ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Православље и рат

Уочи ослободилачког рата лета Господњег 7522. на Светој Земљи Косову и Метохији

„Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу:
нисам дошао да вам донесем мир него мач“. (Мт. 10, 34)

„Мир Свој дајем вам,
не дајем га као што га свет даје…“ (Јн. 14, 27)

Природа Зла је да оно увек напада прво и насилно, зато се Злу у историји не може супротставити ненасиљем, већ искључиво силом праведнога отпора и одбране. Његош, на једном месту, каже да нема никаквога греха у томе када се човек брани „злом од зла“. Његош под „злом“ одбране мисли на посезање за оружјем тј. рат, који се са хришћанског становишта не може до краја оправдати, јер је епифеномен палости. Али, супротставити се силом одбрамбеног рата злу нападачког рата ту нема греха и зла, наравно уз строго поштовање хришћанског ратног етоса, на који би се могле применити речи св. аp. Павле: „Ако се ко и бори, не добија венац ако се не бори по правилу“ (2. Тим. 2, 5) То „борити се, али по правилу“ јесте онај крајњи критеријум хришћанске духовне самодисциплине, који опредељује смисао свих Хришћанинових историјских чинова, и у рату и у миру.

 

Православно прихватање рата јесте: борити се у праведном рату, на праведан начин – „по правилу“ предања христољубивог војинства за које се молимо на свакој Литургији, за праведан циљ. То је парадигма хришћанског војевања за Крст Часни и Слободу Златну, коју су, у својим бесмртним личностима, остварили Свети хришћански ратници. Тек у крајњој послушности и тој парадигми Хришћанин у рату сме да каже: „С нама је Бог, разумите народи, и одступите јер је с нама Бог“. „Са нама је Бог“ у рату све док ми – ратујући по строгој етичкој парадигми хришћанскога војинства – остајемо, у Правди Божијој, са Богом. Србско ратно искуство је у потпуности утемељено у тој парадигми и потврђено у личностима Светих србских ратника.

У Православљу, како смо већ рекли, нема „светог рата“, а ми говоримо о Светим Ратницима. Какав је то парадокс? Зашто нема светог рата? У историји нема ни светог мира, а камоли светог рата. Нема ничег светог тј. бесмртног без и ван личности и ван заједнице живих личности, ван Цркве. С друге стране православни Хришћанин је свестан да је нужно повезан са убиством непријатеља, што је необорив аргумент против било какве сакрализације рата по себи. (Лишавање живота непријатеља-нападача у одбрамбеном рату није убиство у библијском смислу, али, чак и такво– канонски гледано – представља неуклоњиву препреку због које Хришћанин у будућности не може бити рукоположен за свештеника).

Ко је, онда, свети ратник? Свети ратник је онај Хришћанин који се – извршавајући послушање својој Отаџбини као војник Отаџбине и својој вери као војник Христов – у антиперсоналистичкој стихији и суноврату рата кроз свој лични Бој изборио за одбрану брањене Светиње и при том сачувао чист свој хришћански Образ. Свети ратник је онај Хришћанин који је – кроз чин добровољног ратничког кеносиса и самопорицања до трпљења рана, болова и смрти ради добра своје крштене заједнице – надишао своју смртну биолошку ипостас, изборивши се за своје есхатолошко име и слободу, која се у Православљу идентификује са личношћу односно са бесмртношћу. Свети србски ратник је сваки онај србски војник који се под знаком Крста – укључивши се целим својим бићем у мистичко енергетско поље христољубивог србског војинства од Косова до данас тј. у опит Часног Крста и Златне Слободе – борио за одбрану вере, народа и светиња, и, борећи се „по правилу“, победио зло у себи и зло око себе. Свети ратник је онај који се у несрећи рата показао као боголики србски човек и као богочовечни србски јунак. Свети ратник је онај који је бесмртност изборио ратујући не у биткама „светог рата“ (кога нема), већ у биткама „доброга рата“, кога има и о коме говори читава историја Православља. На библијском језику „добро“ јесте све оно што је од Бога и што је богојављење.

Како онда рат може бити од Бога и богојављење? Може бити ако се у њему као живо средиште историје појављује боголики човек-јунак, који ратујући против зла и греха ратује за правду и заједницу са Богом, за спасење света. И као што је подвижништво ратничка методологија обожења и спасења, јер је онтолошка полемика за богочовечански идентитет човека, тако је и ратништво за Крст и Слободу аскетска методологија физичке борбе за опстанак, слободу, богочовечански идентитет и суверенитет крштенога народа. И нема Христовог Срба који није духовним и физичким ратом против зла потврдио своју србску хришћанску слободу.

Међутим, данас се – због испалости из целине светосавско-светолазарског Предања – често прави грешка тако што се питање учествовања Хришћана у рату разматра из искључиво из перспективе духовности, тј. аскетске борбе против зла и греха у самом себи, па се онда каже – са навођењем разних библијских цитата – да ће рат на земљи престати кад људи победе зло у себи и сви постану добри. Јасно је да такав став ближи пијетистичком утопизму, него православном трезвеном сагледању историје. Хришћанска лична аскетика и хришћански ратни хероизам се не искључују већ представљају органску целину: борба против зла у себи је комплементарна са борбом против зла које човеку долази кроз другог. Да је србски ратник увек органски био свестан те везе најбоље показују речи србског генерала К. Мушицког изречених у Десет заповести српским добровољцима: „Највеће јунаштво је победити себе… ако себе победите победићете све противнике Српског народа“, то јест – ко победи зло у себи добија силу да побеђује свако зло око себе. Зато код србског војника постоји војничко предање о аскетској дисциплини у рату: да разврат у рату доноси несрећу, а пљачка, зло дело па чак и псовка (не дај, Боже, на Бога!) – пораз! Димитрије Љотић, у својим успоменама о I светском рату, пише да је међу србским војницима постојало неписано правило да се у рату мора живети монашки, аскетски и девствено да би се сачувао став максималне личне чистоте и усредсређености на војничку дужност. То је један од главних елемената србског ратног етоса који стоји у сагласју речима св. аp. Павла: „А сваки који се бори од свега се уздржава“ (1. Кор 9, 24-26).

Матеј Арсенијевић

Из предавања на тему „Православље и рат“ објављеног у зборнику са Другог богословско-философског симпозијума „Јагње Божије и Звијер из бездана“

Advertisements

Information

This entry was posted on 25. фебруара 2014. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: