ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Савремено иконоборство

У VIII и првој половини IX века Црква је проживљавала велика искушења. Под утицајем јудаизма и ислама са једне, а оригенизма и платонизма са друге стране, јавља се иконоборачка јерес која прво заражава умове византијских властодржаца, да би се недуго потом проширила у редове црквеног клира и лаика уопште.

На ту опасну појаву, која је посредно претила да уздрма темеље правоверја, прва реакција је, као и увек, дошла од светих Божјих људи, међу којима се најчешће спомиње свети Јован Дамаскин. Највећу жртву у целом иконоборачком спору поднели су монаси, јер су због тог одлучног иконопоштовања били брутално прогањани и од државе и од епископа-иконобораца. Богословским апологијама и неодступном одлучношћу монаштва да пошто-пото одржи православни став, а пре свега помоћу Божјом, ова подмукла јерес је заувек уништена на простору Православне цркве. На западу је ова јерес у 15. веку поново оживела, утврђујући се упоредо са ширењем протестантизма и његових грана и подграна. Данас свој изразито негативан став према иконама посебно изражавају неке секташке групације присутне и на овим просторима, које често не губе време убеђујући неупућене људе како су православни хришћани идолопоклоници. Нећемо губити време на оповргавање богословски давно оповргнутих јереси, већ ћемо након овог кратког увода само констатовати да је Црква у иконоборачком спору победила и своју победу овековечила саборском одлуком васељенског карактера.

Да је питање иконе било само дидактичке природе, или пак питање црквене уметности, илити било каква проблематика из области естетике или неке сличне дисциплине, вероватно би исход био потпуно другачији, узимајући у обзир премоћ силе коју су имали јеретици. Међутим, то ни издалека није био проблем због кога су поднете толике жртве. То можемо назрети из чињенице да је управо монаштво најгрчевитије бранило поштовање икона, што говори о дубокој сотириолошкој димензији самог спора. Чак и они монаси који нису били богословски образовани, ипак су у литургијско-подвижничком животу осећали благодатно дејство икона. Најбољу потврду о томе имао у чудесном житију великог богослова и потоњег браниоца иконопоштовања, светог Јована Дамаскина. Овај богослов, као и остали богонадахнути хришћани, директно је прозрео највећу опасност која се иконоборством надвијала над Црквом, која се огледала у посредном атаку на једну од основних хришћанских догми – догму о Оваплоћењу. Наиме, тврдњом да није могуће иконописати лик Оваплоћеног Господа Исуса Христа, посредно се оспорава и пуноћа догађаја Оваплоћења, а тиме и самог спасења. И овде се, дакле, одмах показало да је сваки спор који је Црква у својој историји водила, у суштини био сотириолошког карактера. У случају иконоборства, опасност је била још већа, јер су догме и њихове сотириолошке импликације биле доведене у питање на један посредан начин, чега често нису били свесни ни сами иконоборци.

Савремени хришћани морају бити не само свесни жртве коју је Црква поднела за свете иконе, већ и самог њиховог значаја, као и правилног односа према њима. Иконе су пре свега богослужбени предмети, који без молитвене димензије губе своје назначење. Молитвом икона постаје мост између земаљског и небеског, односно између овог века и есхатона. Ликови са икона носе своје историјске одлике, зависно од службе коју су имали, али су преображени и окупани нествореном светлошћу Божјом, гледајући нас из преображене реалности есхатона, а не из историјске прошлости. Као такви, ликови са икона нам помажу да свој ум узнесемо ка личности изображеној на икони и превазиђемо границе времена и простора, додирујући својим унутарњим бићем есхатолошку реалност. Како су то изложили иконофили, поштујући лик на икони, ми у ствари узносимо поштовање ка прволику, односно молећи се пред иконописаним ликом молимо се личности коју овај изображава, као што љубећи слику неког свог драгог, у ствари изражавамо љубав према њему, а не према папиру на коме је насликан. Молитвеном срцу се тако отварају двери есхатона за продор нестворене благодати Божје.

Иако смо рекли да је на православном простору иконоборство до краја усмрћено у свом формалном, првобитном облику, оно се ипак често појављује на један крајње подмукао начин – заоденуто у плашт прикривеног поштовања икона. Иначе, повод за овај текст је управо појава овог вида иконоборства којег многи нису ни свесни. О кризи нашег поимања икона најочевидније сведоче разни привешчићи, ракијске флаше и многи други приручни предмети са ликовима светих који су почели да се продају на сваком ћошку, да би се у консеквентном развоју псеудо-благочашћа појавиле и налепнице за ускршња јаја. Ретко коме је падало на памет питање која је улога тако употребљених икона, да ли је она смањена, ишчезла или је потпуно релативизована и поречена. Истина, и у старим хришћанским временима иконе се нису налазиле само на зидовима храмова или кућа, већ су постављане на разним местима (поред путева, рецимо), али су увек задржавале свој смисао и нису биле нешто што би подсећало на сваки други предмет у правном промету. Данас је то управо тако, јер је секуларизована свест модерних хришћана (којој је Бог само „једна од“, а не највећа и незаменљива вредност), допринела да се иконоборство појави у свом највулгарнијем облику и то као спољашње иконопоштовање. Тако ћете данас видети велики број младих људи који за себе кажу да су православни хришћани, потврђујући своју припадност неком тетоважом крста или светитеља или ношењем великих бројаница око врата. Иако се то најчешће чини из незнања и често из најбоље намере, ипак говори о перцепцији иконе данас, која се своди готово на ниво некаквог модног симбола.

Иконопоштовањем прикривена иконокластија највише долази до изражаја када су економски токови у питању. Најчешће ради пуке зараде, а некада чак и из разлога који су по расуђивању правног субјекта благочастиве природе, иконе се почињу штампати и на материјалима чија је намена искључиво употреба у једнократне потрошне сврхе. Тако се у једној продавници на Вождовцу, у улици Војводе Степе, могу наћи у продаји и САЛВЕТЕ са ликовима светитеља (попут ове на слици). Још само да стоји рекламни натпис да су у питању благочастиве салвете којим је пожељно брисати уста на славама и пригодним свечаностима – жалосно, заиста… Исход је потпуно исти као у случају правог иконоборства – уништавање икона и њихово бацање у смеће. Ту већ не може бити речи о некаквом незнању или нехотичној грешци – у питању је директна увреда. Овде је потребна примена прецизне законске легислативе, којом би се санкционисала ова ултра-профанизација. Већ постоје одређене правне норме које регулишу ово поље, али стиче се утисак или да су неадекватне, или да се не примењују у пракси.

Аутор овог текста никако не може заборавити ни своју шетњу Рузвелтовом улицом од пре пет-шест година, приликом које је на зиду једне занатлијске радње приметио следећу сцену: на зиду, поред иконе Тројеручице, са леве стране стајала је урамљена слика Јосипа Броза, а са десне Слободана Милошевића. Мислим да је даљи коментар о секуларизацији свести потпуно сувишан…

Не треба бити претерано паметан да би се извукао закључак о узроку и последицама модерне иконоборачке кризе. Свест о икони је потамнела у уму модерних хришћана управо зато јер је потамнела свест о Богу. Некада су се хришћани разликовали од осталих грађана управо по есхатолошкој свести, која је инспирисала читав њихов живот и била спиритус мовенс сваке њихове делатности. Данас је та есхатолошка свест супституисана историјским, културним, политичким, националним, и ко зна каквим још доживљајем вере у којој има места само за деистичког, удаљеног и апстрактног Бога, али за Христа Пантократора места нема. Таква ултра-секуларизована свест, одвојена пре свега од свог литургијског источника, довела је и до крајности о којима је реч у тексту. Нажалост, у разговору са младим људима жељним Христа који су често саблажњени и постављају питање тзв. „хипи-православља“ (мислећи управо на горенаведене примере рогобатне духовности) остајемо неми и без правог одговора речима. Једини смислени одговор је у делима, односно у опредмећењу истинске духовности у оквирима сопственог живота.

Постоје одлични примери који говоре томе у прилог, попут мисионарске школе при храму Светог Александра Невског, рецимо, која је пре пар седмица прославила 20 година свог постојања. Аутор ових редова је захвалан Господу што се управо у том храму први пут причестио и доживео прву Литургију и прво духовно предавање, који су направили темељ за даље. Стога је за борбу против перфидног вида савременог иконоборства пре свега потребно неговање литургијског етоса насупрот индивидуалистичком и пијетистичком приступу. Треба узети у обзир и чињеницу да време у коме јесмо, са страховитом информационом буком која се шири око нас, погодује различитим манипулацијама над људима слабо изражене критичке свести. То се управо огледа у односу великог броја данашњих номиналних православних хришћана према иконама, односу који би постидео наше православне претке, који ради правилног иконопоштовања нису жалили ни свој живот.

Човек који нема правилну представу о икони, нема правилну представу ни о себи, јер сам је икона Божја, створен по образу и подобију Његовом. Хришћанинов однос према икони је однос према својој личности, према својим ближњима са којима је у заједници Цркве, која је и сама икона Царства Божјег и према првом иконописцу – Богу.

Презвитер Оливер Суботић

Извор: Православље, бр. 930

Advertisements

Information

This entry was posted on 14. марта 2014. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: