ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Културни рат у Србији – феномен Друге Србије

Култура представља једну динамичну категорију која је у различитим друштвено-историјским околностима подложна променама и самим тим увек актуелна. Сукоби у култури су саставни део њене динамике, али проблем настаје када се она суочи са својим антиподом, вештачком творевином, којом се настоји успоставити монопол над сваким обликом културног деловања како би се оно у потпуности атомизирало.

Култура поред начина живота представља и сећање у чијој основи јесте појам слободе. Човек без сећања је роб, а народ без сећања као колективног самоодржања престаје да постоји. За корпорације народ представља опасност јер је свестан својих права и спреман је да се за њих бори, док орвеловска скупина није. Њој одговара дијалектика господара и роба коју она самосвесно прихвата као саставни део стварности. Зато да би се уништио народ као једна самоодбранбена категорија и отворио пут ка безкрупулозном корпоративизму мора се прво избрисати сећање (култура) и онда се слободно може напасти суверенитет (држава). Ту настаје концепт културног рата.

Термин „културни рат“ појавио се први пут у Немачкој под термином Kulturkampf (културна борба) за време владавине Ота фон Бизмарка како би се означила борба између католичких традиционалиста и државног апарата који је настојао да Немачку што више секуларизује. Модерни појам „културни рат“ дефинише се у САД-у кроз књигу Џејмса Хантера Културни ратови: борба за дефиницију Америке (1991). Патрик Бјукенен познати политичар и саветник троје америчких председника популаризује овај појам кроз своје деловање у оквиру републиканске странке оштро критикујући либералне вредности као главног оружија за уништење америчког креда (које се по дефиницији заснива на енглеском језику, хришћанству, протестанској етици, владавини права итд…).

Рат у култури заснива се на успостављању културне хегемоније јаког индивидуализма и коначног анархистичког самоослобођења појединца од било каквих културних вредности које негују заједништво, солидарност и врлине. Први на удару се налази национални идентитет који пролази кроз потпуну деконструкцију и бива затрпан многим суб-идентитетима (на пример успостављање хомосексализма као интегративне идеологије којом се ствара једна псеудо-етничка заједница са својим обележијима- заставом, симболима, херојима, систематски одвајајући и излолујући један део свог становништва). Основна средства рата јесу понижавање, исмејавање, исконска мржња и дехуманизација сваког ко се не слаже са промотивним културним вредностима које се нуде.

Битна одлика овог рата јесте улога елита односно денационализација једног дела елите која успоставља једну социјалну мрежу у медијима, академији и политици настојећи да оправда неолибералну империјалну матрицу. Радничка права бивају потпуно занемарена у корист разно разних мањинских права јер све врсте информисања грађана постају заробљене у дискурсу политичке коректности. Само што се иза коректности крије аутошовинизам, ниподаштавање сопственог народа како би се добила легитимност за екстремене разлике између богате елите и осталих који не треба да буду ни именовани већ само послушни.

Својеврсан културни рат води се у земљама у транзицији којима победници транзиције настоје направити једну културну брану над губитницима. Осиромашени народ окарактерисан као губитници транзиције налази се на удару транзиционих елита које свој економски (шпекулативни) успех правдају својом моралном надмоћи док се сиромаштво објашњава моралном инфериорношћу што води до дехуманизације истих. Одлике овакве елите јесу ауторитаризам, социјални расизам и антипарламентаризам.

У Србији пример покретача културног рата одавно постоји у виду Друге Србије као конкретизација једног идеолошког табора који трагом својих комунистичких претходника настоји својом пропагандном машинеријом да успостави једноумље у култури кроз њихов процес деконтаминације.

Изложба шиптарских „уметница“ у Београду

Друга Србија као класификација почиње да се формира током 90-их у виду отпора једног дела српских интелектуалаца против режима Милошевића из којег се издваја једна радикална мањина која временом постаје све доминантнија. Она јесте екстремистичка са жељом да стекне што више привилегија сматрајући да јој по урбано-аристократском праву припадају. Своју базу гради у оквиру Круга двојке у Београду одакле почиње да прави манихејске поделе. Прво подела јесте на староседеоце и дошљаке, после она узима шири карактер и постаје макро подела на грађане и масу, гомилу, народ који треба преваспитати у Орвеловом или Хакслијевом смислу.

Један од доминантнијих интелектуалаца  Друге Србије Богдан Богдановић етимолошки не разликује речи град и цивилизација самим тим он иде ка томе да повеже цивилизованост као скуп одређених вредности са урбаношћу уз изузетак оних који су тек стигли у град дајући им стигму градомрзитеља. Он не жели да  дошљаци са српских села помајмуне урбане. Његово дело Три ратне књиге по сваку цену брани урбаност староседеоца. Ту почиње да се ствара елитизам међу представницима  Друге Србије који ће се полако прелити на цео народ били они урбани или не.

Врхунац аутошовинистичког стереотипног односа према сопственом народу налазимо на порталу сајта Е-новине и у речима уредника истог Петра Луковића. Вербална тортура и дискриминација мишљења чека свакога ко се не слаже са идејама које се на овом сајту промовшу. Луцидност и агресивност Луковића постављају га на место које је некад имао Игнасио де Лојола за време Шпанске инквизиције. Лојола је имао своје невернике, а Луковић има своје фашисте за обрачунавање. Сама реч фашизам данас одлично служи свима који желе да у потпуности обезвреде противника, да сваку његову аргументацију дискредитују. Потребно је само лупити етикету оном другом фашиста и ваша тортура може да почне. Тако да када Луковић српски народ види као примитиван, прљав, манијакалан, неспособан и кад му се сам поглед на њега гади он није фашиста већ прогресиван мислилац. Изгледа да је у борби за „европску“ Србију све дозвољено.

Борба Друге Србије за хегемонију у култури ради преобликовања целокупног националног културног концепта има још једну битну полугу поред урбане дискриминације и аутошовинизма, а то је етнификација свих злочина на простору бивше Југославије. Под етнификацијом свих злочина мисли се на то да се целокупна кривица пребаци на српски народ и наметне процес денацификације у виду суочавања са „истином“ као јединог начина за бољитак овог друштва. Соња Бисерко и Наташа Кандић представљају водеће гласноговорнике ове активности  Друге Србије.

Соња Бисерко са одликовањем добијеним од усташа

Историјски ревизионизам које заступају ове две гласноговорнице заједно са својом „мајком“ (Друге Србије) Латинком Перовић, настоје да покажу да је српски фашизам специфична појава која нема везе са немачким нацизмом и да је он много дубље укорењен у српско друштво и да су га ратови 90-их само поново учинили видљивим. Зато је на њих пао задатак да денацификују Србију, али да се при том никако не помешају било који облици других фашизама посебно на Балкану јер Србија ипак треба да испадне једини кривац. Ако се неко случајно запита зашто земља која је била родоначелник нацистичке идеје представља једног од главних финансијера многих невладиних организација  Друге Србије, тај неко ће што пре бити стигматизован као фашиста јер ко је он да преиспитује прошлост једна такве земље посебно из ове „примитивне“ средине. Врхунац тортуре над сопствени народом ови ревизионисти достижу са Соњом Бисерко и њеним самосталним пријављивањем да сведочи у корист Хрватске против Србије у обостраној тужби за геноцид. Изгледа да у њиховој борби за људска права нема места за Србе.

Наведене одлике овог идеолошко-опуртунистичког табора са својим еврофанатизмом (уз паролу улазимо у Европску унију са или без Срба) омогућавају десуверенизацију ове државе, постављање српске културе на маргину, отворени културни расизам и аутошовинизам у медијима и систематско уништавање сваког префикса национално било да је у питању државна институција или човек.

Слободарска традиција Србије мора поново да исплива на површину, да се грађани Србије позову на своје основно право, а то је право на отпор тиранији, да разбију медијску блокаду, окупе интелигенцију која ће јасно конструисати и применити националну културну политику. То је пут којим ће напокон национални интереси постати интереси ове државе.

Немања Рајак

Извор: Видовдан

Advertisements

Information

This entry was posted on 3. марта 2014. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: