ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Бег Срба из историје

„Што људи хоће,
то и вријеме трпи.“
Његош

hag-njegos

Након скандалозне вести из Хашког трибунала да се и највећи српски песник Његош спомиње као могући инспиратор злочина, постаје јасно да је на делу промена историјске свести српског народа и изједначавање улоге Срба у ратовима у бившој СФРЈ и улоге Немачке у Другом светском рату. Та врста злонамерне идеолошке злоупотребе српских књижевника и песника у циљу деструкције српског националног идентитета има за циљ да прикаже један слободољубив народ као народ који живи континуитет мржње. У том смислу српска се историја сагледава у огледалу садашњости, а не обратно и по стандардној западној слици света у којој све мора бити оштро подељено на супротстављено добро и зло, у којој су „добро“ увек они, а „зло“ сви који се са њима не слажу или им не дају рудна блага и нафту џаба, све што се везује за Србе мора бити зло и мрачно.

То зло није чак ни тренутно, већ је продукт целокупне српске историје и националне свести, догађаја давно заборављених, те се и песничке фикције и митови узимају као озбиљне историјске чињенице које сведоче у корист фиктивног злочина који се проглашава реалним (у овом контексту то је „истрага потурица“) и тако стварају неодрживе паралеле које су ништа друго до идеолошки конструкти који имају за циљ оправдање злочина над српским народом. Идеолошка злоупотреба увек има за циљ да прикрије лаж и од ње начини истину. И не само то; она доноси олакшање западном мњењу, истом оном мњењу које је допустило бомбардовање Срба, војну интервенцију у СФРЈ и која гута лажи о етничким чишћењима и геноцидима које су Срби начинили иако је по попису Срба у свим републикама па и у сопственој, драстично мање, док је оних над којим је наводно извршен геноцид драстично више.

Учинак домаће елите

Проглашавање лажи истином има дакле двоструку функцију, да оправда злочин и лаж и прогласи непријатеља кривим од настанка и историјских почетака. Непријатељ мора бити доживљен као неко ко је одувек крив и ко није невин, те се стога на њега морални закон не примењује, а живот обичног Србина стога не може бити изједначен са животом неког другог невиног људског бића. Пошто је непријатељ крив од рођења, како би од њега начинили пријатеља, морају га преваспитати и наново издресирати јер они на то имају право као представници „добра“ у циљу побеђивања „зла“ у нама.

Ту на позорницу ступају домаћи вршиоци власти који саучествују у овој промени колективне свести, а врло често је чине унапред, без спољњег захтева. Наши домаћи представници, а страни послушници, често предосете реакцију страних влада, те се унапред мажу катраном и перјем. Наша елита више не чека западне прекоре и захтеве, већ се она унапред, превентивно, ограђује од свега што би могло бити схваћено као проблем. Она предосећа. Стога је, још одавно предосетила проблем око Његоша. Питање је, додуше, да ли се овде ради о предосећању или производњи проблема. Заправо, домаћа елита је она која чешће и истрајније покушава да од Срба створи подобне Србе него Империја, којој то наиме одговара. Тако наша елита има улогу тужибабе која великом учитељу доставља списак свих штетних српских писаца, песника, интелектуалаца и даје разлоге за њихово избацивање из колективне свести, на шта учитељ реагује помало изненађено и задовољно, одајући признање тако послушним и просвећеним народним елементима.

Стога је и ова прича око Његоша, као и свака друга национална срамота, прошла неопажено и ћутке, из два разлога – први је што смо на понижења навикли, а други је што нас је наша елита на ово понижење унапред припремила. Годинама се овде врши злоупотреба прошлости из угла садашњости, што је недопустиво, јер се из вида испушта контекст прошлости која је обитавала у својој садашњости, у својим вредностима и стремљењима, и она се не може процењивати са аспекта „врлог новог света“ 21. века. Не само што се то не сме чинити већ то не чини ниједан озбиљан и присебан народ, ниједна озбиљна и присебна елита, нити иједна влада иједне државе сме да дозволи овакву злоупотребу својих националних утемељивача.

Из позиције садашњости, у којој су настали термини „геноцид“ и „етничко чишћење“, прошлости се приписују те квалификације, те се Његош ретроактивно изводи на суд историје да му се суди не из угла његових достигнућа, квалитета његове уметности, добробити за друштво у којем је стварао, значаја његове заоставштине или контекста у којем је живео већ из угла садашњих норми и вредности. Било какво одударање од тих норми повлачи за собом светску осуду, и то не појединачну, већ колективну.

Осуђујући Његоша, они осуђују Србе, српску историју, српску књижевност и елементарно право на слободу. Иза напада на Његоша крије се напад на национални идентитет и потреба да се он промени. Нови национални идентитет величао би књижевнике и хероје који су заступали херојско трпљење окупаторске власти, херојско одрицање од самопоштовања, слободе и живота и безусловни пристанак на тиранију. Сви други су потенцијално заговарали стварање снажне српске државе и ослобођења Срба, што је потенцијално опасно.

Уместо Његоша Беквалац

Опасно је по западне геостратешке интересе на Балкану и стога се такви морају прогласити геноцидним, злочиначким, и непожељним за васпитање нових генерација српске омладине. Уместо Његоша, читаћемо Биљану Србљановић,а можда и Наташу Беквалац. Мада, искрено говорећи, нема разлога да се замајавамо домаћим, када можемо учити од страних великих умова, а толико таквих је продефиловало кроз Србију и српске образовне институције протеклих година.

Предлажем да српску историју учимо из дела Фрање Туђмана и решимо проблем неприхватљивих песника и књижевника. Важно је само да не спомињемо да је наједном проблем Његош, а није будући светац Алојзије Степинац. Сила увек жели да се легитимише као правда. Неограничена моћ увек жели да се легитимизује, а злочин да се оправда и скине са себе жиг кривице, зато се и на тзв. суду под именом Хашки суди српској историји, садашњости и будућности, пошто ће агресори постати невини када их ми од кривице ослободимо, када ми поверујемо у њихову истину.

У томе им свесрдно помаже и наша политичка елита покушавајући да од Срба створи неке нове Србе, друкчије и мање опасне. Такви ће Срби бити опасност само сами за себе. Међутим, ни то није чудно. Суштина је да живимо у колонији у којој најважније одлуке доносе изасланици страних држава, а оне мање важне тајкуни и њихови савезници у владајућим политичким странкама. Медији и константно самопонижавање наших власти одузели су нам сваки осећај достојанства и самопоштовања.

Није ово непознат феномен. Он је познат и у индивидуалној и у колективној психологији. Уколико вам довољно снажно чупају душу, газе по вашим сећањима, по прецима, по историји, а ви ту не можете ништа; уколико довољно истрајно раде на томе да вам повију кичму и да вам докажу да је сваки отпор узалудан почећете да верујете у то. Након плача, беса, депресије, долази отупелост на спољне надражаје.

Верујете, као што наш народ данас верује, да је све узалудно, да ништа вредно борбе није. И зато је лакше националну фрустрацију и знаке живота показати када је у питању неко други. Зато је могуће да десет хиљада Срба направи скуп подршке Јапану. Зато је могуће да Срби буду први у свету по бројности у давању подршке Муамеру Гадафију. Ми знамо како је живети празнином, како је све изгубити. Зато је тако лако идентификовати се са другим само да би се побегло од себе. А од себе се ипак, не може побећи, у шта ће се, надам се, уверити наши потомци и страни изасланици.

Милан Дамјанац

Извор: Novi standard

Advertisements

Information

This entry was posted on 15. фебруара 2014. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: