ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Сумрак светских господара

Темељ на коме је постављена злочиначка политика светских лихвара, лондонских банкара и њихових испостава у Америци, дубоко је пољуљан незадрживим подизањем Русије и њене војне, економске и културне снаге. Стара, превазиђена, али и даље жилава хладноратовска елита у САД, предвођена бандтиским амбицијама отуђених центара моћи унутар војне, дипломатске и обавештајне структуре ове посрнуле империје, настоји да срушу сваку Русију. Била она капиталистичка, комунистичка, лева или десна, она је сметња досадашњим глобалним владарима. Али, време оваквог насиља је истекло. Русија има одговор на сваку агресију. О историјским узроцима и последицама антируског пројекта пише социолог Горанко Ђапић,  један од најславнијих југословенских дисидената и незаобилазни суорганизатор, стратег и идеолог студентске побуне 1968. године.

Одакле потиче и зашто је пропадала идеја глобалних империја да покоре Русију

Већ је писано шта су све лондонски банкари чинили да уситне и деградирају Стари континент, наш дом и дом наше цивилизације. За тај подухват користио се кредит за рат и кредит за мир. Тај кредит апсолутно је био зеленашки. Море крви је потекло минулих столећа због те злочиначке политике. То се, с времена на време, практикује и данас и више је него извесно да неће изостати ни у будућности. Британија је због свог положаја и великих могућности за господством над дебелим морима већ четири века кључна база банкарског Протокола.

Али права експлозија моћи дошла је задобијањем младе америчке републике на ободу деветнаестог и двадесетог века. Њен буран развој и предузетнички дух убрзо су потпали под надзор лондонске подружнице у Њујорку – Вол Стриту. Од тада, Вашингтон ће само номинално бити главни град САД, а заправо истински главни град биће горепоменути Вол Стрит.

Олигархијско-зеленашки клан напокон ће почетком двадесетог века претворити одлуком Конгреса (након значајног отпора) Централну емисиону банку у Федералне америчке резерве (ФЕД) којима ће апсолутно као приватним власништвом, без икакве контроле, господарити неколико крупних банкарских породица.

Ту су Моргани, Рокфелери, Ротшилди, Куни, Лоеби, Шифи и други. Сан из Протокола почео је бивати све више – сама стварност. Сценарио за прво разорно крвопролиће био је спреман. Сенка велике опасности надвила се над Европом.

Улогу водећег ратног хушкача наравно добила је традиционално антиевропска Британија. Ту је одлучено да се уз ангажовање Француске намами Русија у Антанту како би се сузбила наводна немачка опасност.

Немачка је, заправо, после уједињења, након века расцепканости (по лондонском рецепту) убрзано кренула као млада, дисциплинована и вредна нација путем нагле индустријализације и великог културног и научног просперитета. Њени производи убрзо су постали синоним за врхунски квалитет, па је Немачка врло брзо постала најјаче и најпросперитетније друштво у Европи. Међутим, Немачка није имала велику територију, њена производња хране једва је без увоза подмиривала потребе.

Такође, није имала ни значајније ресурсе, изузев нешто угља доброг квалитета. Имајући у виду те значајне слабости Немачке, њен отац, Бизмарк тврдо је сматрао да његова земља мора имати постојано добре односе са Русијом као залог од животног значаја. Он је био свестан да би сваки немачки покушај да се домогне извора ресурса у Африци и Азији значио сукоб са Британијом и Француском уз могућно учешће САД.

Дакле, императив Лондона био је да се добри односи сарадње Немачке и Русије покидају и да се Русији обећа велики интерес над подручјима умирућег Османлијског царства. Осим тога, обећани су Босфор, Дарданели и Константинополис, а тиме и излаз на топла мора. Та обећања Британија, уистину, нимало није имала намеру да испуни. Заправо, није само Немачкој намењено уништење, већ у много већој мери, оно је намењено Русима. Уствари, могло би се рећи да је уништење Русије био заправо прави циљ. Немачка и Русија су се дакле међусобно требале уништити и Европа би опет била по укусу банкара.

Зеленашки кредити за обнове преправили би континент и све потоње генерације учинили вечитим дужницима. Примера ради, тек пре десетак година Британија је исплатила дуг Ротшилдовој банци којој је ова позајмила за рат против Наполеона! Зашто је Русија морала бити уништена?

Империјална Русија је сметала зеленашким банкарима пре свега што је много мање зависила од њих. У Француској је јавни зајам 1908. г. имао индекс 288 по глави становника, а само 58,7 у Русији. Од тога дуга је 1914. г. било враћено 83% захваљујући Државним Железницама.

Индекс пореза је 1912. г. био 3,11 у Русији, 12,35 у Француској и 26,75 у Британији. Руске златне резерве 1913. г. износиле су 1550 милиона рубаља док је само 1494 милиона било емитовано у папирима. Истовремено, Француски франак није био покривен више од 50%.

Уз то, раст Руске економије био је такав да је један од водећих Француских економиста рекао: ,,…Русија ће око половине столећа доминирати Европом политички, економски и финансијски“.

Пораст индустријске производње по становнику био 3,5% годишње, према 2,75% у САД и само 1% у Британији. У целом периоду када је канцелар царске владе био Столипин, дакле од 1905 г. до 1913. г. годишња стопа раста износила је 12,8%! Тако брз раст, убрзано је претварао Русију у динамичну земљу у полету. Сигурно је да би, да није било разорног рата Русија, веома брзо постала економски див.

Имала је огроман простор и огромне ресурсе. У културном погледу земља је такође брзо напредовала дајући непроцењиви допринос светској културној баштини. У социјалном смислу земља је била у пуном преображају. Расла је средња класа и све је више било слободних сељака. На већим имањима почела је примена агро-технике. Појавили су се комбајни и први трактори. Добра будућност чинила се изгледном.

Па ипак, на Западу Русија се сматрала традиционалном аутаркијом, столетњим извором сваке неслободе и стеге. Па, хајде да погледамо како је то изгледало у часној британској демократији кроз то исто време.

Код појаве парне машине у предионицама радила су и масовно умирала деца. Земљопоседници су раскидали аренде са сељаштвом да би се на имањима напасале овце. Стотине хиљада гладних беземљаша котрљало се ка Лондону и другим већим градовима. У страху од могућних побуна Парламент је донео закон о скитничењу и само прве године по његовом доношењу обешено је 92.000 људи. Чак за 135 прекршаја предвиђена је смртна казна. За крађу до 9 шилинга ишло се у казамате, а за 10 шилинга на вешала.

На вешала су ишла и деца испод десет година. Један ученик од осам година обешен је због наводне крађе креде! Што се тиче односа према становништву Ирске може се констатовати да је у питању чист геноцид. Законска процедура једноставно је заборављена, а ако је и било значила је само смрт.

Чарлс Дикенс је био згрожен и писао је да су се јавна вешала претворила у право вашаристе и усред те гунгуле почињене су десетине крађа. Једном речју: Британска историја препуна је патњи и државног убијања последњих неколика стотина година. Чак и у Европи пуној насиља, Британија је одскакала. Са друге стране, разуме се да нећемо рећи да је по том питању ситуација у Русији била сјајна. Па ипак, много је мање било смртних казни, а више протеривања у Сибир. Чак су и револуционари који су насртали на живот саме царске породице били слободњаци на Истоку. Таласи превирања на ободу два века уствари и нису имали одвише жртава, ако се изузме крвава недеља.

Коначно, мере према националним мањинама биле су нешто оштрије у побунама, али у суштини националне мањине нису грубо маргинализоване. Као и код ентичких Руса, расла је њихова интелигенција и национална свест без већих потреса. Пораз благостања био је распоређен без обзира на националну припадност. Број не-раса у управном апарату био је у порасту, а Јевреји у принципу нису заостајали за другима, штавише било их је несразмерно много образованих и ангажованих у привредним делатностима.

Дакле, знамо како је Русија исцрпљена у наметнутом рату и преварена у својим очекивањима. Потом је грубо гурнута у хаос који се ширио попут пожара. Новац за пропаст Лењин је добио од немачког банкара Варбурга чији је рођени брат био један од оснивача Федералних америчких резерви (ФЕД). Један од твораца рата ФЕД прави је извор средстава којим је у Русији почињен највећи геноцид у историји човечанства.

Чим је Русија убачена у кипући казан пакла, 1917. г. САД су искрале у Француску два милиона војника под командом генерала Першинга. Тако је Америка та која је по први пут показала чија ће Европа бити, а не Русија која је пре свега европска земља. Тако је читава Европа у економском и политичком погледу враћена уназад за читаво столеће.

На сву срећу, ни наметнути бољшевички експеримент није уништио Русију и она данас враћа свој индентитет и своје место у свету. Само у јединству са таквом Русијом, Европа може избећи судбину из Протокола и сачувати нашу цивилизацију. Европа, то значи свет од Атлантика до Тихог океана у коме ће слободне државе и нације сарађивати на стварању сасвим новог света. Свевишњи јој је дао знање и културу и огромне природне ресурсе. Само тај свет Северне силе може и мора заштити човечанство од монструозног покушаја Протокола и модерних фарисеја. Избор је кључна карика. Или ће нови фарисеји увести ново робовласништво или ће свет одбранити своје право на живот достојан човека.

Горанко Ђапић

Избор: Таблоид бр. 305

Advertisements

Information

This entry was posted on 1. марта 2014. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: