ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Отачаствољубље

Многи данашњи историчари тврде да се национализам у Европи почео будити тек од Мађарске буне 1848. године. Ако је заиста тако, онда значи да је србски национализам најстарији. Јер када говоримо о србском национализму мислимо на национализам изражен у лику и делу Светога Саве. И управо такав хришћански, светосавски национализам, јеванђелски и органски, може нам бити путовођ ка даљем опстанку.

Како каже Свети Владика Николај србски, светосавски национализам обухвата народну Цркву, народну династију, народну културу и народну одбрану. Основу и центар свега чини народна Црква са центром у самом народу, са народним свештенством и са народним обичајним изразом своје вере.

Србска Православна Црква је кроз векове србске крстоносне историје, а поготову у периоду под турском влашћу, бивала једини чувар и ризничар национализма србског.

Светосавски национализам је србска свест која витешки стоји на ветрометини наказних творевина које ту свест желе да нам отму и преузму њено место. То је некада био комунизам, а у новије време покушава да нас опхрва и мондијализам.

Морамо бити свесни тога да нас једино светосавски национализам води ка спасењу. Не упадајмо у замку секташких заблуда да су само вера и одлазак у цркву једино довољни, а да је национализам нешто споредно, па чак и штетно и да га се треба гнушати и клонити. Велики грех ћемо учинити тиме, јер је Христос заповедио: „Да нема веће љубави него положити живот за ближње своје”. А ти ближњи су, почев од наше породице, сви наши сродници по вери, крви, језику и обичајима. Ти ближњи су сва наша браћа и сестре Срби, па тек онда остали.

Да веру ни по коју цену не смемо одвајати од национализма најбоље нам сведочи пример Светог апостола Павла, који је изразио беспоговорно определење за сопствену пропаст само да би се његов народ, запао у огромне грехе, спасао. Има ли већег национализма од овог, или, пак, национализма Светог Владике Николаја пројављеног у његовој молитви за спас Србског народа где Свети Владика моли Господа речима: „Спаси, Господе, народ Твој и спаси мене. Ако не спасеш народ Твој и мој, а спасеш мене, ја ћу се у Рају осећати као у туђини”.

Имајмо, такође, на уму Христове речи: „Љуби ближњег свог као самога себе”. Зато немојмо гледати само на себе и бринути се само о свом спасењу. Немојмо ћутати када непријатељска погана уста творе лажи о србскоме народу јер је ћутање знак одобравања. Немојмо сагињати главу и сакривати се у мишије рупе када нам народ непријатељи гоне. Немојмо бити млаки да не бисмо од Бога били избљувани и бачени у таму најкрајњу и муку вечну…

Као што смо видели, национализам је у хришћанском предању потпуно оправдан и одобрен, а поврх свега и од вере неодвојив. Ако пак не желимо веровати било коме, Светом Писму верујмо.

А ми, данашњи Срби, где смо? На чијој смо страни? Јесмо ли у светлости или тами, јесмо ли у бићу или небићу? Каква нас је то судба обузела? Јесмо ли спремни да без страха, стида и срама погледамо образ (икону) Светог Саве, Светог кнеза Лазара, Светог краља Милутина и небројеног мноштва србских јунака и подвижника који светлог и чистог образа сада смело корачају Небеском Србијом? Јесмо ли и ми спремни да кренемо њиховим стопама или ћемо и даље седети скрштених руку и спуштених погледа због привидне немогућности да кренемо путем спасења?

Без здравог национализма и побожности нема нам ни здраве ни поштене политике. Ми православни Срби треба да бежимо од паразитских партија које нас само међусобно деле и разарају нам национално ткиво, али никако да бежимо од саме политике, јер ако ми православни Срби нећемо да се бавимо политиком и да владамо државом, онда ће то учинити антиправославни србомрсци. Имајмо то на уму.

У свести залуђене генерације новога доба национализам се поистовећује са шовинизмом, а то вам је као да поистовећујете љубав са мржњом. Јер је национализам односно родољубље само љубав према своме народу, а никако мржња према другима.

Богољубље и родољубље дају отачаствољубље у којем је све спојено у једну нераздвојну целину. Отачаство је узвишенија реч од отаџбине јер је Отачаство наша духовна веза са нашим прецима и са нашим потомцима. Ми не живимо само ради себе већ и ради својих потомака. Какви будемо ми такви ће нам и потомци бити.

Вера, нација и породица три су главна стуба на којима стоји наше Отачаство. Ако ли се само један од њих сруши, пада и све остало.

Имајмо, такође, на уму и речи Светог Филарета Московског: „Воли непријатеља свог, гнушај се непријатеља Божјих, а непријатеље отачаства сатири!“

Крст као главни симбол наше свете православне вере јесте спој вертикале и хоризонтале. Вертикала је наша љубав према Богу, а хоризонтала љубав према ближњима, односно према своме србском народу у целини. Не смемо никако заборавити да једно без другог не чине свето знамење Часног Крста.

Као православни србски националисти морамо разликовати три типа народа који су описани у Светом Писму Новога Завета. Етнос је народ који има своје обичаје, културу и традицију, али постаје Лаос, односно освештани Божји народ тек када се окалеми Христовом гранчицом. Демос је, међутим, у Светом Писму Новога Завета представљен као обезбожени народ, као бесловесна и разуларена руља, без закона, без реда и поретка. Као стадо без пастира.

Србски народ не може никако бити демос нити само етнос. Ми Срби морамо бити оно што уистину јесмо, односно, Лаос – освештани Божји народ.

И нека нас неумитно прате речи Светог Владике Николаја Србског да смо „по крви Аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани”!

 

Милан Батес

Извор: Ризница

 

Advertisements

Information

This entry was posted on 6. априла 2014. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: