ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Дневник једног добровољца“ – Пера Тодоровић

Алексинац, ноћ од 8. на 9. август, 1876. год.

Ноћ уочи 9. августа била је и мирна и опет врло бурна; у природи је владао свечан ноћни покој, у људима и људским делима (а и неделима) бура и урнебес. Леву обалу Мораве, од Алексинца па све до границе, сву драгу ноћ осветљавао је грдан пожар. Горела су ова села: Суповац, Велики Дреновац, Грејач, Голешница, Копривница, Дашница, Врченовица, Чукуровац, Лоћика, Тешица, Мали Дреновац, Горња Суотна, Доња Суотна, Стублина, Бела, Мрсољ. Уз то још страже јављају да с те стране једнако чују брујање и кретање у турској војсци: с вечера су се чули прво одјеци вечерње молитве: »Алах ил алах«, затим песме, свирка, весела граја, а доцније тутњава од покретања војске и војене опреме и здржани људски гласови. У српском штабу опет дуго је владала ужурбаност: трчало се тамо амо, долазило, одлазило, дозивало, отпуштало, примана су извешћа, разашиљане наредбе; растворише се карте и потегоше бележнице, црвеним и плавим оловкама бележена су и подвлачена места и положаји на картама, а црним пописиване бригаде, батаљони, записивана имена команданата и све je то срачунавано, пребрајано, сабиpaнo, pазмештано. Затим су настала саветовања и напослетку је решено да се сутра зором удари са што већом силом на Турке на левој обали Мораве и да се пошто пото отме натраг Тешица и тешички положаји, а Турци потисну преко границе. У том смислу направи се диспозиција за сутрашњу битку и разашљу наредбе свима командантима чија ће одељења сутра суделовати у борби. Тешичкој војсци заповеди се да се размести између села Крушја и Житковца тако како ће главна маса брзо моћи да се концентрише на друму што води из Житковца у Тешицу. Из Алексинца ће се у 4 часа у јутру кренути 8 батаљона са целим генералним штабом да поткрепе нападну војску на левој обали. За дневнога команданта над целим оделењем што ће сутра оперирати поставља се пуковник Михаладзе (?). (Име је нејасно записано у дневнику и не може поуздано да се прочита; доста да је пуковник био неки Кавказац и име му се свршује на адзе, као код многих његових земљака). Он ћe примати наредбе од самога ђенерала Черњајева који ће за прво време борбе бити у селу Прћиловици, куда треба слати сва извешћа. У случају повлачења зборно је место Прћиловица. Сва војска која ћe ce сутра борити да се вечерас скине са свију стража и измени од ноћних дужности, да се пусти нека се испава до 3 часа у јутру, тада да се полако без ларме избуди, и брзо опре ми; комесари тада већ да су свуда код својих батаљона са храном; и одмах нека је разделе војсци. Пошто се војска добро нахрани и напоји, одмах да се поведе на опредељена места; војска из Алексинца прећи ћe преко обадва моста нa леву обалу Мораве и ићи ће друмом право у село Житковац.

Командантима наређено је да оделењима која ће се сутра борити разделе фишеке, како би сваки војник имао потпун број метака — 72; болничарским оделењима указано је где да се сместе са својим прибором итд. итд.

Пошто је све тако наређено, више старешине разиђу се и штаб опусти. Посвршујем неке најнужније послове па и сам легнем. Место сна дође неко тешко, буновно сањање. Наскоро се тргох. Черњајевљев собар тумарао je ca свећом по соби.

— Шта тражите?

— Ђенералов доглед.

— Зар је већ устао ђенерал?

— Сасвим је готов; сви су поустајали, сад ће се некуд кренути.

Брзо скочим: лежао сам обучен, није ми ништа друго требало до да протрљам очи, па сам већ био готов. Како сам синоћ поручио, то ме је напољу чекао готов оседлан коњ. За десет минута крене се цео штаб. Било je још мрачно. Пређемо мостом Мораву; коњи су се плашили од фењера на мостовима и стража је морала преводити једног по једног коња под нама. Пролазећи кроз мостобран на левој обали Мораве, где је било наше војске, пуковник Комаров ми рече:

— Каква гробна тишина овде влада! изгледа као да сваки и несвесно слути важност данашњега догађаја. Дај Боже да се ова тишина замени довече песмом и весељем у славу добивене битке.

— Дај Боже, али мисли ли ваше високоблагородство да ову тишину може довече заменити борба на овоме самом мостобрану?

— Хм, хм… Не, не, то није могуће! Ми смо предузели све мере, предвидели смо све; Турци нам се и не надају, ми ћемо их напасти ненадно: они овде и немају великих одељења, то су само појаче авангарде; ми ћемо их сузбити одмах у првом судару; ја сам у то уверен.

— Ви то најбоље знате, ја сам у војничким стварима лајик.

На томе се пpeceче разговор. Стигнемо наскоро у Прћиловицу. Свратимо десно у неки разграђени шљивар. Ту ђенерал и цела његова пратња сјашу с коња. Било је подобро хладно. Ђенерал заповеди да се наложи ватра. Мени даду десетак коњаника и пошљу ме да их разместим на раскрсницама по селу да ту мотре и свакога који тражи ђенерала одмах к њему упуте.

Кад се вратим натраг у шљивар затекнем ђенерала Черњајева где седи поред велике ватре: наслонио главу на обадве руке а лактове подупро на колена, па се тако грeје и овда онда почарне ватру. Сад опазим ту, за десетак корака даље у шљивару, гомилу Бугара. Ту су спавали и сад баш устају и опремају се. То су тако звани »добровољци,« кoje су силом покупили од њиних газда.

Ови су људи изгледали изнурени, уморни, неиспавани, многи су дрхтали од зиме и увијали се у своје подеране џоке и гуњце. (Сваки је пошао у оном, у чему се код куће затекао). Познати јуначина, бугарски хајдук Иља, био је поглавица ове чете. Он је у своме peснатом дугачком гуњу ишао од једнога до другога и журио их да се што пре облаче. Познавао сам се с Иљом, те притерам коња да се упитамо за здравље. У томе приђе Иљи једно младо Бугарче с пушком у руци и рече му: — Баја Иљо, ште ли се тепамо днеска с Турците? (Да ли ћемо се данас бити с Турцима?) Иља климну главом у потврду и показа прстом на ђенерала. Младић тресну пушком о земљу и окрете се својим друговима: Ате, бе, ставајте, Блгари јунаци! Дружина се брзо опреми, упаради се, стаде пред ђенерала; он јој рече да ће данас имати прилике да ce погледа очи у очи са својим старим душманином, Турцима, стога нека буде храбра; сигурно сваки има да освети по неке старе јаде — нека свети јуначки! Дружина поздрави ђенерала па онда оде уз село. Свитало је, пуковник Комаров уседе на коња и позва ме да идем с њим.

.

Пера Тодоровић

„Дневник једног добровољца“

Advertisements

Information

This entry was posted on 4. марта 2014. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: