ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Какве су особености нашег времена?

Свет данас осећа све већу наклоност према таквој врсти лажног, хистеричног „хришћанства“. Али, ми не треба да обраћамо пажњу на укус овога света – што више будемо чували дух наше вере, тим ћемо више туђи бити овом свету, и он ће нас све више мрзети и презирати, јер ћемо му изгледати ружни, немоћни, чак, и безблагодатни. Ако православни Хришћани данас на неки начин и јесу привлачни свету и он се занима за њихову веру, то још није разлог да ми треба да глумимо некакву извештаченост и лажну духовност како бисмо угодили свету. Убога истина је боља од нагиздане лажи. Ми смо сада духовно сиромашни као никада, нама боље него Хришћанима других времена одговарају речи псалма: „Помагај, Господе, јер неста Светих“ (Пс. 12, 1). Ми смо сиромашни духом и то треба јасно да видимо и познамо, и да то сазнање у смирењу и покајању понесемо, и то је, по свој прилици, једини доступан пут спасења и спасоносног делања за нас у ова времена. Јасно сагледање и схватање духа времена, нашег духовног стања, мере наших могућности сачуваће нас од неправилних трагања, од узалудног трошења оних јадних снага које имамо, од банкротства наших планова, од неостварљивих маштарија и подвига који не одговарају нашем духовном стању.

Наше време више не зна за предањско обиље духовне хране, за ону лепоту и миомирис којима је био испуњен и надахнут живот пређашњих Хришћана. Нама су остали само немоћи и патње, и зато је за нас најспасоносније управо следеће: стална смирена молитва и уздисање због наше огреховљености; најскромнији и најсмернији поглед на сав сопствени труд и делање; најснисходљивији и најмилосрднији однос према ближњима; понизно и захвално прихватање свега што се са нама дешава; потпуно уздање у милост Божију и неуздање у своја добра дела или очекивање нечег високог у себи.

Снажну и живописну слику даје свети епископ Игнатије: изобиље духовних блага древних Хришћана он пореди са раскошном гозбом коју је приредио богати Домаћин за Своје многобројне пријатеље и познанике. На овој духовној трпези је био неограничен број духовних јела, по завршетку трпезе гости су били штедро награђени духовним даровима. Када су се сви разишли, Домаћин је, видевши гомилу гладних сиромаха наредио слугама да не расклањају са стола него да све оно што је преостало понуде сиромашнима. Бојажљиво и у недоумици они уђоше у велику салу, почеше да једу све што је остало на столу и испод стола: пале мрвице. Нико од њих није ни окусио право јело, није ни видео складно служење послуге нити драгоцено посуђе и прибор, није чуо песму ни музику, тако да нико од њих, чак, није могао ни да замисли слику гозбе која се ту одиграла. Пошто су се најели, они су само отприлике могли да претпоставе каква је лепота овде била пре њих. Али, ипак су пали на колена пред Домаћином, захваљујући Му за храну коју досад нису јели и никад нису видели. Он им је рекао: „Браћо! Кад сам давао Своју заповест за одржавање гозбе нисам вас имао у виду, зато вам нисам приредио ручак онако како треба и не дајем вам дарове…“ Сиромаси узвикнуше у један глас: „Владико! Није нама до дарова! Није нама до раскошне гозбе! Неописиво смо Ти захвални за то што нас ниси презрео, ниси се згадио нас измучених недостацима сваке врсте, пустио си нас у Твој дворац, спасио си нас да не умремо од глади!“. Сиромаси се разиђоше, настављајући да захваљују милосрдном Домаћину. Онда

Он рече слугама: „Сада поспремите трпезу и закључајте Мој дворац. Гостију више неће бити, и шта се могло понудити од хране понуђено је. Готово је!“ (9, т.5, стр. 384-385).

Сиромашни и убоги – то је слика нашег стања, мрвице и празни тањири су духовна глад нашег времена, смирена захвалност и признавање себе недостојним било каквих раскошних јела и дарова је пример расположења душе које нам је неопходно.

Морамо пажљиво да ослушкујемо она предосећања и предсказања Светих Отаца која се односе на наше, по свему судећи, последње време. То познање духа времена, са једне стране, извешће нас из стања самообмане, откриће нам право стање наших снага и могућности, учиниће да наши захтеви према себи и другима постану скромнији, а са друге, охрабриће нас, подстаћи ће нас на будност, на опрез, неће нам дозволити да паднемо у малодушност и надмено маштање, и да се тако. одвојимо од реалности.

Чујмо пажљиво болне, али корисне речи:

„Сунце на заласку сликовито описује стање Хришћанства у наше доба. Сија исто оно Сунце Истине – Христос, Он лучи исте оне зраке, али они више не изливају ни онај сјај ни ону топлину као у претходна времена. То је због тога што зраци не падају право на нас, него иду према нама само индиректним, заобилазним путем. Зраци Сунца Истине Христа – то је Дух Свети: „Светлост и Светлодавац људима, Којим се Отац познаје и Син прославља и од свих познаје“ (стихира на вечерњој служби Педесетнице)…

„Данас када има много богатих наукама, уметношћу, свим материјалним, данас ‘неста Светих’ (Пс. 12, 1). Свети Дух гледајући на синове људске, судећи овој гомили оних који себе називају образованима, духовно просвећенима и православнима изриче о њима жалосну пресуду: „Нема онога који разумије, нема онога који тражи Бога. Сви застранише и заједно неваљали посташе: нема га који чини добро, нема баш ни једнога. Њихово је грло гроб отворен, језицима својим вараху, отров је аспидин под уснама њиховим. Уста су им пуна клетве и горчине. Ноге су им брзе да пролијевају крв. Пустош и биједа је на путевима њиховим; и пута мирног не познаше. Нема страха Божијега пред очима њиховим“ (Римљ. 3, 11-18).

Ево разлога због којих данас Дух Божији одступа од нас, за разлику од истинских Хришћана са којима уистину пребива, као дар који је за све нове Израиљце стекао њихов свесвети Родоначелник“ (9, т. 1, стр. 406-407).

„Свето Писмо сведочи о томе да ће Хришћани, слично као и Јудејци, постепено почети да се хладе према откривеном Божијем учењу, престаће да обраћају пажњу на обнављање људске природе од стране Богочовека, заборавиће на вечност, сву своју пажњу ће усмерити на свој земаљски живот, у овом расположењу и смеру бавиће се побољшањем свог живота на земљи као да је вечан, и развојем своје пале природе ради задовољења свих штетних и изопачених захтева и жеља душе и тела. Разуме се: Искупитељ Који је човека искупио за блажену вечност туђ је оваквом усмерењу. Овакво усмерење је одступање од Хришћанства“ (9, т. 1, стр. 457-458).

„У рају се зло појавило под маском добра ради лакше обмане. Оно се у недрима Свете Цркве појављује као прикривено и украшено, у привлачној разноврсности саблазни, називајући их невиним разонодама и забавама, називајући развој телесног живота и понижавање Светог Духа напретком и развојем човечанства. „Да буду осуђени сви који не вјероваше истини, него завољеше неправду“ (2. Сол. 2, 12). „Као што се Јаније и Јамврије противише Мојсеју, тако се и ови противе истини, људи изопаченога ума, непоуздани у вјери. Који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли. И клони се ових“ (2. Тим. 3, 8, 5). За оне који су добили ову силу и одбацили је по својој вољи тешко је да се она врати „Јер ако ми гријешимо хотимице и послије примљеног познања истине, ту више нема жртве за гријехе“ (Јевр. 10, 26) због губитка саме добре жеље, што је нужна последица намерног пренебрегавања добра Божијег. Изглед побожности још некако могу да намакну људске мудролије, али препород силе побожности припада искључиво Ономе Који облачи људе силом свише (Лк. 24, 49) (9, т. 1, стр. 495-496).

„Данас су се људи у многоме дрзнули да у одредбе Светога Духа уносе своје одредбе. Због тога су небеске одредбе постале земаљске, свете – греховне, мудре – безумне… Постоје појединачни Хришћани, али је изгубљено опште познање Истине, којим би се све сјединило у једно духовно тело, са једним начином мишљења, у једноме духу, под једном заједничком Главом – Христом. Данас свако има мањевише свој начин мишљења, своју религију, свој – произвољно или случајно – прихваћен пут, који се признаје за правилан и оправдаван. Ово безбројно стадо које је изгубило везу и јединство у Истини и Духу пружа духовном посматрачу слику највећег нереда: свака овчица вуче на своју страну, не знајући куда иде. Нико је не зауставља, нико се о њој не брине. људи више не чују – јер је њихов слух постао тако слаб – спасоносни глас истинског Пастира који се разлеже у Његовој светој Цркви, а који још увек јасно указује на њихову неистину, објављује им прави пут, указује на њега. Заглушила их је бука земаљских љутих брига, бука чулних забава, бука земаљског напретка. „Прилепила се за земљу душа њихова“, неспособна за примање духовних утисака“ (9, т. 4, писмо 58).

„Мреже ђаволске су се умножиле у поређењу са временима првобитне Цркве Христове, умножиле су се до бесконачности. Умножиле су се књиге које садрже лажно учење, до крајности се смањио број следбеника Свете Истине. Оснажило је поштовање природних врлина доступних Јудејцима и многобошцима. Појавило се поштовање према врлинама чисто паганским, које су у супротности са самом природом која на њих гледа као на зло. Ограничило се поимање хришћанских врлина, не говорим већ о томе да се смањило, да је готово нестало њихово испуњавање у стварности. Развио се материјални живот, нестао је духовни живот, наслада и телесне бриге прождиру све време, нема се времена, чак, ни за сећање на Бога. И све то за људе постаје обавеза, закон.“ (9. т. 1, стр. 397).

„Ми смо у наше доба дошли у такав период живота рода људског кад се људи спасавају искључиво понизним трпљењем патњи, са вером у Бога и надом на Његово милосрђе. Другим путевима сада нико не може да се спаси. За наше време остао је само један једини пут: трпљење патњи…“

„…Без смирења човек не може без штете по себе да добије ниједан дар од Бога. Зато је и предсказано да ће се у последња времена људи због повећане гордости спасавати само трпљењем патњи и болести, а подвизи ће им бити одузети“ (16, стр. 70, 116).

„Патње су нарочити удео нашег доба којем нису дати ни подвиг мучеништва ни подвиг монаштва. Поприште нас, Хришћана последњих времена, поприште је патњи, наизглед ситних и ништавних. Вага је у Бога!“ (9, т. 4, стр. 462).

„Треба схватити дух времена и не заносити се пређашњим висинама и опитима, које је у данашње време немогуће остварити…

Треба се кајати, молити и чувати од прелести зато што у данашње време већина оних који желе да живе побожно мисли за себе да живи побожно, али је запаљена огњем материјалности и налази се у већој или мањој самообмани“ (12, писмо 188).

Али, ево мисли савременог нам оца, јеромонаха Серафима Роуза, који је живео у Америци (упокојио се 1982. г.): „Због тога што преводи православних књига постају све доступнији, а православна терминологија о духовној борби све више струји у ваздуху, све више и више људи прича о исихазму, Исусовој молитви, аскетском животу, узвишеним молитвеним стањима и о најузвишенији Светим Оцима као што су свети Симеон Нови Богослов, Григорије Палама или Григорије Синаит. Врло је добро знати о овој стварно узвишеној страни православног духовног живота и поштовати велике

Свете који су га стварно водили, али ако не будемо имали веома реалистичну и врло смирену свест о томе колико смо сви далеки од живота исихаста и како смо мало припремљени за тај живот да бисмо му се макар мало приближили, наше интересовање за њега биће само још једно од испољавања нашег егоцентричног живота…

Морамо дубоко да схватимо у какво време живимо, како заправо слабо познајемо и осећамо наше Православље, колико смо далеко не само од светих људи из хришћанске прошлости, него чак и од простосрдачних православних Хришћана, који су живели до пре само стотинак година или, чак, до пре само једну генерацију, и колико много треба да се трудимо да бисмо данас једоставно опстали као православни Хришћани…“ (19, стр. 61).

Значи, Оци последњих времена су веома често говорили да ће наше доба бити врло прелестно и тешко за спасење, да се веома раширило лицемерје, да је истинска побожност готово нестала, да Хришћани већином воде само наизглед добродетељан живот, док су њихова срца удаљена од Бога, поробљена земљом, овим пропадљивим светом, да је претворништво постало свеопште, да нико више не тражи оно што је Божије, него свако тражи оно што је њему угодно. Сада пред сваким верником стоји тежак задатак: тражити и разликовати у овом хаосу лажљивих људских дела и речи, у овој мешавини истине и лажи, ону Истину која једина може да спаси и исцели. Ова Истина је близу, она никада неће пресушити, али се мноштво лажистина труди да је заклони, да нам нашапћу то да су управо оне – та Истина која нам је неопходна. И споља и унутар нас се непрекидно одвија непријатељски рат, непријатељ се труди да уместо православне вере и њеног духа потури истанчани и раскошни фалсификат, да нас принуди да начинимо само мали корак у страну од уског пута спасења, да би нас онда потпуно завео на пут отпадништва.

Сада је нарочито важно да се човек научи исправном поимању и примењивању у свом животу дела Светих Отаца, да усвоји њихов дух, јер то и јесте дух јеванђељски. Свети Оци су својим животом, делом, речју и осећањима остварили јеванђељско учење, они су га јасно и подробно објаснили у својим књигама. Ми никако не можемо да схватимо, а још мање да испунимо јеванђељске заповести без овог искуства Отаца, сигурно ћемо се изгубити већ на самом почетку пута. И сама реч Светих Отаца данас веома тешко допире до нас, јер смо престали да схватамо Свете Оце. Њихови подвизи данас премашују наше снаге, непоколебљивост вере која им је давала снагу да чине чуда данас се више не среће, њихова једноставност, чистота ума и срца изгледају нам несхватљиво, њихово одрицање од света, њихова несебичност, необраћање пажње на телесне жеље и устремљеност ка небеском, за нас су данас готово немогући. Али, без обзира на то дух Светих Отаца, њихово унутрашње делање, њихов главни смер и циљ њихових напора остају неопходни и за нас. Ми не можемо да идемо тако бодро као што су они ишли, не можемо да носимо онакав терет, да се пењемо на оне висине, али можемо и морамо да се држимо истог оног правца и да имамо исте циљеве, да одређујемо вредност и корист свега истим оним светоотачким мерилима и да сматрамо за штетно и некорисно све оно чега су се Свети Оци чували.

.

Архимандрит Лазар Абашидзе

Из књиге: „Како излечити болести душе?“

Advertisements

Information

This entry was posted on 20. фебруара 2014. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: