ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Ко све подрива темеље српства?

У Србији је годинама на делу својеврсна „културна деконтаминација” од свега српског.

Прочитала сам интервју Небојше Милосављевића у Политици под насловом „Свесно сам се обрушио на Цркву”, и неколико дана касније писмо, одговор владике канадског Георгија, који је Политика, наравно, скратила. Сама књига Милосављевића „Свети Никола у Торонту”, не служи на велику част озбиљном српском списатељству и нити ће икада заузети ни доње место у нашој литератури, сем  тужног.

Велико је питање ко стоји иза оних који се данас у свету представљају и себе називају „српским писцима”!? Лист Политика је правила интервју са једним великим књижевником! А зашто Политика, годинама не излази у сусрет оним ствараоцима и писцима који се истински баве вредним списатељством и афирмишу српску културу, историју, уметност? Књиге таквих уметника, најчешће, завршавају у кантама за одлагање од „родољубља, тог опасног и контаминираног материјала”. Јер, у Србији је годинама на делу својеврсна „културна деконтаминација” од свега српског.

Треба, дакле, све што, иоле, подсећа на величанствену српску културу сатрти!  То нам је, ево, од „епохално значајне”  2.000. године, и – уведене нам –  „еу демонократије” у СРБИЈИ, постало више него јасно. Изузетни наши ствараоци су отерани у запећак, јер нису „ин”, нити су „кул”, зато што „лепо” не пишу да мрзе Србе, те да се стиде тог „грозног” народа у којем су се случајно ови „велики и софистицирани  уметници” изродили, што не „делују” (сорошевски) по величанственој српској историји – тих „дивљака и људождера”, који још у 12. веку изнедрише врхунска светска уметничка, сликарска, књижевна и архитектонска остварења.

Зашто нам, онда, краду све те наше вредности, ти „каубоји и неки нови „крсташки еу-витезови”, када ми, и наша култура, не вредимо? Зашто се отимају о оно што нису њихови преци стварали? Никада лопов не пљачка страћару, него богату и раскошну кућу!

Данас су  западњачки, латински и венецијански музеји, па и чак и тргови неких градова, препуни опљачканих, немерљивих вредности, највећег, икада створеног царства у Васељени – православне Византије. И сада, те моћне западне државе и њихове музеје, храни својом лепотом која не пролази – мртва Византија! Уколико им то, наравно, нацистичка Немачка у Другом св. рату,  достојанствено –  као и све „више расе” – није  опљачкала (Пљачка векова и народа)!

„Ти, проклети Срби”, осим, што знају да буду осведочени уметници, они знају да се боре и изборе за „сваку стопу земље своје”! Та чињеница, попут љуте ране, боли Немачку, Аустрију и многе друге који данас роваре и непозвани, гладних очију и великих стомака, „бауљају” по Србији да „ништавним Србима држе лекције”: о „узвишеној недодирљивости” сулуде творевине, зване  Европска Унија. Слушају Срби, немо, та насртљива наглабања „без алтернативе” о Црној Рупи 21. века, која ће на крају – прогутати сопствени  народ.

Буде се данас сени оних, који су нас кроз историју зверски поробљавали. Из љуте ране поражених, и увек жедних туђе крви, богатства и земаља, почела је да куља љута мржња према нама Србима,  и  понајвише, према нашим прецима и „тој земљи сељака”, који су побеђивали „непобедиве”; 1914-1918,  жељни свог слободног неба, рушили су „моћна” царства – настала крађом и отимањем богатстава околних поробљених земаља и народа Балкана.

Али,  треба да знају „креатори” да  су Срби – народ који, ако треба, с Божјом помоћи, и из пепала зна да ВАСКРСНЕ, добро памти и пише. Али записано нам спаљују, стога се ми, у  лепоту, истину и памћење највише уздамо!

Многа су „великачка” царства кроз историју била срушена, па ће и ЕУ-ово, јер ништа није вечно под небеском капом, осим Бога јединога!

То што се историјска аждаја у свиленој хабзрукавици и мрзитељској бурмутици, пљачкашки и убиствено, протезала дуж нашег „брдовитог Балкана”, морала је да плати, као што се плаћа сваки злочин, пред Богом и пред светом. Када је морала своје канџе да повуче са туђег, а нашег, и да буде осрамоћена и на колена бачена, као касније и нацистичка хитлеровска Немачка – е, данас нам то, охоли и моћни, и њихови потомци, не праштају. Зато они ангажију кукољовите ради „своје, а украдене лепоте и  злосутног мира у свету”. Управо зато, постоје они који ће да пишу (и поносе се тиме) у срцу Србије, нама Србима, како ће нам подрити стубове Српства. Нашу веру, писмо, кутуру, историју, цркву, отаџбину, расејање и све наше блиставе победе и сваку реч српску. Насрћу ти „књижевници” често и на оно што је најсветије – на саме светитеље!

Зна ли Милосављивић колико су јаки српски стубови!? И колико је „Србија велика тајна”? Многи су се кроз исторују у то уверили! Јер, у нашим генима је крв Немањића,  и Карађорђа, и Хребељановића и Лазаревића и Стефана Дечанског и Његоша и Николаја Велимировића и Милунке Савић и Мишића… и тако ће бити док дишемо.

Јачи су наши стубови од рушилачких епоха и завојевача, од стихије векова, а камо ли, од смешних сенкица, које насрћу на наше темеље, Плаве и и Свете.

Нажалост, држава Србија и друштво, не санкционишу данас ни оне који покушавају директно да подрију темеље државе у самој политици (у свакој стабилној земљи, зна се, како се одговара за издају)  и зато је и у слободној уметности на површину испливао бројни, добро плаћени кукољ. И плива, од САД, Канаде, Енглеске, Немачке, Француске, Холандије, Турске, до Србије… па натраг… док се вода не прочисти. Покушали су неки „српски” писци да насрну на личност Светог Саве, и  Божјом промишљу, прођоше неславно. Дугачак би био списак данашњих „стваралаца” у Србији, којима је заповест  – мрзи, ближњег свог! Пре би се рекло да је у свету подстрекивана скоро расистичка мржње према Србима и, уопште, словенском народу.

Бити књижевник –  то је узвишена и озбиљна, Богом дана мисија, у којој се не кевће, не режи, не мрзи, не смрди, не пљује, а поготово се не исмејава и не пљује свој народ.  У којој се ствара и воли.

Недопустиво је да се, поводом књиге о „насртању на темеље српства” и интервјуа Милосављевића у Политици не огласе српски интелектуалци широм дијаспоре, али и Србије, српске родољубиве организације. Верујем да је све њих, наше канадско расејање знало братски и од срца да угости у „безвезним кадилацима”. И многи српски писци који су ишли и данас иду у САД или Канаду, добро знају колико је снаге и рада, тамо далеко, уложио наш народ  и  свештенство, да СПЦ буде и остане стуб православља и да још чвршће утемељи светосавску веру. Владика Георгије је тамо званично представник најјачег темеља – СПЦ. Исмејавати српске краљевске династије, црквене великодостојнике, наш народ у расејању,  нашу културу, веру и историју – напад је на сваког од нас.

Биљана Живковић

Извор: „Људи говоре“, часопис за књижевност и културу, бр. 19/20

Додатак: Интегрално писмо Епископа Георгија (жутом бојом је обележено све што је „Политика“ избацила)

Подаци

This entry was posted on 22. фебруара 2014. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: