза – то је сломљени цвет, који у његовим рукама почиње да вене. Мистичко осећање научника је осећање закономерности и хармоније васељене, а истраживање тог света може да изазове посебну екстазу, назваћемо ја екстазом расуђивања.

Вера Ајнштајна је вера у рационалност света, који познајемо, али не може бити познат до краја. То је „највиши разум“ Спинозе; то је Бог, који не живи, већ умире – хладан, као поларна светлост.

Мистику Ајнштајна бих назвао мистиком нихилизма. Наука има посао са материјом, поезија – са осећањима и страстима, религија – са метафизичким светом.

Православна мистика је – дотицање је додир са тајном духовног света, који се открива као надреалност и човек види, колико је дубоко његово сопствено срце. Мистика је посебно осећање љубави према Богу, које захвата човека, љубави, у којој свет ишчезава, као да се растапа, и остају двоје – Бог и он. У мистичком доживљају људско срце се претвара у једно стално отворено око, окренуто Богу, које непосредно прима метафизички свет и себе, као честицу тог света. Мистичко осећање нема аналоге са другим психичким особинама, оно лежи дубље од њих.

– Ви сте говорили да је мистика сазерцање божанских лепота. Шта се може рећи о томе?

– О томе је немогуће говорити – то је неопходно преживети. Апостол Петар је рекао на Тавору: „Добро нам је овде бити“. Божанска лепота се открива човеку као нешто савршено ново и неизрециво, као духовна светлост, која преображава самог човека и тада душа жели само једно: да увек пребива са Христом, сликовито говорећи, да се сакрије у Његовој светлоносној сенци. Љубав је нестрпљива и зато мистик не жели апстрактна, чак ни богословска знања о Богу, већ сусрет са Самим Богом кроз благодат, и тугује због одвајања, када мистички мрак, у који се у време богоопштења погружава, као да тоне у земаљски, материјални свет, расејава се, и он опет улази у најнижу визуелну стварност.

Али, он одлази не празан, већ собом, као скривено богатство,  носи одблеске невидљивог света, који у својој души таји од свих.

– Да ли је могуће мистику назвати „очевидношћу религије“?

– Мислим да сте у свом питању формулисали у сажетој форми суштину мог одговора. Религија се не доказује силама једног разума, а при свим разлозима за њену заштиту остаје само хипотезом, иако и са високим степеном вероватности. Голи разум, отргнут од других сила душе и духа, налик је на компјутер са убаченим програмима. Тим више, никакви рационалистички разлози о постојању Бога и истинитости религије, без унутарњег мистичког опита, не могу да удахну животворну веру у срце – орган духа.

Сва историја религије и философије сведоче о томе, да је путем логизације немогуће доказати истину религиозних и философских система, иначе би се они интегрисали у један поглед на свет. Религија је укључење коначног и ограниченог у бесконачно и безгранично, у коме коначно задобија особине бесконачног.

Философија, напротив, покушава да посредством силогизама постигне апсолутно, то јест, да ограничи бесконачно кроз коначно. При таквом интелектуалном илузионизму силе душе човека се своде на логикон, а Божанство бива одвучено у апстрактну идеју, налик на стену леда, која виси изнад земље.

– Шта се дешава са религијом, када се мистика замењује рационализмом?

– Религија се изопачује и разрушава, када разум постаје не слуга вере, већ њен путеводитељ и наставник, не послушник Откровења, већ његов судија. Тако деградира и руши се земља, када побуњени робови постану узурпатори царске власти. Религија без мистике се претвара у суму схватања и представа, отргнутих од живота срца и вене као биље, које је лишено корена.

– Каква је веза између мистике и догматике?

– Обично под Православљем човека подразумевамо његову неоспорну веру у истинитост догмата, испуњење заповести и укљученост у ритам црквеног живота. А мистика даје сазерцање истине, као сусрет са Живом Истином у срцу.

Велики Светитељи: Николај Чудотворац, Григорије Богослов, Јован Кронштатски и други, који су имали дубоке мистичке дарове, били су посебно осетљиви на догматичку чистоћу. Зрнца песка, упала у око, наносе оштар бол, али њих не осећа отврднула кожа на табану. У време аријанских смутњи састављали су се унијатски символи, у којима је преграда између Православља и јереси постајала танка и као прозрачна, тешко разликована само разумом, који се опире на несигурну, још не очврснулу терминологију. И овде је на помоћ Православљу ума дошла Православље срца.

Одступање од истине догмата, иако врло малоСвети су осећали својом мистичком интуицијом, као губитак благодати Духа Светога, као затамњење духовног Сунца – Христа, у души. Лажни догмат, сликовито говорећи – рупа на кориту брода, кроз коју се устремљује поток воде, који прети да потопи морепловце у морску гробницу. Граница између Православља и јереси, пролази не само кроз област догматике, већ такође и кроз област мистике.

– Ко од савремених богослова иступа против мистике?

– Код професора МДА Осипова у књизи „Пут разума у потрази истине“ постоји глава „Мистицизам“. Додавши свом сопственом разуму, разум још двојице западних истраживача религије – католика Ханса Кјунга и протестанта Ф. Геилера – дошао је до закључка, да мистика себе пројављује „… у хришћанству као болест, ненормалност, изопачење вере и основе живота. Извори мистицизма су свуда једни и исти – то је гордост човека, његово страсно стремљење да пронике у тајну духовног постојања и да задобије власт над њиме – сладострашће, трагања за високим насладама, екстаза“ (стр. 280).

Овде професор меша Православну мистику, засновану на аскетизму, са лажном мистиком – „духовном прелешћу“ па чак и магизмом. Довољно је прочитати дела Светог Григорија Синаита, да би се убедили, да се таква одређивања истине јављају или као инсинуације или неразумевање.

Професор-рационалиста није могао да схвати разлику између хришшанске мистике и пантеистичке, између Преподобног Макарија Великог и Мејстера Екхарта, између Светог Игњатија Брјанчанинова и Бемеа, и помешавши богојављење са демонојављењем, изопачио је и вулгаризовао саму реч „мистика“.

Слично, као што господин Осипов жели да уопште избаци реч „мистика“ из православног лексикона као срамотну реч.

prodaja-ikona

– Да ли у данашње време постоје озбиљна истраживања о Православној мистици?

– Озбиљних има, али озбиљност не јемчи увек за истину – имам у виду истраживања Мајендорфа, Керна и других. Тамо има много фактичког материјала и префињених погледа, али они, по мом мишљењу, имају пре психолошки, него пнеуматски карактер.

Њихове књиге су налик на књиге живописца, који није својим очима видео Кавказ, већ се руководио подацима, извученим из географских приручника и књига. Да ли он може да осети и представи лепоту Кавкаских гора? Чини ми се, да поменути истраживач исихазма – нервни, животом узнемирени људи, који „беспокојно“ пишу о бестрашћу. Унеколико посебним је Владимир Лоски. Он  је ерудирован и добросавестан истраживач; у  њему се осећа, ако не духовни покој, онда душевни. Али опет, није могао победити у себи интелектуализам, који нагиње ка апстрактним закључцима.

Његова заслуга се види у томе, што је у свом делу „Мистичко богословље“, он направио јасну границу између Православне и пантеистичке мистике. Али, описујући мистички опит неоплатоника, Лоски га, по нашем мишљењу, није у потпуности схватио; он је сматрао да у том опиту, упрошћена душа сазерцава саму себе и да се усхићује својом створеном лепотом.

Покрет душе од споља – ка себи, и од себе – ка Богу, представљено Светим Дионисијем Ареопагитом, Лоски је сматрао код неоплатоничара само незавршеним, и ако прекинутим на првој етапи. Али испушта из вида да је интелектуално немогуће издвоји душу од греха који је поразио, па чак и видети своју душу без светлости благодати.

Игнорише ту опасност, да душа у покушајима да кроз екстазу упрошћења изађе из своје ограничености, „шкољке“ осећајности и расуђивања, не знајући Личног Бога, сусреће на свом путу космичке духове, са њиховом луциферијанском светлошћу и сазерцава, не себе,  већ ну светлост, од које она долази у стање безумља.

– Значи, о мистици може да пише само мистик?

– Ви сте погодили моју мисао. Ја бих у почетку посаветовао да се прочитају дела Макарија Великог, а затим Добротољубље, које је антологија византијске мистике. Додао бих, и да би разумели дела мистика, потребно је да сами имате, иако не велики, али правилни мистички опит, који се задобија кроз борбу са гресима, очишћење срце од страсти, укључењем у литургијски живот Цркве и кроз послушање духовном наставнику, који има познање у делању Исусове молитве. Треба бити у кориту мистичког предања, назовимо га условно традицијом, а овде велики значај има прејемство.

Треба се старати да се буде на једном духовном таласу са Православним мистицима, иако би тај талас, пролазивши кроз унутарње препреке, као кроз огромна растојања, звучао у нашем срцу као једва чујни шапат.

– Да ли постоји веза између екуменизма и мистике?

– Одговорићу, у неколико изменивши одговор: да ли постоји веза између екуменизма и антимистике – лажне мистике и мистикофобије?

По мом мишљењу, један од разлога постојања екуменизма и атмосфере, неопходне за његов развој, јесте утупљивање и губитак код савремених хришћана – имам у виду Православну страну – мистичког осећања, способности да не само богословски, већ и непосредно приме Бога како Личност, као Живу Надреалност.

Без унутрашњег сведочења истине – без правилног мистичког опита, религиозни гнозис може да се распадне на фиксацију душевне емпирије (религиозни егзистенцијализам) и на устројење апстрактних вероисповедајућих формула, на пијетизам и рационализам.

При таквом стању хришћана, екуменизам не сусрећући унутрашње препреке у секуларизованој свести, може да се учини спљоштеном менталитету човека, раширењем самосвести и открићем нових богословских хоризоната.

Борба против Православне мистике неизбежно води до религиозне равнодушности – једној од основа екуменизма. У последњем веку тај удар се појачао, али већ у осуђеној Византији, не дуго пре њеног пада, мистицима-исихастима, у лицу Светог Григорија Паламе и његових ученика, било је неопходно да се заштите од напада и клевети рационалиста и фомиста.

– Како сам схватио, мистичко осећање, исправљано искуством Цркве, давало је могућност Православним да непосредно осете сладост божанског учења и труле додатке јереси. Даће ли бити дрско да Свете Оце назовемо не само философима у богословљу, већ и „дегустаторима“ догмата?

– Метафоричка поређења је тешко бивају подвргнута строгој анализи. Вера је логички недоказива, зато је агностици-атеисти, лишени религиозног осећања презриво називају „слепим веровањем“. Мистика даје људском срцу поуздано сведочанство. Своју књигу, господин Осипов је назвао „Пут разума у потрази истине“.

Али разум може само да анализира, да описује и систематизује материјал који му је представљен, посебно знања, која се тичу метафизичког света. У отргнућу од срца, он губи оријентире и његов пут се претвара у беспућа. Ако нема Православља срца, које се сазидава правилним мистичким опитом и укљученошћу у црквени живот (не „духовна“ предавања, „духовне“ академије и такмичења хорова, него Литургију, са осталим кругом богослужења, прим. уредниш.), онда православље разума постаје непоуздано – њега је могуће поколебати или скренути са пута скупом истргнутих цитата. Ако се срце не ослепи, немогуће је да се разум ослепи.

Слепило срца – то је поље за коров реформаторства и модернизма.

– Укажите на одлике демонске мистике, да не би примили духа таме за Ангела светлости.

– Лажна мистика је налик на игра на срећу са непознатим, који крије своје лице под маском. Тамо нема поштовања, већ занос осећања, као ишчекивање нечег непознатог, које улива нове силе у човекову суштину. У лажној мистици нема љубави према Богу, иако се пројављује, нешто налик на страст, ка невидљивом духу, као енергетској супстанци космоса. Човек је погружен у свет својих осећања и доживљаја. То је некакав огња тамног надахнућа. У лажној мистици је сусрет, назовимо га условно, са космичким духом, налик на борбу.

Овде се или душа раствара у неком призраку, који се прима као универзум, или га прима у себе, постаје као његово станиште. Човек јури у њему непознато тајновиђење, затворивши очи ума и срца.

Он остаје у предворју или предокушењу не толико тајни, колико скривених, као закодираних за њега наслада у царству „крилатих змија“, са њиховим проницајућим телом и енергијама које даве душу, налик на пуњење електрицитета и фосфорну светлост, сликовито говорећи, на мртву светлост угашених звезда. Овде је скок у бездан, као лет, где се вертикална мера претворила у и оно, што се чинило да се налази на врху, окренуло се на доле, а бездан је заузео место неба.

Овде нема општења, већ гутање: или човек сам се бе осећа као бога, и као да гута свет, који се схвата као илузија, или безлични универзум гута човека и он ишчезава у њему без остатка. Ту екстазу је могу назвати „дионисијском“. Други вид лажне мистик се условно назива „аполонизмом“; то је екстаза ума, који је са себе, као одећу, свукао све пројаве душевног живота: мисли, осећања, слике и представе.

Најјасније је он изражен у неоплатонизму. Аполон значи „онај који разара, уништава“. Овде нема екстазе страсти, које излазе из душе, већ интелектуални бездан – погружење душе у метафизичку празнину, лишени било каквих предиката, чак живота и смрти. Тамо се открива велико ништа, као све, и све – као ништа.

– Значи, постоји мистика празнине?

– Да. Она је најизраженија у ламаизму.

– Шта се може рећи о практичном дионисијству?

– То је опијеност космосом, прецизније, изображеним духом космоса и познање кроз тамну екстазу. Ком год се божанству буде обраћао екстатик, у његовој молитви ће се чути зов: „Аве Ерос!“, „Аве Пан!“

– Говорили сте о лажној мистици, у којој присуствује демонизам. Постоји ли мистика непосредног сатанизма?

– Постоји. Више од свега, то је мистика гностичког дуализма. Бог се представља као зло начело, које је саздавши човека, закључало га у тамницу својих забрана. А сатана је добри дух, који жели да човеку пружи слободу и радост постојања. Овде происходи обожавање сопствене емпирике: све, што постоји у људској природи је – свето, а пошто има и греха, онда је и грех свет.

Главне заповести сатанизма су:

1. испуњавај одмах све своје жеље;

2. никада не сматрај себе грешним и кривим – то је предрасуда, која трује човеков живот и унижава његово достојанство.

У сатанизму дејствују две силе: грех, који живи у човеку, који достиже огромне размере, као да захвата целог човека и потпуно прониче силе његове душе; и друга – непосредно дејство демона, који хоће да човека учини инструментом у својим рукама, медијумом и проводником своје воље. Овде се дешава нешто наик хипнози на јави: човека захватају некакве чудне, ружне жеље; у њиховом испуњењу он види горку и мрачну радост – то је мистика сведозвољености.

Њему се чини, да је Бог обећао, али није дао, отео и поставио забране, а сатана жели да поврати оно, што је Бог отео. Шта је то – сам човек не схвата, али сматра да се под речју „немогуће, недозвољено“ скрива некакво невидљиво наслађење, као скривено богатство. У том смислу, сатанска мистика је – уништити реч „немогуће, недозвољено“.

Сатанска мистика – то је мистика страсти, јарких споља, празних изнутра; тамо нема ни циља, ни перспективе. Ако би поредили доживљаје сатанисте са било којом врстом уметности, то би био егзистенцијализам, када јединствена стварност постаје текући садржај срца. То је живот без циља, то је постојано погружење у душевни емпиризам, у област осећања и настројења.

Делиријум параноика је такође емпиризам, зато се овде брише преграда између стварног и илузорног света, између реалности и безумља.

Господ је сатану назвао „човекоубицом од искони“, то јест, ода самог почетка, и „лажовом“. Сатана је духовно убио праоце у Едему, јавивши им се у виду змије. Он је руком Каина убио његовог брата, учинивши старијег сина својим првим жрецем, који је савршио тајну крви.

Сатанска мистика – то је мистика уништења. Демон је – дух смрти, зато сатанисти, који доспеју на власт, постају некромани; зато у жртвоприношењу сатани постоји ритуална жртва. Сада се открива улога тајних сатанистичких друштава у оним префињеним, и у суштини, бесмисленим мучењима, истјазавањима и убиствима, који су се догађали у затворима и логорима смрти; оне хекатомбе, где су милиони људи били на садистички начин мучени и убијени од следбеника сатане.

Демон је у Јеванђељу назван „нечистим“ духом. Сатана мрзи образ и подобије Божије у човеку, и зато он стреми да обешчасти и испрља човека. Стид – то је невидљива одежда, у коју је човек обучен. Сатана хоће да уништи ту одежду.

Демонска мистика је – мистика нагости. Реч „безобразност“ означава губитак неког образа, у духовном значењу – образа Божијег, и овде се сатанска мистика пројављује као несхватљиво и незадрживо нагињање ка нечистоти, оскврњењу, пороку – ономе што изопачава саму човекову природу.

Сатана је – дух лажи и лукавства. Он је обећао нашим праоцима слободу од забрана, једнакост са Богом, а дао им је оно што је сам имао – учинио их је изгнаницима из раја, робовима труљења и смрти.

Једним од видова духовне лажи јављају се и наркотици. Човек се погружава у нереални свет демонских фантазија и бизарних фантазмагорија. Може бити, да је то продор у пакао, који се види кроз земне слике.

Сатанска мистика је борба против благодати. Човек жели да прогна, као да истргне из своје душе благодат, задобијену у Крштењу, и зато сатански мистицизам у себе укључује богохулство и оскврњење светиње. У обичном животу, он се пројављује као губитак стида.

Вређање и богохулство заузимају место у „молитви“ сатаниста, а порнографија је – њихова „икона“. Међутим, постоје „молитве“ директно обраћене сатани. Хиндуистички сатаниста Вивекананда се обраћао богињи кали речима: „Име твоје је – смрт и ужас“. Сатаниста осећа како се његова душа материјализује, како отежава његово тело, као да се земља повећава много пута.

Неретко, сатаниста осећа некакво стремљење, попу љубави, ка змији. У очима сатанисте се осликава оно што је у души: униније (чамотиња), некакво метафизичко безумље и заједно са тим, мртвачко равнодушје према свету. А понекад у њихов поглед постаје налик на поглед мије.

– Реците кратко, у чему је суштина демонске мистике?

– У тамној, несхватљивој љубави према демону, сличној љубави роба према свом злом тиранину.

– Међутим да се вратимо главном предмету беседе. Каква је веза између Православне мистике и аскетике?

– Мистика – то је срце религије и највиши степен у аскези, када вера прелази у сигурност, поузданост. Аскеза је – припрема душе за сусрет са Богом; мистика је – сам сусрет. Аскеза је – пут ка Тавору, а мистика – сазерцање Таворске светлости и Божије лепоте, као предосећање тајни будућег века.

Advertisements

Information

This entry was posted on 14. фебруара 2014. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: