ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Народни препород

Препород није исто што и реформа. Реформе су ретко кад свеобухватне и дубоке а углавном су површне. Ако бисмо хтели сликовито да се изразимо могли би рећи за реформе да је то размештај намештаја у соби. За изградњу или обнову куће потребно је много више. Пре свега присебан домаћин. Зато је за изградњу наше заједничке куће – државе потребно да се вратимо себи. За то нам је потребан народни препород.

Препород је реч која се сматра синонимом за ренесансу, али усудио бих се рећи да је, чак, значењски богатија. Ренесанса представља обнову заборављених вредности, док препород подразумева и то, али и враћање себи,  обнову себе из себе сама, па чак и поново рађање (пре – породити се), оспособити се за нови живот.

 

У Недељи блудног сина Јеванђеље нас учи да је за покајање потребно да се сетимо ко смо ми. Распусни син,  распикућа, који је у далекој земљи као најамник чувао свиње и јео њихову храну, сетио се свог порекла и пожелео да се врати у Очев дом, што представља повратак грешника у заједницу са Богом. Хтео је само мало милости, да буде најмањи међу најамницима очевим. Отац га је примио са радошћу и чашћу, обукао га у нове хаљине, ставио му прстен на руку и уготовио теле угојено за гозбу. Препородио га. Старији син је на милост очеву одреаговао љубомором а отац објаснио да је чин прихватања грешник, препород, заправо нови живот: „Све је моје твоје, а овај твој брат беше изгубљен и нађе се, беша мртав и оживе.“

Свети Сава је, Христовом благовешћу, усиновио српски народ Богу Оцу, али смо ми кроз наше историјске заблуде отишли у „земљу далеку“. Сад смо намерили, да одемо још даље, да зарад европских рошчића раскинемо сваку везу са Очевим домом – Отаџбином. Да би дошло до препорода морамо се сетити ко смо, морамо прво да стекнемо самосвест. Кад будемо знали ко смо знаћемо и куд треба да идемо, пронаћићемо свој народни пут и обновити заједничку кућу.

Наша самосвест то су: светосавље и косовски завет  – изворно, библијско хришћанство отелотворено у нашем бићу и искуству, наша историја и традиција, култура, језик и писмо. Једним именом се то може назвати заједничко памћење, које је основа народне заједнице и њеног живота.

Поставља се питање ко треба да брине о самосвести, ко да негује и обделава заједничко народно памћење? Породица, школа, црква, културне институције, медији. Међутим све нам је то у таквој кризи да је њихова национална мисија паралисана. Шта нам је онда чинити? Стварати мале заједнице ентузијаста, окупљених око заједничких вредности и идеала. Те заједнице биле би огњишта самосвести и школе народног препорода.

Самосвест ће бити луча и унутрашње видело којим ћемо сагледати народни пут. Знати, пак,  свој народни пут значи имати јасну политичку идеју у контексту геополитичких кретања и правилно поставити социјано-економске односе.

Од како смо изашли из комунистичког – „египатског“ ропства лутамо либерално демократском пустињом. Мислили смо да ће нас то  лутање, названо транзицијом, одвести до нормалног друштва. Клањали смо се „златном телету“ очекујући европски стандард а добили смо пљачку, и државну и личну. Разорена нам је привреда, банке нам „гуле кожу са леђа“, отима нам се територија, и то идентитетски најважнију,  растаче држава, исмева се нашем сопству, колективно нам се суди у Хагу, „хране“ нас медијским помијама, изругују светињу породице пропагирањем педерастије, понижавају на сваке начине и срозавају све ауторитете у друштву а сад хоће и да нам мењају свест. Мењање свести требало би да представља лоботомију целог народа, да би сво зло које нам се дешава сматрали благословом, а само због наше кривице и грешности нам није лепо и не умамо да се радујемо, јер нисмо – „као сав нормалан свет“.

Ако будемо добровољно пристали на ту лоботомију, односно  без алтернативно се држали европског пута, завршићемо на жртвенику Новог светског поретка, на којем ће мамону бити принесена на жртву и наша држава али и нација.

„Пастири“ који пазе да не скренемо са тог пута су партијаши. Разни ситносопственици обучени у разнобојне дресове партија, који сви играју у истом тиму. Мислили смо да Либерално демократска партија, будући борбено антисрпска, екстремна „црна овца“, али она је заправо најискренија и као таква мерна јединица нашег либерално-демократског система. Либерално демократски систем је суштински ненародни јер он не обезбеђује народни интерес, већ интерес партија а преко њих тајкуна и пре свега крупног међународног капитала. За све њих ми смо марва коју треба искористити. Чак и горе од тога, јер сељак марву воли и назива је благом, брине о њој, партијаши, тајкуни, банкари и они које и не видимо крупни капиталисти у нама виде само резервоаре за једнократну употребу, који су потребни за одржавање њиховог система. Демократија је постала инструмент глобалног империјализма, који је пред крај прошлог века добио назив Нови светски поредак, а на почетку овог, назаустављиво срља у испуњење свог имена по цену трећег светског рата. Такозвана „владавина народа“ подсећа на филм Матрикс и само је питање коју пилулу ћемо узети. Ону која нам омогућује да видимо истину, али изгубимо сигурност и доведемо себе у ситуацију да будемо прогањани од система, или ону која ће нас утопити у блажено незнање, у сурову стварност маскирану лепим именима – људска права, слобода, могућност избора… То је стварност обешчовечења, у којој човек постаје ресурс и артикал на полицама глобалног тржишта.

Зашто наши, не можемо рећи политичари, јер то је за њих узвишена реч, већ партијаши пристају на такву нечасну улогу? Зато што су корумпирани! Данас се у Србији прича о борби против корупције али и то је медијска симулација, права корупција јесте партократија. Корупција јесте исквареност нечег, извитоперење. Партијаши се представљају де се боре за интересе народа и државе а по дефиницији партија је интересна група, клан који се бори за остварење својих личних интереса. „Партија то је једна друштвена група окупљена да би се борила против остатка друштва“, дефинисао је партију демократски премијер В. Британије из доба рата, Черчил. Она је генератор негативне селекције јер је владавина „наших људи“. Клан је суштина партије. Партија је фирма која за циљ има улазак у парламент односно формирање посланичког клуба (погрешно је рећи посланици јер то су „дизачи руку“). Онда са тим посланичким клубом излази на политичко тржиште, као са пакетом акција. Што већи клуб добиће се веће парче колача у расподели власти и утицаја, а преко њих стварни утицај остварује  крупни капитал  који их је финансирао и довео на власт.

Има народа којима такво уређење, можда и одговора. Код Енглеза све функционише на клупском систему од аристократије, преко хуманитарних организација до фудбала. Ми смо имали другачије изразе организовања, својствене нашем духу саборности, то су моба, задруга и сабори, од сеоских до црквено-народних. Слику нашег народног идентитета дао је Његош на крају Горског вијенца као „коло народа око Цркве“. Шта би било „коло“ друштвеног и политичког система? Парламент или сабор у којем би седели представници струковних удружења и конкретних општина или области. Посланик сељака био би сељак, радник радника, просветара учитељ или наставник, професор, и тако редом. Такође посланици би требало да реално представљају људе из средине из које долазе а не као сада кад је већина посланика из Београда а многе општине уопште немају посланике. На тај начин би се превазишла негативна селекција, јер свако у својој струци зна шта је његов најбољи интерес и ко најбоље може да га заступа.

Постоји мишљење да код нас не постоји или је недовољна струковна солидарност, односно да нема свести о заједничком интересу међу делатницима исте струке. Зато су нам синдикати тако лоше организовани а сељаци се побуне обично кад су нахушкани од партијаша. (Једино су  малинари били изузетак, али и њих су „израдили“ стварајући им „њихову партију“, која је наравно, била пропали пројекат.) Међутим, такво стање ствари је управо продукт партијашке уравниловке. Свести о заједничком интересу  нема јер не постоји могућност његовог реализовања, као што нема ни могућности адекватног организовања. (Трагикомични синдикати ово белодано доказују.) Када би то било омогућено, када би свакој струци било омогућено остваривање својих интереса, кроз институције система, родила би се делатна солидарност и колективна свест. А, када би такав систем остварио позитивну селекцију то би пробудило и развигорило запретено одушевљење које би одувало чамотињу са српског друштва.

Овај систем би и правилно уредио социјано-економске односе. Сад је ситуација таква да партијаши, тајкуни и банкари за интересе Новог светског поретка држе цео народ у ропском, поданичком односу. Када би се развластили партијаши цео тај систем би пао као кула од карата.

Та друштвена деконструкција, то чишћење терена омогућило би трећу фазу народног препорода, јер о томе је овде реч, а то је изградња друштва по нашим мерилима, на основу нашег искуства и наших традиционалних вредности! То би значило да смо самовласни и да смо стигли у обећану земљу – нову Србију!

Периша Димитријевић

Чланак је штампан у часопису „Искра“, Бирмингем

Advertisements

Information

This entry was posted on 12. марта 2014. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: